уторак, 07. октобар 2014.

POLJUBAC ZA DOBRO JUTRO (2) *




Spremao se za počinak kao i svako veče pre ovog. Postupak je bio jednostavan. Sa prozora svoje sobe na mansardi (morao je sebi priznati, ovaj naziv mu se mnogo više dopadao od "potkrovlja"!) bacio je poslednji laki, neobavezni pogled na susednu zgradu. Naravno da nije očekivao ništa posebno da vidi, kao uostalom i bilo koje predhodne večeri. Pogled je bio samo deo njegovog rituala. Na licu mu je lakrdijaški igrao zrak svetlosti od ulične svetiljke obešene o ivicu susedne zgrade. Na momenat se činilo da se i njegove usne razvlače u blagi, šeretski osmeh. Pomislio je, kako mansarde imaju jednu malu prednost – svetlost se mogla lako i brzo sakriti ispod krovova. Ipak, ove večeri je nešto drugačije izgledala zgrada preko puta njegove: na jednom prozoru, na trećem spratu, stajala je uredno poslagana posteljina. U ovo doba dana, posteljina treba da se nalazi na drugom mestu, pomislio je. Pokušao je u sećanje da dozove lik osobe koja stanuje iza tog prozora. Da, to je prozor na kome je u par navrata video lik neke devojke. Maglovito, doduše, pošto je pogled sa njegovog prozora bio iskrivljen. Misao o devojci koja nije sklonila posteljinu ga nije napuštala ni kada se lagano spustio na svoj ugodni krevet, kao uvek miran i spokojan, ušuškan i umotan čestitim, čistim mislima i predan molitvama.


Iznenađen, ujutro je primetio da posteljina nije sklanjana. Ostala je celu noć tako sramno izložena pogledima prolaznika i golubova. Iako se žurio na posao, ostao je desetak minuta duže u stanu, gledajući na susetkin prozor. Iza te slike posteljine na dasci usamljenog prozora, čini se, ništa se nije dešavalo. Osetio je čudan drhtaj u stomaku. Koliko se tu samoće skupilo, u toj gomilici pedantno posložene posteljine! Koliko je, tek, zaborava smešteno u nju, tako tužno ostavljenu da se belasa i ponekad tek, zavijori kao bela zastava! Nešto joj se dogodilo, toj devojci iz susedstva! Ne bi mu tek-tako njena intima mahala dva dana, izvrgnuta ruglu i bezosećajnim pogledima ostalih prolaznika i suseda. Mora da je to neka cura iz provincije. Devojke iz ovog grada ne ostavljaju posteljinu na prozorima, misli, dok zaključava vrata svoga stana.


Tada mu se slika majčinih deka i grube, platnene posteljine na kratko zavijori glavom. Mati je sama šila posteljinu. Platna je nabavljala iz velikog grada pored mesta iz koga je bio rodom. Jedanput godišnje se nabavaljalo grubo platno za dušečne čaršave i jastučnice. A deke je sama tkala. Bile su vunene, bele, sa tankim crvenim prugama na krajevima. Biljci. Boja za vunu namenjenu crvenim prugama je bila posebno dobavljana i mati je vodila računa da bude dobrog kvaliteta. Ako je nešto mrzela, to je bila neuredna posteljina. A kad boja nije bila dobra, pranjem bi se razlila i bele deke bi dobile razmazane, rozikaste šare. Majka ih je prala uz vodenicu, na mestu gde se reka blago širila u bistro, modrooko jezerce. Poput hitrog vretena razigranog točka vodenice, majka je dugo, kratkim, drvenim motkama lupala po dekama, peneći bistru vodu smaragdnog jezerca. Belo-plavičasta, zapenjena voda o koju su se otimale sićušne duge, pod veštim prstima majke se motala u bela klupka. A onda, rasprskavala poput malenih glava vatrometa, po teškim, vodom natopljenim dekama, koje je ona potom opet umakala u hladnu vodu. Pa onda širila po travi da se osuše. Snežni lepotani su se do duboko u noć besramno pružali po travi, otkrivajući retkim prolaznicima i raspričanim pticama svoju beloputu nagost. Jednu je još uvek, kao relikviju, čvrsto, svake noći, uz sebe stiskao. Bilo je to jedino parče njegovog predhodnog života, komad koji je uspeo da spase. Ta mu je deka dobro došla u hladnim noćima bežanja iz rodnog mesta, dok se vukao nesrećan i blatnjav, vlažnim, mračnim šumama bosanskih planina. Čim se smestio u izbeglički kamp, prvo je deku oprao. I rasprostro je ponosno po travi uz baraku kampa, pažljivo, da se ne zakači o bodljikavu žicu kojom je kamp bio opasan. A kada se useljavao u stan na mansardi, jedina preneta stvar iz njegovog predhodnog kratkog i burnog života, bila je baš ta bela deka, mamin biljac.


Setno se maša za vrata lifta koji ga bučno i silovito, kao svakog jutra, spušta u tamu nižih spratova stare zgrade u kojoj živi pet punih, samotnih godina. Silazeći niz poslednje stepenike ulaznog hola svoje zgrade, pokušava da ubaci vunenu dušu tamo, gde na spoljnom vazduhu, tako laka i prhka, inače ne može stići: usamljeni prozor trećeg sprata. Osmeh koji mu prelazi preko lica, govori o osećanjima koji se u njemu kao plima razlivaju. Baca poslednji pogled na gore i zastaje u hodu: sa prozora stana njegove, sada već dobro poznate devojke iz provincije, uklonjena je posteljina. Dobro je, misli. Dirnut, svojoj dragani šalje nevidljivi poljubac, sočni poljubac za dobro jutro.

2 коментара: