петак, 14. новембар 2014.

PONOĆNA PLETILJA

(kratka priča)


                                                    Ilustracija preuzeta sa adrese


Uvek sam verovala da u koordinatnom sistemu sveta postoji jedna savršena tačka u kojoj vreme i mesto postižu apsolutnu saglasnost, tvoreći čvrst sporazum koji će svakom živom stvoru, ponaosob, morati da odgovara. Treba je samo naći, a to znači biti pokretljiv ili znati otići u pravi čas ili, najzad - voleti putovanja.

Voleti.

Svoju savršenu tačku pronašla sam dosta kasno, tek nakon mnogih putovanja i godina lutanja, doselivši se napokon u Vest Kejp Mej. Ta tačka je za mene bio moj dom, tačnije deo dnevnog boravka sa čajnim stočićem art deco, nasleđenim od bake i dve udobne polufotelje u stilu 50-tih XX veka. Taj čudni trio, reklo bi se - nemoguće kombinacije, šarmantno je dominirao prostorom i mojim srcem. Ali, znala sam da nešto tu još nedostaje...

Onog koji će, nonšalantno i veoma komotno, i što je važnije - trajno zauzeti jednu od narečenih polufotelja upoznala sam nešto kasnije. Došao je nepozvan, uz kolegu koji mi je vraćao pozajmljenu knjigu. Donela sam im po čašu šerija, a dok je pružao ruku da dohvati čašu, primetila sam da se njegov potpuno démodé vuneni pulover para po ramfli, i niz rukav mu  leprša dugački kraj teget vunice. Povukla sam končić, kao što se povlači kanapčić zidne lampe ili konopac zvona na seoskoj crkvi.

Kao da sam, tog trena, pokrenula sva zvona sveta.

Prvi pulover sam mu isplela od isparane vunice pohabanog pulovera. Onda šal, pa redom: kapa, džemper, pulover, opet džemper….Nisam mogla da prestanem. Sve dok je on sedeo u svojoj fotelji, spokojan i ušuškan; s osmehom deteta kad sam preko njegovih ispruženih ruku namotavala klupka; dok je brižljivo navlačio  i svlačio džempere; dok je neprirodno ukrućen šetao niz hodnik kao moj model: savršen model moje savršene tačke univerzuma – ja nisam prestajala.


Moj čovek uvek spava na levom boku, savijen u obliku slova „S“, s šakama među kolenima, poluotvorenih usta. Diše ravnomerno ali šumno, zbog devijacije u nosu. Ne pokreće se, ali u tami sobe kao da osećam njegov izbledeo pogled, mek i bezglasan. Nežno se spuštam pored njega, obgrljavam mu struk i ljubim leđa u vunenom puloveru. Razmišljam o tome, kako nas niko nije učio da starimo. Još manje smrti. Bez obzira na pokupljena iskustva, pročitane knjige...učimo se sami toj tihoj bolesti, rđi koja potmulo i krišom razjeda naš život.

Ali, znam i to, da on neće sasvim otići iz mog života. Biće bar jedna grana jasena ispred naše crkve. Imaće ga na naslonu klupe u parku odakle smo gledali zalaske sunca. Ili rukohvat stepeništa na našoj stanici metroa. Prva bandera u našoj ulici.

Pogađate, telo smo kremirali, a prah sam prosula sa praga kuće, verujući da bi mu se takva sahrana najviše dopala. Evo me, u svom sam kutku, pijuckam čaj. I osmehujem, dok listam The Record, lokalne novine Nju Džersija. Uskoro će doći po mene, ali ne marim.

Nepoznata osoba u potaji ulepšava svoj gradić u Nju Džersiju – malim pletenim džemperima koje noću kači na grane stabla i bandere.
Tu osobu su stanovnici Vest Kejp Meja nazvali “ponoćna pletilja” i većina njih kaže da su šareni džemperići mnogo lepši i prihvatljiviji od grafita.
Gradonačelnica, koja takođe priznaje da joj se neobični ukrasi dopadaju, kaže da se ipak traga za autorom pošto je to što ona radi tehnički protivzakonito jer se džemperi bez dozvole, kače u javnom prostoru.
-------------------
Danas su me upoznali sa Upravnicom. Mlada je, žustra. A, ipak, koliko je blagosti u njenom pogledu! Rekla je da će porazgovarati s sobnim lekarom, da mi ipak dozvoli da otpočnem džemper. Toliko je ljudi oko mene, a uskoro će i zima...

*Napomena: Tekst u kurzivu preuzet sa adrese

Нема коментара:

Постави коментар