среда, 26. фебруар 2014.

PROSPEKT




kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)



U međugradskom autobusu, u mrežici na sedištu ispred svog, našla sam prospekt nepoznate turističke agencije. Delovalo je kao da je zaboravljen. Kako mi se štivo koje sam ponela za čitanje nije bog-zna koliko dopadalo, posegnula sam za prospektom. Na prvoj strani uz logo agencije bila je slika Pule, tačnije Arene. Slikana iz ptičije perspektive, izgledala je kao veliko, razrogačeno oko upereno u nebo. Mora da se pticama u vazduhu, iznad, jako vrti u glavi, od tog zlokobnog pogleda starine – pomislih na trenutak. Nisam čitala reklamu, poznajem Pulu. Mada je iz ove perspektive nisam imala priliku upoznati. Već sam htela da odložim prospekt, kada me sa druge strane privuče natpis, ispisan hemijskom olovkom, krivudav i nejednakih slova. Pisan je na kolenima, uz truckanje prevoznog sredstva, moguće baš ovog autobusa – pomislih.

„Nebitno je gde sam.“

Štrecnuo me je ovaj, očigledno, jednostrani akt komunikacije. Čija ruka je to ispisala? Da li je poruka, ipak, nekom namenjena? Ili je ovo samo trenutna rezignacija autora ispisa – bilo gde da sam, isto je. On je poražen? Ili je u trijumfu? Jer ova prosta rečenica govori i da je nebitno na kom je mestu njen autor, istakavši ono što jeste bitno: postojim!

Odložih prospekt, pod utiskom da pisanje, ni uz uspeh ni u porazu, ne ide glatko.

Нема коментара:

Постави коментар