уторак, 03. јун 2014.

O LAŽIMA U PROZI LJUDMILE ULICKE




“Omnis homo mendax” (115,11 Stari zavet)



Ovaj stih starozavetne pesme mogao bi se prevesti: Čovek je živo biće sposobno za laž. Ta se definicija može usvojiti s jednakim pravom kao i opšteprihvaćene definicije koje čoveka nazivaju živim bićem koje je sposobno da misli, da govori ili se smeje. Lako možemo pretpostaviti ko je citiranu definiciju izrekao – očito neki čovekomrzac, ali je svakako ne bismo mogli opovrgnuti. (1)



Dakle, laž je sastavni deo našeg života, time i obmana, s istim pravom i samoobmana, pa i ljudska lakomislenost… Oni su utisnuti u matični kod našeg bića. Iz tog razloga, ni književnost ih ne zaobilazi, kako vidimo još od starozavetnih stihova, ne želeći da šire zalazim u istoriju.



Kada je reč o delima autorke koja su predmet mog zanimanja, laž se u različitim oblicima pojavnosti opisuje u sva tri njena nevelika prozna dela koja sam imala priliku da pročitam. Sve se priče, kao delovi mozaika, stapaju u dve paralelne slike. Prvu, kako žene lažu i drugu, kako drugi lažu žene. Ruska spisateljka Ljudmila Ulicka je jedna od najznačajnijih savremenih pisaca. Izvor navodi da je najprevođeniji ruski pisac na strane jezike - 25 jezika, kao i da je osvojila brojne književne nagrade u Rusiji i svetu. (2)



U sve tri knjige “Devojčice”, “Sonječka” i “Providne priče” glavni junaci pripovetki su ženske osobe. U “Devojčicama” se, dakako, radi o mladim junakinjama koje su na onoj tananoj liniji između sveta detinjstva i doba zrelosti, ranjive i bez životnog iskustava koje bi oko sebe mogle obmotati kao laki štit od teških udaraca realnosti gde vladaju laž, obmana, mimikrija, pritvornost, licemerje…a u koju neminovno moraju ući. “Sonječka” je povest o nesrećnoj devojci, potom ženi, potpuno neotpornoj na hirovite udare sudbine, ženi koja svesno i bez ropca prihvata laži i obmane svojih bližnjih, kako bi oko nje bilo što manje talasanja, gibanja…Dakle, svesna samoobmana, uljuljkivanje, hod linijom manjeg otpora, sve kao posledica nedovoljne sigurnosti u sopstveno “ja”. Od svih nabrojanih, “Providne priče” s lakom dozom ironije, ali i simpatijama autorke prema svojim junakinjama, deluju najsadržajnije - gotovo bravurozno štivo. Ulicka čitaocu ni ne pokušava da reši enigmu, uz neminovna pitanja koja njega, bolje rečeno – sve nas lično, oduvek kopkaju: zašto se laže? što je to u ljudskom biću što ga nagoni na laž? Ali će uverljivim, šarmantnim pričama delimično odgovoriti na pitanje: kako žene to rade? Kažem delimično, ne dovodeći u sumnju njen način pripovedanja. To nikako. Radi se o tome, da je lepeza laži daleko šira nego je autorka opisala.



Ne bih da pokušavam da klasifikujem laži, navodim izvore i pravim poređenja ili analize. To bi nas uvuklo u teoriju i skrenulo od teme ovog rada. U literaturi se može pronaći više koncepcija klasifikacija laži, zavisno od teorijske orijentacije, ali i prirode problema. Pa i što se samog pojma laži tiče, može se reći da se na različite načine tumači. Uostalom, nije za čuditi što laž nije do kraja definisana. Jer, ona je za nekoga potreba, za drugog spas, za trećeg – bolest.

Mislim da ne bih pogrešila kada bih rekla najjednostavnije što mogu: Laž je netačnost ili odsustvo istine. Larus za laž kaže:“Tvrdnja suprotna istini“. Laž i laganje je „svesno izricanje neistina, namerno izvrtanje činjenica, neistina uopšte, obmana“ (Vilijam Štern). Laž ne znači samo izopačiti istinu, nego je i prećutati.



Individualne laži

Individualna laž je svesna ili nesvesna, sa namerom ili bez nje. (3) Da li je pogubnija prva ili druga, odgovoriće nam stručna javnost. Ja ću se kratko osvrnuti na one laži koje je Ulicka, kao vrhunski znalac dečje psihologije, uočila i opisala kod svojih junakinja, devojčica na razmeđi detinjstva i devojaštva, prateći ih od ranog detinjstva. Veoma je upečatljiva priča „Kukavičje jaje“ (knjiga „Devojčice“) o bliznakinjama, Viktoriji i Gajane, koje se pojavljuju u još nekoliko priča. Sve laži jedne, Viktorije, polaze iz ljubomore. Ovo pogubno osećanje nastaje u najranijem detinjstvu, polazi od šaljivih izvrtanja istine ili prećutkivanja (kako inače počinju laži), da bi odrastanjem, dobilo nesagladive razmere – sa gotovo smrtnim posledicama po drugu. Ništa novo, reklo bi se: u literaturi, kao i životu, poznati se primeri bratske „ljubavi“. Ili, kako Ulicka kaže:... „ veoma drevni izvori takođe indirektno na to ukazuju: Rebekini sinovi, kako se kaže u Knjizi postanja, još u majčinoj utrobi počeli su da se tuku“...

Samo, lepeza laži kojima se mala Viktorija služi, zastrašujuće je široka i zapanjujuće monstruozna. Ko bi rekao, tako ljupko stvorenje...



Ljupka je i trinaestogodišnja Ljalja, mada ne i naročito lepa, kako Ulicka kaže: pubertet se izmetnuo u bubuljice, nos se neopravdano izdužio...kao i noge. Sasvim pristojne, duge noge mlade dame, koja tetki Ženji priznaje ljubavnu aferu sa zajedničkim, od sebe daleko starijim, rođakom. Šokantno saznanje o incestu, pedofiliji i preljubi u porodici dovoljno je razorno ali i pokretački je motiv da Ženja preduzme, diskretno i obazrivo, korake u pravcu rešenja problema i porodične bruke. Optuženi rođak, međutim, ima drugačiju priču. „Kraj priče“ iz „Providnih priča“ govori o lažima kojima mlada osoba očajnički želi da skrene pozornost na sebe. Zastrašujuće je to, koliko realistično, i precizno opisuje ljubavne scene i svoje senzacije koje ih prate. Ali i to kako daje presek „stanja“ i ponašanja svojih bližnjih... kako na zadivljujuće lak način uočava (trinaestogodišnje) laži, pritvorstvo i mimikriju odraslih. Ima, očigledno, dobre učitelje.



I, kao rezultat te pogrešne pedagogije (još je Ruso rekao da su dečje laži delo vaspitača), deca vode dvostruki život: jedno misle, drugo rade...a samo ih vršnjaci vide u pravom svetlu. (4)



Kolektivne laži

U priči „Dar nerukotvorni“ iz „Devojčica“ Ulicka na humoran način opisuje veliki i značajan događaj u životu jedanaestogodišnjih devojčica, odličnih i primernih učenica, koje postaju pionirke, ironično oslikavajući Staljinovo vreme, vreme idolatrije – jednu veliku, kolektivnu laž s kojom će se devojčice susresti doživevši šok. Jer, pojedinac koji odrasta i živi u sredini gde vladaju grupne laži neće moći da razlikuje stvarno od nestvarnog. (3)

Devojčice će se naći licem u lice s ženom, bogaljem koja je oličenje ketmana, svesne dvoličnosti u vremenu i uslovima totalitarizma, tj. u neslobodnim društvima. Ona će se javno zalagati za zvaničnu idologiju, dok će držati u tajnosti sopstvena uverenja. Dakle, laž...obmana...licemerje.





Zajedničke laži

Kolektivne laži nisu isto što i zajedničke. Ovim poslednjim bih pridružila sjajnu priču „Srećan slučaj“ s kojim Ulicka završava „Providne priče“. Preplićući intimne trenutke naratorke Ženje sa sudbinama devojaka i žena koje je nemaština, nesreća, ali i lakomislenost odvela u prostituciju, daleko od rodnog kraja...da uz istu, zajedničku laž o novom životu, maštaju i sanjaju svoj „srećan slučaj“. Laž koju „vrte“ kao pokvarenu gramofonsku ploču, ista je kod svih prostitutki: ona ima verenika, Švajcarca, koji je, naravno, bankar...ona će raditi samo do isteka ugovora sa lokalom i - kraj!... ona napušta ovaj lokal, ovaj život, ovaj polusvet...Isti scenario za sve žene. Tako je uspela i Ljuda, legenda među striptizetama, zašto ne bi i one? A ispod te sjajne priče krije se moralna beda, uništena mladost i promašen život alkoholičarki i narkomanki, strah od makroa i policije...Ispod iste priče krije se tanka nit laži koja ih spaja. Na zajedničkim obmanama počivaju njihovi krhki, unesrećeni životi. Obmanjujući sebe traže one koji će potvrditi njihove samoobmane.



