субота, 22. јун 2013.

ZAJEDNIČKI STAN



                                         Ilustracija preuzeta sa adrese

(kratka priča)

Imala sam samo šest godina i ne sećam se tačno dana kada se porodica Kušić uselila u naš stan. Ono što pamtim bila je slika mog oca u hodniku, sićušnog i ostarelog u jednomdanu, kako vrti u rukama papir, pokušavajući da odgonetne nekakvu Naredbu od strane Gradske komande koju mu je major Atanasije gurnuo u šake. Mama je drhturila u kuhinji, a ja sam svoju lutku Nene uporno svlačila i oblačila, pa nanovo svlačila. To je bilo sve. Atanasijevog Luku sam videla nekoliko dana kasnije, kada je bučno uleteo u naš, sad već njihov salon, ispred majke, jedne sitne, prerano ostarele žene koja je pre ličila na njegovu baku. Uvek kad se setim ponekog detalja sa slike tog dana – oživi mutno i mučno sećanje na njihov teatralni ulazak u naš život.

Nas troje smo se smestili u devojačku sobicu, uz kuhinju. Majoru i njegovima je pripadao ostatak stana. Kuhinju smo koristili naizmenično, po Atanasijevom strogo utvrđenom rasporedu. Kupatilo je njima pripalo, i mi smo morali grejati velike lonce vode i kupati se u limenom koritu. Opet, u strogo određeno vreme po Atanasijevoj zapovedi. Leti to nije bio problem jer me je majka često vodila u kuću njene sestre, na Dušanovac, gde sam se dugo igrala u njenoj bašti i usput, koristila kupatilo.

Luka je bio nešto mlađi od mene. Ne mogu reći da se nismo slagali: bilo je dana kada smo se, ozbiljno zaokupljeni istim stvarima, lepo igrali i dobro zabavljali. Zgradi u kojoj smo živeli pripadalo je malo, zapušteno dvorište, koje je Atanasijeva ženica, hitra i vredna, brzo dovela u red. Tu smo svi prostirali veš, lupali tepihe, pripremali zimnicu – bila je to mala oaza u sivom okruženju. U dvorište su dolazila i druga deca i osim sporadičnih koškanja, vladao je mir među nama, decom. Druga stvar je bila sa odraslima: čarke i svađe, uz neprekidne verbalne varnice, bile su svakodnevnica. Igre koje smo započinjali u dvorištu, neretko smo Luka i ja nastavljali i u zajedničkom stanu.

Kao jedinicu, moji su me držali kao malo vode na dlanu. O svetu, o odrastanju, o životu... tako malo sam znala. Sve se svodilo na školu, dvorište, učenje i ...Luku.

Te jeseni, kada sam krenula u peti razred, tek sam napunila deset godina.

Jedno smo prepodne Luka i ja ostali sami u stanu. Očevi - inače su svakodnevno, pa i subotom radili, moja mama, koja se morala zaposliti – znači, bila je, takođe na poslu, a Lukina u trgovini. Oboje smo išli u popodnevnu smenu. Kada je Luka predložio da se igramo „mame i tate“ – naravno, odmah sam pristala, prepuštajući njemu da vodi u našoj novoj igri.

Luka mi je rekao da moram da se skinem, ako mislim da se odistinski igram. Bez reči sam se skinula. Naravno, i on se skinuo. Onda smo legli na veliki bračni krevet njegovih roditelja, on do zida, ja na drugoj strani leđima okrenuta njemu. On je prebacio jednu ruku preko mog struka, približio mi se i rukom krenuo među moje butine. Malo je pipkao i, to je bilo sve. Našu smo igru završili jednim slatkim poljupcem u usta koji je zvučno odjeknuo u praznom stanu. Posle smo se gnezdili i okretali jedno prema drugom ili leđima jedno drugom i uopšte, ne znam kad i kako – zaspali smo. Zagrljeni. Probudilo me je, vrlo brzo, neko čudno osećanje. Sa zaprepašćenjem sam otkrila da ležim na maloj krvavoj lokvi. I Luka se probudio. Zgranut kao i ja, skočio je sa kreveta i povukao čaršav ispod mene. Najjednostavnije je bilo da čaršav umotamo u kesu i bacimo u kantu za đubre. Ali, ko bi se toga setio! Ja sam pojurila po korito. Nije bilo vremena ni smisla grejati vodu jer se Lukina mama mogla svakog trena pojaviti. Potopila sam čaršav i stala užurbano da trljam sapunom. I trljam, i trljam...Luka se, sasvim pometen, muvao oko korita. Ćutao je i nervoznim kretanjima kao da je želeo da mi pomogne da što brže završim posao. Na svoj užas, primetila sam da krv i dalje curka niz moje butine. Nisam imala vremena da o tome mislim – trebalo je posteljinu dovesti u red. Pre nego je Lukina mama stigla, čaršav, istina - pomalo musav, ali opran, klatio se u dvorištu, na kanapu.

Otišli smo u školu, Luka i ja.

Na trećem času, na moje zaprepašćenje, na vratima učionice se pojavila mama. Nešto je došapnula nastavnici i ona me dozvala, pa sam izašla sa njom u hodnik. Sve vreme sam se tresla kao prut. Jer, kako mami objasniti „novu igru“ s Lukom! Osećala sam da nešto sa tom igrom nije u redu - zaslužena kazna me je stigla. Još uvek je iz mene curio moj greh.

Nisam morala ništa da objašnjavam, da se pravdam, da molim za oproštaj. Sve je mama odradila. Posadila me je na klupu u školskom dvorištu i zagrlila.

„Od današnjeg dana, ti si postala žena“ - rekla je sa iskrom tuge u očima. Videla sam to.
„Moja je greška, što ti o tome nisam pričala ranije. Mislila sam, ima vremena! Pa, ti još nemaš ni 11 godina, Gospode Bože!“

Nisam je baš razumela, i priznala sam to. Rekla mi je da me kod kuće čeka neka knjižica: lakše će biti kad je pročitam, ne zna ona tako lepo...i tako.

„A Luka?“ – pitala sam je.
„Luka ima svoje roditelje, pa neka se oni bakću s njim“ – rekla je kiselo.

Naravno, nije razumela.

2 коментара: