четвртак, 29. август 2013.

DESET SATI *




Zatekao sam ga pognutog, sa glavom među šakama. Povremeno bi se bezglasno zanjihao levo-desno. Pa bi se primirio.

“Ne miriše na dobro, dragi moj. Ozbiljno krivično delo” – rekoh mu, pa krenuh da ređam paragrafe na kojima će se zasnivati optužba.

Ponovo pređosmo njegovu priču. On nerado, ja rutinski. Neprimetno zevnu i osta isti – ružan, zapušten muškarac kvrgavih šaka sa strahom u očima, koga je nezgrapno, mrzovoljom, prikrivao. Upoznao ju je preko oglasa, običnog oglasa za upoznavanje, kakvi su inače oglasi u kojima se nude usluge intimne prirode.

“Bizarno” – pomislih. On, usamljen seljak sa periferije. Ona, usamljena profesorka klavira koja je svoj skromni budžet na ovaj način popunjavala.

“Ovo je bio treći put da sam bio kod nje – reče. 
“Volela je da je za vreme odnosa čvrsto stegnem za vrat. Ona je insistirala” – pravda se, pa snizujući glas dodade.
“ Nikada nisam udario ženu. Najviše što sam ikada učinio je da sestru, u igri, pljesnem po stražnjici”.

Opet zevnu. Licem mu se širio umor i odsutnost.
U sobu ulazi bez kucanja moj zamenik.

“Stigao je obdukcijski nalaz” – reče, pružajući mi papire.
“Dobri su” – mislim na ekipu sa patologije. “Samo deset sati im je trebalo”
“Slobodan si, druže. Tvoja prijateljica je umrla prirodnom smrću. Srce.”

Нема коментара:

Постави коментар