петак, 07. фебруар 2014.

PADOBRAN *



(Živku i Miki)

Brežuljci Dijen Bijen Fua, nalik na tople devojačke grudi, nežnih imena Beatris, Katrin i Adel drhtali su pod teškom vatrom artiljerije obe zaraćene strane. Plameni jezici i grotlo boja najavljivali su budnu noć. Ležim priljubljen uz zemlju, stiskajući torbu sa fotoaparatom i svim svojim beleškama, ne razmišljajući o ostalim stvarima koje su razbacane okolo. Svaki udarac ispaljene rakete u udaljene mete osećam kroz blago titranje vlažne zemlje ovih sočnih, zanjihanih brežuljaka. Kao akrobata sa trapeza, slučajno upao u zaštitnu mrežu iznad tla, sakupljam konce svilenog padobrana i umotavam se njime. Povremeno čvrsto stežem majčin krst.


Onda osetim kako se njen dlan na slepoočnicama, vreo i vlažan, spušta sve niže. Prati liniju mog vrata. Malim prstom klizi drhtavo niz adamovu jabučicu. Zastane. Onda nešto kao udah. Zvuk stvara nadražaj koji pomera, kao preglasni ropac. I konačno, ugriz. Izvijam vrat. Gledam u tminu, tamo gde bi trebalo da su njene oči. Iste nas misli zapliću u blatnjavi padobran. Pokrivam je po glavi, nemu i vlažnu. Jednom rukom držim njenu toplu šaku, drugom pipam majčin krst. Šapućem joj, i sam iznenađen da mogu da govorim. I to poeziju. 

* I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose –
ostalo vam na čast!


Vasiljev. Grčevito stežem prosti pokrivač od padobrana koji se oseća na memlu zapuštenih vojničkih magacina. To je sve što ću pokušati da zapamtim.


Ne znam odakle se stvorila i stala pored mene. Beloputa, riđa i pegava. Sa povelikom novinarskom torbicom oko vrata izgledala je krhko, skoro dečački. Moj pogled privlače njene vojničke čizme otežale od skorenjenih naslaga blata s vijetnamskih polja. Razume moj pogled. Skida čizme i sasvim polako se spušta pored mene, na svilu. Gura mi u šaku parče dvopeka, vadi konzervu. Upitno diže obrvu. Odbijam hranu, odmahujući nervozno rukom, s izrazom gađenja na licu dok mi promiču slike jutrošnjeg doručka u Hanoju, a nadražujući zvuci hrskanja reš pečenih skakavaca u ustima mojih domaćina odzvanjaju u ušima. Čvršće stežem svilu oko sebe. Iz zagrljaja izbija hladnoća koja razara do kostiju. Očekujući toplotu odnekud, posmatram je kako bezglasno žvaće svoje mršavo sledovanje. Poređani smo kao nepomične figure na zelenoj zemljopisnoj karti dok nebo besni i bljuje vatru. Umoran sam, ja bih da spavam. Mislim na majčine ruke, a iz mraka kulja Vasiljev. Zatečen sam. Poeziju odavno ne čitam, još iz školskih klupa i nisam joj sklon. Dobra priča, proza, roman... ono je što volim. Dobar novinarski članak, iznad svega. Šta je sad ovo?

* Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!


Opet je vidim u našem privremenom šumskom konačištu. Vrzma se oko kazana iz koga se puši masan čorbuljak. Uz nju je i neki pas, povijenog repa, potpuno mokre, slepljene dlake. Povremeno povlači rukave predugačkog džempera preko prljavih šaka. Momci se gurkaju i pokazuju nemim pokretima glave na nju. Zadirkuju je, štipkaju i dobacuju nerazgovetne dosetke. Ona se smeši. Sa Romanije dopire potmula grmljavina minobacača. Na svaki udarac njene se usne trzaju i mršave, gotovo dečje šake čvršće stegnu dugačke rukave tuđeg džempera. Rukom povremeno gladi mokru glavu psa.

