понедељак, 03. јун 2013.

U REKU *



                                   Ilustracija preuzeta sa adrese

Odavno mi je postalo mrsko njeno isprano lice, nagužvano čelo i uglovi usana okrenuti na dole. I njen dah. Njenu mračnu sliku bola nije ni zdravo, normalno odrastanje bratovljevo i moje moglo promeniti ili razvedriti. Otac ju je u početku blago korio, da bi ubrzo digao ruke, povukavši se duboko u svoju školjku tihe usamljenosti. Časove je uglavnom provodio u svojoj radnoj sobi iz koje bi izlazio samo da bi napravio rasporede naših obaveza za naredni dan. Ili bi na kratko obišao majku koja od sahrane nije ni silazila sa sprata gde su bile naše spavaće sobe. A onda je nakon tri-četiri meseci prestao da dolazi iz kancalarije na ručak, pravdajući se obavezama. Zatim su izostale i večere, da bi se njegovo prisustvo svelo samo na kratke susrete za vreme našeg dečjeg raporta subotom u njegovoj radnoj sobi ili na retke nedeljne zajedničke odlaske u crkvu. O nama se uglavnom brinula teta-Milica, žustra i vredna Romkinja iz ciganske mahale koja se nastavljala na našu ulicu.

Mamu sam prvi put video totalno urađenu nekih mesec dana nakon bratove sahrane.

Vratio sam se iz vrta koji je u širokom luku opasivao našu jednospratnu kuću, pokušavajući da za sobom ostavim što manje tragova blata i trave koji su se nalepili na đonovima. Obično bih u takvim prilikama prvo šmugnuo u kuhinju da mi teta Milica pomogne, no ona je otišla nakratko do svoje kuće u mahalu i odvela sa sobom Uroša, tako da sam bio sam u kući. Mamu nisam računao, ali sam se brzo uverio da je itekako ovde. Sedela je u kuhinji, neprirodno mirna i u licu bela poput zida. Gledala je u mom pravcu, ali sam bio siguran da me nije poznala. Ruke su joj mlitavo visile niz telo, glava joj povremeno klimala na dole. Uglavnom je sva ličila na veliku, zarozanu krpenu lutku koja se prelivala naslonom kuhinjske stolice . Prilazio sam joj polako. Nije reagovala, samo je pokušavala da uspravi glavu koja je uporno i nemoćno padala na grudi. Čuo sam je kad je jeknula. A onda se uneredila. Video sam kako iz svih otvora izlaze njene tople izlučevine. Mokraća, sline, suze. Prelomila se i sad se i bukvalno skljokala sa stolice. A ja sam je, nemoćan i užasnut, gledao kako baulja preko svojih poganosti. Znam da to nije dugo trajalo, ali mi se činilo da je prošla večnost dok nisam začuo korake i teta Milicin glas. Pritrčala je mami, ostavljajući stvari koje je donela razbacane po sobi i Uroša koji je sa izrazom užasa na licu prelazio pogledom sa nje na sve nas.

Leto kada nas je napustio brat bilo je jako toplo. Tata je ostao u gradu, a nas je poslao u vikendicu koja je bila na samoj obali velike reke. Mama nije izgleda previše srećna sa trojicom nestašnih dečaka, jedno drugom do uha. Još prvog je dana zakukala za Milicom. Ali, uvek je mogla da računa na mene kao najstarijeg, barem da pričuvam ostale bez bojazni da će se nešto strašno desiti dok ona skokne do komšinice. Ti skokovi su bili nužni, istina i retki, jer se mama nije baš snalazila u kuhinji pa je vazda nešto falilo. Sve dok tata ne bi došao i doneo iz grada, subotom kad nas je posećivao. Preko dana je bilo i zanimljivo: ispitivali smo okolinu, upoznavali sve nove i nove vrste biljaka, punili herbarijume i kutije od cipela raznim primercima biljnog i životinjskog sveta. U istraživanja nas je vodio susedov mlađi sin, Goran, nekih par meseci stariji od mene. Dobro smo se slagali, čak nam je i srednji brat Uroš bio odlično društvo. Ali Miloš! Miloš se kao znatno mlađi slabo uklapao u naše društvo i ova ispitivanja nisu bila za njega nešto fascininantno. Jutra su nam jedino bila neprijatna: mama je volela dugo da spava, a mi smo u lutanja morali kretati rano. Trebalo je pripremiti doručak i taj zadatak je bio moj.

Tog kobnog jutra smo se svi uspavali. Goran nije došao po nas i nije imao ko da nas probudi. Kad sam se trgao iz sna, neka je neprijatna tišina vladala kućom. Stresao sam se, pitajući se odakle takav osećaj kada je jutro bilo vedro i sunčano. Kratko sam provirio u maminu sobu. Spavala je, ali me je iznenadilo što nisam video Miloša. On je svako jutro dočekivao u njenom krevetu. Znao se pred zoru premestiti iz svog kreveta i ušunjati kod nje. Uroš i ja smo ismejavali njegovu jutarnju naviku nazivajući ga bebom. Nije se ljutio, samo je osmehom potvrđivao svoju blagu i pitomu narav. Očekivao sam da ga zateknem u kuhinji, ali ga ni tamo nije bilo. Izašao sam napolje i već trčećim korakom sjurio se na reku. Bila je predivna: mirna i zlatna od sunčanih, kasnojutarnjih boja.

Našli smo ga tek treći dan, daleko od vikendice. Mama je bila van sebe još od trenutka kad sam se vratio sa reke i probudio je, mašući komadom papira ispred njenih nerasanjanih očiju i vičući, vičući na nju.

Papir na kome je neveštim rukopisom petogodišnjaka bilo napisano:“ Ja sam ureku“ još čuvam.

Ureku!

Kako je ovo bilo bolno istinito! Moj mali brat se spojio s njom, postao njen deo.

2 коментара: