четвртак, 27. фебруар 2014.

TEA OR COFFEE

kratka priča

(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Na put sam krenuo nervozan i gotovo siguran da ću nešto zaboraviti kod kuće. Gomila radnog materijala, tabela, analiza, prikaza...ispunila je akt-tašnu. Pripremao sam se dugo i brižljivo za ovaj službeni sastanak, koji je trebalo da bude odlučujući za moj dalji angažman u trenutnoj firmu i, uopšte, za moje naredne poslovne korake. Namerno sam se odlučio za noćni voz, iako je jutarnji avion bio komotniji. I brži, razume se. Računao sam na tu, još jednu noć koju ću provesti sam u kupeu spavaćih kola, među svim tim papirima, grafikonima, prikazima...

Na ulazu u vagon dočekao me je namrgođeni stjuard-domaćin. Govorio je isključivo na nemačkom, meni stranom jeziku. Pružio sam mu kartu, uz osmeh, koji je trebao da odagna tihu jezu koja mi se plela oko srca: zbog njegovog krutog izgleda, nemogućnosti najobičnije konverzacije, zbog sutrašnjeg sastanka, zbog hladne, januarske noći koja je uvlačila pipke u moje kosti. Izgleda, nije pomoglo. On bučno, čini mi se i pomalo teatralno, za mnom zabravi vrata. Bio sam poslednji putnik koji je ušao u njegov vagon.

Već sam se raskomotio u svom kupeu, kada se stjuard opet oglasi. Kroz odškrinuta vrata uzeo sam kartu koju mi je, poništenu, vratio i već sam zatvarao vrata svog kupea, kad čuh:

„Tea or coffee, for the morning ?“

Aha, govoriš ti engleski, samo se praviš mutav – pomislih i rekoh:

„Tea, thank you!“

Celu sam noć premetao svoje dragocene papire, preslišavao se, brektao od muke, slagao i preslagao...i pred zoru, zaspao.

Probudilo me kucanje na vratima.

„Your tea, sir!“

Pružio mi je mlaku, braonkastu tečnost u plastičnoj čašici, za koju nisam bio siguran da li je kafa ili čaj. No, to me već nije trebalo brinuti. Nešto drugo, kao katastrofa, se pomaljalo iza njegovih širokih ramena: poznat krajolik, poznati delovi stanice...voz je upravo kretao iz stanice na kojoj sam trebao izaći.

U panici, zgrabih papire, odeću, na pidžamu navukoh kaput i sjurih se ka izlaznim vratima. Ni makac dalje: vrata su bila zabravljena. Stjuarda ni od korova. Ostalo mi je samo da grozničavo računam kilometre do naredne stanice i vreme koje je potrebno, da uz dobru sreću, uhvatim međugradski autobus do grada kome sam se uputio, pa taksi do firme...

U firmu sam stigao nešto ispred podneva. Na stolu kod sekretarice generalnog direktora čekao me je uredno pripremljen otkaz. Samo da potpišem.

Нема коментара:

Постави коментар