Patološke laži

Priča „Dijana“ iz knjge „Providne priče“ je po meni najbolji primer ove vrste laži. Reč je o ženskom liku raskošne spoljašnosti i bujne mašte, koja pleni od prvog susreta svojim izgledom, ponašanjem, ali i dirljivim biografskim pričama. Pa i samo ime: Ajrin, zvuči pripovedačici priče, Ženji, neverovatno. Ajrin! Ajrin, pomalo raskalašna i apsolutno nekonvencionalna, svojom pojavom razgaljuje pravolinijski, učmali svet mesta za odmor. Druželjubiva je, glasna i direktna u ophođenju kako s dementnom majkom ili decom, tako i s novom prijateljicom koju osvaja na „prvu loptu“. Zadobivši njeno poverenje, upušta se u intimno pripovedanje svoje životne priče, filujući je neverovatnim detaljima, kako se ispostavljaju na kraju, lažnim. Da bi se, opet, zapitali: čemu sve to...Odgovor je porazan, ali istinit. U pitanju je patološka laž - Ajrin je namerna lažljivica koja laže sa ciljem.



Kako se u literaturi navodi „osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo, kao da izgovara čistu istinu. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno. Osobe koje to rade veruju u svoje laži kao da su one stvarne i ne smatraju da imaju problem.“(5)



Pored ovog stručnog objašnjenja fenomena patološke laži, koje se kako vidimo, odvijaju mimo svesti i nekontrolisano, ne mogu se oteti utisku da je Ulicka majstorski obogatila Ajrinin karakter dodavši mu određenu dozu sadizma prema Ženji. Jer, kako inače nazvati njena uživanja u laganjima koja su u direktnoj srazmeri sa ogromnom količinom saosećanja, tuge, empatije što ih izazivaju kod prijateljice njene, kako se vidi na kraju, lažne priče?





Konačno, iako nam je autorka Ulicka nizom primera pokazala kako žene lažu, ostaje pitanje: zašto lažu? Jer, potrebno je mnogo više truda da se izgovori laž nego istina. Podrazumeva se, da to nije problem samo u žena. Jedan od najčešćih razloga je strah od posledica istine. Bilo koja vrsta krivice je pretežak teret i ljudi pribegavaju različitim manervima da bi ga olakšali, ili ublažili. (5)

Naravno, postoje i mnogi drugi razlozi. Ljudmila Ulicka nam je, kao savršen psiholog, uspela približiti načine kojima ljudi pribegavaju konstruišući laži, kao i atmosferu, vreme i uslove u kojima, ali i zbog kojih ljudi lažu. Sve tri knjige se čitaju lako, neverovatno su pitke, obiluju humorom, ponekad ironijom, ali pre svega – toplinom i razumevanjem za ljude, pa makar oni i lagali.











LITERATURA:

(1) “Magna quaestio est de mendacio”, sa linka http://www.algoritam.hr/download/poglavlja/106387.pdf)

(2) Prikaz izdavača PAIDEIA na knjizi “Devojčice”, Ljudmila Ulicka

(3) „Laganje i ličnost“, Petar Kostić, Ranko Lojić, 2004.

(4) „Život je maskenbal“, Goran Kolašinac

(5) „Psihologija laži“, Jelena Orlandić i Ivana Paunović, sa linka

http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/psihologija_lazi.62.html?news_id=251868)

“Providne priče”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2008.

“Sonječka”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2006.

“Devojčice”, Ljudmila Ulicka, izdavač PAIDEIA, 2012.









Novi Beograd, 03.06.2014.



© Jagoda Nikačević



2 коментара:

  1. Zivimo u svetu lazi.Generalno svi nas lazu.Neki lazu da bi sacuvali fotelje,drugi da bi pregurali dan,trecima je to antistresni program....Koga lazu?-sami sebe.Mogu I ne moram da poverujem, a kako ce taj sebe pogledati u ogledalo to on-ona znaju.
    Setih se da sam pre nekog vremena na mom blogu pisala o italijanskoj spisateljici koja je Tolstoja okarakterisala kao zenomrsca jer je ocrnio Anu Karenjinu,Natasu Rostovu I kao takav mora da je gej.Mozda je ruska spisateljica po toj logici homofobicna I sve svoje potencijale naklonosti stavlja u muske ruke kao ideale......

    ОдговориИзбриши
  2. Slažem se sa Vašim konstatacijama iz prvog dela komentara i ako mogu reći, deo su ovog malog prikaza proze Lj. Ulicke.
    Što se tiče drugog dela komentara, biću iskrena - Vaš post nisam imala prilike pročitati, bolje reći - izgleda da sam ga propustila. Deluje mi zanimljiv i pokušaću da ga pronađem i iščitam.
    Hvala na pažnji i komentaru, Alex!

    ОдговориИзбриши