четвртак, 12. септембар 2013.

POLA VEKNE




Tog jutra riba nije išla. Već sam satima pecao sa obale, a osim dve-tri sitne deverike ništa se krupno nije hvatalo. Mesto je bilo idealno: tik uz most, koji je pravio prijatnu hladovinu, a i bio odličan štit od kiše, jer su se preteći oblaci od strane Zemuna nadneli nad rekom. Uvek pada kiša, ako vetar sa te strane dogura oblake, razmišljam. I rukama nastavljam da mesim novu grudvicu. Sredina pola vekne hleba je već utrošena. Kora joj, nemarno oslonjena o prateći pribor, izgleda tako sablasno, bez droba. Kao rasčepljena čeljust nemani, nezasite nemani koja traži još. Promeniću mamac, razmišljam. I već se hvatam za ribarsku torbicu, kad je ugledah. Sitna, zapuštena starica na klupi uz biciklističku stazu. Pored klupe spuštene dve kese, iz kojih vire novine i musave plastične flaše. Nisam je dosada viđao, razmišljam. Sigurno smrdi, stresoh se u trenu, nastavljajući da preturam po torbici.

“Ne treba ti više?” – čujem iznad sebe glas. I staračka ruka, kojoj glas, mladolik i otresit, nije pripadao, potegne za veknom.


“Ne” – odgovorih, i nehajno je nogom šutnuh. Istog časa zamrzeh sebe.

Нема коментара:

Постави коментар