четвртак, 27. фебруар 2014.

VAGON-RESTORAN

kratka priča
(Ciklus PUTNE MINIJATURE)


Volim da putujem vozom na duže relacije. Ništa nije uzbudljivije na tom putovanju od odlaska u vagon-restoran. Čim pištaljka najavi polazak, grupa nahrupi u bife, sa sjajem u očima, grozničavo birajući bolja mesta. Najbolja su ona uz šank, naravno. Zatim ona do prozora, iako su takva duga putovanja – noćna i samo se retka svetla napolju, poput fleša, pale i gase, dok buljiš u mrak nosa prislonjenog na okno.

Ali zato možeš da posmatraš putujuću bratiju: one koji pred san potegnu dve-tri žestine, na brzinu i s nogu, osvrćući se u strahu od žena. Pa onda, pomireni, oteturaju u svoj kupe, na spavanje. Ili usamljen, potpuno nezanimljiv ljubavni par, što jedno drugog nutka, naizmenično, oskudnom večerom uz sok od ribizli, za bolju sliku. Lako prepoznaš napirlitane noćne dame koje levo-desno sevaju očima i lažnim brilijantima. I poslovne ljude što vode beskonačne, žustre razgovore preko telefona, sa šefovima koji im daju poslednja uputstva pred sutrašnje važne sastanke. Ili nekoliko bubuljičavih, izgubljenih navijača na povratku sa još jedne izgubljene utakmice. Odvojeni od grupe koja im je izmakla avionom, bojažljivo stupaju u bife. Ali, svakom novom turom postaju hrabriji, oholiji, jači. Ponekad za najudaljenijim stolom vidiš ukočenog starca odsutnog pogleda koji ništa ne naručuje, ne govori, samo se s vremena na vreme zaklati u stolici.

Šareno društvance koje se sedeći u zadimljenom vagonu bifea miče u crnom prostoru, kroz noć, kroz vreme. Napred, kilometar po kilometar. Još jedan nadvožnjak, pa tunel.

Svet koji ne poznaješ, svet koji ne poznaje tebe.

Нема коментара:

Постави коментар