Nalete toplog vazduha od neprekidnih noćnih detonacija još uvek dobro podnosim. Ležimo bez glasa na izgužvanim travama, savijeni kao znakovi upitnika, čvrsto priljubljeni jedno uz drugo. Noć nas broji i uskoro napušta. Jutro donosi jedan glas više: iznad nas dvoje, ušuškanih u padobranskoj svili, nadvija se neki vojnik i počinje glasno da se smeje. Izgleda da imam šali sklonog pratioca, razmišljam u sebi. Crnac velikih, mesnatih usana razvučenih u mangupski, šeretski osmeh, mi je dodeljen za pratnju do prvih linija borbe, odakle će me preuzeti izvidnice komunističkih borbenih jedinica i dopratiti do štaba tajnovitog severnovijetnamskog generala Vo Ngujen Đapa. Ustajem brzo, ne obazirući se na tihu novinarku koja drhturi ispod padobrana. Vijetnamske noći znaju da iznenade hladnoćom, kažem i smešim joj se pa kavaljerski, ovlaš usnama, dodirnem njenu hladnu ruku. Šteta, kažem. Nadam se nekom nadahnutijem susretu. Možda kafa, konjak ili šljivovica, specijalitet mog rodnog kraja….


Naš naredni susret bio je i poslednji. Sporo smo napredovali preko Ravne Romanije i Sokolca bližeći se gradu, dok su nas ćutljive grupice ljudi sa torbama, zavežljajima i naramcima dece nevešto pokušavale izbeći, zaobilazeći nas u širokom luku, vukući se, promrzlo i zlovoljno ivicama šuma. Među njima sam video i par poznanika, sa kojima se nisam zdravio. Dok su prolazili, skretao sam pogled, da ne osete moju mržnju. Zastali smo za kratki odmor, ćutljivi i mrki, s mislima koje smo brižljivo krili među revere blatnjavih šinjela. Prasak je bio iznenadan i reklo bi se, očekivan, u danu gluve razmene pogleda nerazumevanja, ljutnje i mržnje između nas koji smo se spuštali u grotlo vatrom opasanog grada i onih koji su imali sreće, ili novca, što su ga užurbano napuštali. Neko je slučajno aktivirao ručnu bombu. U sekundi sam znao, sa prokletom sigurnošću dvogodišnjeg, iskusnog borca da je u pitanju bio jedan od golobradih koji su nam se pre neki dan pridružili. Ni meke, još dečje malje na njihovim bradama, sada očvrslim u ponosu zbog pripadnosti četi, nisu im još stigle izrasti. Gotovo nesvesno protrljah svoju, čekinjastu, za koju su se hvatale magličaste kapi predvečernje studi. Potrčah ka mestu odakle se sada glasni, očajni vapaj probijao kroz dim i zavesu od zemlje, lišća i ponekog dela ljudskog tela. Tada sam je ugledao: sedela je naslonjena na drvo. Njena, sada jedina, ruka čvrsto je grlila mokrog psa. Preostali deo lica blago razvučen u osmeh. I neki delovi tuđih, mekih tela u njenom krvavom krilu. I crna, odvratna garež raspršena u prah iznad njene rastočene glave, visoko u krošnje pa u nebo. Sa grane stabla uz koga se, nehajno naslonjena, smešila osmehom svih nevinih i zatečenih, strčala je njena ruka u tuđem džemperu. Kao gromobran. Tražio sam neki oslonac, bilo kakav. Nisam mogao naći ništa jer je sve oko mene bilo i trošno i slabo, ispunjeno dušom, toplinom i tolikom količinom nežnosti, beskrajno nepodnošljivom za moje rastočeno biće. Pred zoru sam pobegao. Puzao sam sve do Rogatice, noćima. Danju sam mirovao, ušuškan u lišće, na oprezu, nerava ispletenih u konopce samo ništa da ne sanjam. Kad sam stigao, sestra me nije poznala. Ali, bilo je dobro, nije ništa pitala. Uostalom, ničega se nisam ni sećao. Branio sam se od sebe znajući da ću odmah poludeti ako se setim njenog sitnog, dečjeg, ćurećeg tela slepljenog za stablo mlade bukve i ruke uperene u nebo. Kao gromobran.


* Stihovi iz pesme “Čovek peva posle rata”, Dušana Vasiljeva

2 коментара: