петак, 08. август 2014.

MINIJATURE






MAGLE

Magle, bele i paperjaste, uskomešane brujanjem borova, lenjo se protežu nad potokom i duž uske, mokre staze, uz ljuljanje i zvonjavu ljubičastih cvetova verunika blistavih ivica u kojima je svetlucao zarobljen prvi sunčev zrak, meko se rastežući kao vuna sa preslica iznad vrhova brdašaca u oker tonovima, dižu se polako i dostojanstveno. Nekošena trava, bele krune sporiša, nakupine iva, retko grmlje i razbacani konji razigranih repova povijaju se blago pod teretom tek napuštene noći. Sve treperi.



LEKTIRA

Prilazim lagano i s oprezom zbog upregnutih, sapetih životinja koje bi svako-toliko frknule i zveknule kopitama o asfalt. Čujem smeh svog pratioca: Ne boj se. Pa to su sve samo isluženi konji! Vidim ga kako hitro iskače sa svog sedišta, ispušta uzde i osmeh razliva niz golobrado lice. Namešta ga u pozu ljubaznog, uslužnog, otvorenog...Još dečak: dobro razvijeno telo nimalo u skladu s licem, uskim i gotovo prozirnim. Ispod serdžade kojom je prekriveno njegovo sedište, vire korice knjige. Znatiželjna da vidim šta čita dok čeka mušterije, krenuh rukom ka knjizi. Bio je brži, vešto je gurnuvši ispod prekrivača. Malo postiđena, upitah za vožnju. Posle kratkog dogovora oko usluge, zavalismo se u sedišta. Odbih njegovu ponudu da mi obmota noge ćebetom - sunce je već odavno pokupilo tragove magle i jutarnja svežina je bila prijatna. Krenusmo sa asfalta, ugaženom stazom ka Obodovici. Nije bio razgovorljiv. Na moje pitanje šta čita, odgovorio je kratko: Lektiru. Šta uči – srednju školu u Užicu. Nisam dalje razvijala priču - dosadilo mi da kleštima vadim odgovore, pa odustah. Konji su, uz zvonjavu praporaca i mahanje repovima kojima su terali muve, lagano kaskali strminom. Prijatno truckanje fijakera i zvuk dečakovog coktanja jezikom kojim je upravljao životinjama, uspavali su me. Uostalom, nemam šta tu posebno videti: to su mi poznate staze - bezbroj puta sam njima šetala. Na povratku, dok je brojao novac, iskoristih trenutak i zavukoh ruku pod prekrivač njegovog sedišta. Glasno se nasmejah: naš fijakerista je čitao istu knjigu kao i ja.



POSLE OLUJE

Mesec, načet i ubledeo kao bolesno dete, visi nad planinom i grozničavo pali, jednu za drugom, udaljene lampe po njenim modrim vrhovima, promuklim od tek utihle rike letnjih gromova. I jezero, pomodrelo od dugog šibanja munja, čini se kao klempavo uvo, koje osluškuje nebesa što se besno i raspomamnjeno spuštahu među borove - nad nama, nad gusto stisnutim naseljem, nad šuškavim travama pašnjaka koja ga opasuju.

Ljuška se, drhturi, odbleskuje.

Ležeći na postolju dečijeg vrtuljka uvezanog debelim, zelenim najlonskim konopcima, i vireći ispod oguljene noge slonića, zalutali psić je cvileo, dugo i neutešno, dok je unezverenim pogledom tražio pomoć. Ispred njega je polugola žena, bez cipela, stajala raširenih ruku i nogu, uzvikujući: Ja sam zvezda, ja sam zvezda! A onda se, premećući se preko glave, brzo udaljila, saplićući se i udarajući o pletene stolice kafića i rušeći saksije sa dalijama. Za njom se njihala levo-desno njena kosa, čvrsto uvezana u konjski rep. Dugo, i jedan uniformisani čovek, izašavši na svetlost svetiljki duž staza, klimao je glavom.

Нема коментара:

Постави коментар