уторак, 01. јул 2014.

ZA USPOMENU I DUGO SEĆANJE




Preturajući ovog vikenda po nekoj fioci-svaštari, naišla sam na malu, providnu fasciklu iz koje se video kartončić s ovim naslovom.

A ispod naslova, sadržaj:

1. DAFINA, Izveštaj o stanju na tatinom računu
2. BONOVI ZA SNADBEVANJE, 2 - prašak za veš, 1 – ulje, 1 – brašno, 3 - šećer
3. BUDIMPEŠTA/ ADRESA I TEL. ZA SMEŠTAJ, Budim - novembar 1989
4. RAČUN ZA MOTOR ZA ČAMCE, vikendica u Filip Jakovu
5. MOMO KAPOR – Politika, 18-ta nedelja blokade

Kao da sam ga videla prvi put, zbunjeno sam ga okretala u ruci. Dileme nije bilo, moj rukopis! Ali, ja se ne sećam kada sam to napisala, a ni zašto. Dobro, naslov govori zašto…To su, zapravo, stvari kojih se ne bih trebala sećati jer su obeležile jedan, uglavnom, mračni period mog života. Kad već otvaram fasciklu, da vidimo…

DAFINA

Ni suprug ni ja nismo podlegli masovnoj histeriji štednje u piramidalnim bankama, ali sam ja ipak, htela to ili ne, bila uvučena u Dafininu, jer su me roditelji (tada stanovnici mesta u unutrašnjosti) ovlastili da u Dafininoj banci poslujem u njihovo ime. Nikakvo ubeđivanje ni razlozi nisu pomogli. Oni su deo (istina i srećom, jako mali…) svoje ušteđevine poverili Dafini, očekujući, kao i svi ostali, “masan” profit. Prošlo je kako znate. Uspela sam, na mišiće, da izvučem dobar deo ušteđevine, uz visoku cenu dvodnevnog, neprekidnog čekanja u redu, gušanja i sumo-zahvata sa ostalim jadnicima , svađanja sa osionim obezbeđenjem banke i to neposredno pre nego je postalo gotovo nemoguće prići banci…Ali sam uspela!

Na papiru je rukom ispisana računica: uloženo…kamata, očekivana zarada! Smešno.

BONOVI ZA SNADBEVANJE

Uz POTVRDU o ostvarenim pravima na organizovano snadbevanje, datuma 11.09.1993.g., nalazi se par bonova za deterdžent, ulje, brašno i šećer. Tužno.

BUDIMPEŠTA

Na običnom papiru zabeležena rukom adresa sa telefonom i adresom privatnog smeštaja - kuće u Budimpešti i mala mapa: kako doći do kuće smeštene u predivnom, rezidencijalnom delu Budima.

Adresa je sačuvana, za neki sledeći put... otići i boraviti...ostavljena s puno nade, nakon našeg poslednjeg turističkog putovanja, 29.11.1989.g. Neveliko društvo činila su 4 bračna para, sa dva auta (mi tek kupljenim Golf-om... u vreme Ante Markovića).

Šta reći: lude noći uz cigansku muziku te nezaboravnu hranu i pića najskupljih restorana „Gundel““ „Matyas Pince“...Fortuna... Nezaboravno.


RAČUN

Odnosi se na kupovinu motora za čamac, tip TOMOS-4N, od 11.11.1989.g. na 19.977.700,00 din

Motor smo prebacili u vikendicu na moru, u mesto Filip Jakov kod Biograda n/m, izgrađenu našim sopstvenim rukama (tata, mama, ja, brat, moj muž i snaja). Radili smo gotovo 4 godine, dodavali, ulepšavali i sadili retko voće: neverovatne sorte grožđa, kivi, smokvu, mandarinu...pa i masline. Motor smo samo jednog leta koristili, jer su nam već sledeće zime lopovi provalili u kuću, ukrali i čamac i motor...a nakon završetka ratnih sukoba, iako Filip Jakov nije bio u zoni ratnih dejstava, kuća je minirana i razneta u prah.

Počionici ovih nedela nikad nisu pronađeni. Žalosno.

ISEČAK IZ POLITIKE

Ne znam šta je bio povod da baš ovaj isečak ostane u životu, a odnosi se na kolumnu Mome Kapora i njegov osvrt na 18-tu nedelju blokade Srbije i Crne Gore, datuma 04.10.1992.g. Čudno.

Нема коментара:

Постави коментар