четвртак, 12. септембар 2013.

KRALJEVE NOVE CIPELE





U Gradu je Kralj bio na glasu. Govorilo se da nema boljeg ženskog obućara od njega. Ni skupljih cipela od njegovih. Malu prodavnicu je ušuškao u samom centru grada. Hrabro, jer je u to vreme bilo malo zanatlija te vrste. Pod pojmom obućara podrazumevali smo običnog krpača našeg siromašnog odrastanja, tu na ćošku, komšiju koji je znao sve o nama i mi sve o njemu. Ali, praviti cipele i još se smestiti u suvi centar Grada – e, to je bilo nešto! Osim toga, cipele su se tada kupovale u ružnim, hladnim magaza-prodavnicama u kojima su radile vazda namrgođene prodavačice sa debelim venama na nogama čija su stopala krasile šerpa-plave Borosane. Kralj je bio jedan! Svaku mušteriju je dočekivao s osmehom, raspoložen i vedar. Svaki par izloženih cipela imao je, čini se, posebno, istaknuto mesto. I važnost, jer je o njima govorio kao o svojoj deci. Tepao im, milovao ih dok im je krajem rukava košulje ili džempera doterivao sjaj.
Pred proslavu te Nove godine, danima sam obigravala oko izloga u kome je bio izložen samo jedan par cipela: crne salonke, s vrtoglavo visokim potpeticama, kožne, s tada modernim pačjim kljunom na vrhovima. Kada skupih dovoljno, što novca što hrabrosti, uđoh kod Kralja. Ušteđevinu od džeparca spustih na pult kao na oltar. I pre nego sam cipele probala. Nasmejao se, glasno. Falilo je nešto novca, ali on odmahnu rukom uz 
„Donećeš kad budeš imala“, pa zapita:
„Koji broj nosiš?“
Rekoh mu, i on pravo za par iz izloga. Probala sam, grozničavo. I odjurila sa cipelama. Nije ih ni spakovao u kutiju.
Tu Novu godinu sam dočekala bosa. Nove, divne salonke igrale su same ispod stola. Računam da su bile najmanje broj kraće nego moja stopala. Da me stric nije odneo kući, još sam i neku boleštinu mogla navući, preko krvavih nogu...
Nakon slavlja, uputih se Kralju sa ostatkom novca, svojim dugom. Dočekao me je kao uvek, nasmejan. Pružih mu novac. 
„Kako je bilo na dočeku?“ – upita.
„Lepo“ – rekoh mrgodno.
Razumeo je.
„Moji kalupi su francuski, fini. Nešto manji od uobičajenih. Ja sam kriv. Donesi cipele da ih zamenim.“
Zamenio je. Ali nove cipele nikad više nisam obula. Poklonih ih drugarici.


Нема коментара:

Постави коментар