уторак, 29. октобар 2013.

JEDNO SIMEUNOVO PROLEĆE


                           Ilustracija: MLEKARICA, autor: Johannes Vermeer  


(100-TI POST)



4.51 Ne čini mu se jednostavnim ni kao trenutak, ali ipak mora da ustane.

Do 4.50 je bezuspešno pokušavao da sroči neku reč - još ga tišti belina ekrana. Ali, evo, jutro nadire samo, s teškim mirisom jorgovana ispred trema. Bogu hvala, prolećni je dan koji svojim stidljivim zelenilom potire belinu ekrana. Za neki minut, postaće svoj. Novi dan dolazi svesti.


Danas će Jelena doći, možda i Ratko sa njom. Subota je. Nervoznim hodom i s revnošću prave kućanice, ona će ispuniti dom. Gleda je. Otvoriće prvo prozore. Nehajno će podići prašinu sa nameštaja. S mukom gradske cure upaliće vatru na starom šporetu, duvajući i bezglasno psujući mokro granje. Skuvaće dva jela i otići. Ratko, oseća, ipak neće doći. Možda je tako bolje. Neka svoj svet drži daleko od njegovog. Sebi deluje patetično dok ovo misli, ali je shvatio – ljudi ga se plaše, njegov unuk pogotovo.

Izlazi na uski trem i odmah seda na stolicu za ljuljanje koju je Jelena s mukom donela iz grada. Izbacila je iz stana, rečima: 

Tebi priliči da se ljuljaš.

Na njeno mesto, opet s mukom, ugurala je polovnu zubarsku. Na izguljena mesta nalepila reklame od pasti za zube, procedivši:

Nadam se da neće shvatiti poruke.

Klijentelu je skupljala po poštanskim sandućićima s jednostavnim tekstom, isprintanim sa Ratkovog računara: Jeftine zubarske usluge. Telefon: ...

Ilegalna zubarska ordinacija izdržavala je nju i Ratkove privatne časove violine nekih desetak godina. Dobar komad života, uključujući i njegov, jalovi. Uz sva ostala prerušavanja koje vreme drži na uzdi da se ne raspline, odaje joj priznanje: njegova kćer je jaka. Pokupila je majčin gen. Zato ga ne voli, pljuje na njegovu mekost, podsmešljivo pitajući, čim se subotom pojavi iz grada:

Roman?

Ništa više, a što je dovoljno za celu narednu nedelju. Ne želi ni jednog trenutka da je pita:

Treba li da izađem iz ove pustopoljine, skinem sa sebe sve krpe, razgolitim se i prostom golotinjom plašim ptice?

Ne treba - odgovor joj čita iz očiju.

Strašilo si, oče. Otkad znam za sebe. 

Samo se jače zaljulja i zažmuri.

Čuje neko komešanje. Još je rano, misli, za nju. Za svaki slučaj, jače je stisnuo kapke, da prvi pogled odloži, za što kasnije. Šum se pojačavao, on je ćutao. Rekao je sebi: Diši duboko, to će pomoći. I disao je. Prvo jako i vrlo bučno udisao je svežinu ranog jutra, pa je onda disanje postajalo ravnomernije, tiše. 

Ne zna kad se probudio, ali je osetio da ga neko posmatra. Pažljivo je otvorio jedno, pa drugo oko. Biće koje je, nagnuto nad njim, zvirkalo u njega, trglo se i plašt kose, boje pšenice, se rasuo. Na njega, i okolo. I mirisalo je na pšenicu, tek požnjevenu - na toplu, blagorodnu zemlju pradedovu. Simeunu je bilo jasno da je uhvaćen u zamku mirisa. Devojačkog. I san mu je bio uhvaćen, u ceo jedan bokal, koji se iskrao iz njenih ruku rasprsnuvši se na komade. Niz basamke trema curilo je gusto mleko, još toplo od kravlje sise. Sve je mirisalo na travu. Opet miris sitosti, blagostanja – pomisli Simeun i zagleda se u devojčine oči. Devojka plavih očiju, stajala je pred njim, pogledajući čas u njega čas u potočić mleka. Sela je na suvi deo basamaka. Trem je škripnuo i Simeun je ustao, kao hipnotisan. Široka, muška košulja krila je njen kratki vrat. Sitna glava bi se izgubila u njoj, da ne beše raskošne kose. Tog trenutka mu je zaličila na bespomoćnu životinjicu. Uvukao je, spontano, svoju šaku u okovratnik njene košulje, osetivši ubrzane vratne damare. Ali se nije niti trznula. Udaranje njegovog srca postalo je znak za uzbunu. Sitna, kao od najfinijeg porcelana pravljena, primakla mu je svoje lice. Osmehnuto mu je deklamovala:

Mama vam šalje mleko, i pozdravlja gospođu. Možete doći do nas na čaj ili kafu, kad vam odgovara. Na petsto metara, jugoistočno od vaše donje kapije je naše imanje. Radujemo se novim komšijama. Ja sam Milena.

Ona je otišla, a on se uvukao u kuću gorka jezika kao da su mu usta krila retko, bodljikavo voće. Zgranuto je hodao kućom, kostrešio se i odmahivao glavom. Onda se uputio donjoj kapiji i tu je zatekao, nasmejanu. Devojka je raširila ruke i počeo je novi Simeunov život. Njegovo novo proleće. 

Od Mileninog prisustva je svaki put iznova gubio dah. Viđao ju je svakodnevno. U danima kada je dolazio na njeno imanje sa ženom i Jelenom u posetu, samo bi je krišom, sa strane, pogledao, naslađujući se njenom mlečnošću. Nikad joj nije postavljao pitanja, ona o sebi nije ništa pričala. Njegova bezgranična želja za njom i njena neizmerna potreba da bude uz njega nisu tražili nikakva razumna objašnjenja. Sve do kasne jeseni pisao je kao u groznici. Za njega su postojale samo dve radnje: pisati i ljubiti. 

Ustao je, otežalih nogu i natečenih kapaka od neprospavane noći, teško se krećući. 

Otvorio je vrata spavaće sobe i u mraku pipajući po stvarima prišao postelji, polako spuštajući ruku na uzglavlje. Nikoga nije bilo, ni žene ni kćerke. Uzdahnuvši, okrenuo se tremu. Napolju su ga čekali svitanje i jorgovan, nežno spleteni kao sijamski blizanci.

Barem se ne mora ništa objašnjavati - pomisli s olakšanjem.

Oktobar je došao naglo. Tako se i završilo: Milena je dan pre odlaska, donevši bokal tek izmuženog mleka, na tremu ostavila cedulju.

Sutra putujem za Beograd. Počinje nastava na fakultetu. Ćao!

S gornje kapije je čuo kašljucanje, zrelo, pušačko. Zavrteo je glavom i zalizavši kosu, izašao pred nju.

Zdravo, Jelena. Sama si?

Нема коментара:

Постави коментар