уторак, 18. новембар 2014.

ŠERPICE vs PESNICE


                                            Ilustracija preuzeta sa adrese

Tog rastegnutog letnjeg podneva automobil marke golf, stranih oznaka, zaustavio se u oblaku prašine ispred seoske prodavnice. Mrmljajući među sobom nagađamo čija je registracija: francuska ili italijanska. Miloje rešava dilemu ustajući sa klupe i lenjo obilazeći automobil. Javlja nam dizanjem palca: Talijan!

Nastavljamo da pijuckamo pivo, usresredivši se tek sad na putnike: dva izgužvana, oznojena tipa ulaze u prodavnicu, za njima se vuče radoznali Miloje. Izlaze sa flašicama vode i ne gledajući u nas, pale auto i ostavljaju nas u oblaku prašine. Razlog više da se vratimo svojim flašama.

Sutradan su se nepoznati vratili, pojačani starim renoom i društvom dva slična tipa, pozdravljajući naše žene, okačene redom na kapijama. Ponegde su pokušali ući u dvorište, na verandu ili samo virnuti kroz kapiju. Najčešće su se, na nerazgovetnom i iskvarenom srpskom, obraćali deci. Neko reče, ali neuverljivo: Rumuni.

U početku su bili obazrivi u izboru sagovornika. Najčešće su decu propitivali da li su im roditelji kod kuće i ako nisu, imaju li ostalih ukućana. Ženama su nudili komplete šerpi i lonaca, mameći ih u kola da im pokažu asortiman. Naše žene, oprezne i nenaviknute na takav način prodaje, brzo su se sklanjale u kuću, referišući ukućanima o razgovorima s strancima. Za sada nije bilo razloga za brigu, sve dok su one, a i deca, ostajali iza bedema, iza svojih zaključanih kapija.

Već sutradan, novi se lik priključio nepoznatoj sviti: sitan, stariji čovečuljak, usahle kože pune smeđih mrlja, s ostacima sedih dlaka na grudima, koje su virile ispod razdrljene košulje, tanušnog vrata koji je s mukom podizao drhtavu glavu, tankih kostiju pod prozirnom oplatom kože i kostura, reklo bi se aluminijumskog. Lakog, ptičjeg. Takav mu je bio i pogled, ispod gustih obrva – ptičji. Videli smo svi – taj gospodari situacijom. Nije izlazio iz automobila, otuda je komandovao četvorkom.

Nije trebalo dugo da se početna, ležerna ljubopitljivost i tolerantnost podignu na višu za stepenik lestvicu: već smo se mrgodili na njihovu prisutnost. Sutradan su iste lonce nudili u zamenu za oštećene ili rasparene zlatne minđuše, prstenje ili pokidane lančiće. E, sad hteli to ili ne, morali smo se i mi muškarci uključiti u priču. Naročito tad, kad je Milojev stariji sin dotrčao do prodavnice i zadihan nam pokušao objasniti kako ga je starčić uhvatio za koleno i uvukao u kola.

- A kako si se izvukao otuda? – radoznalo će komšija Jakša.

- Eto, uspeo! – nimalo zbunjen reče on.

- I, šta ti je rekao? Uradio? – nastavlja Jakša.

- Nije mi ništa rekao, samo me pipkao – sad će on.

- Pipkaoooo? – uključuje se sad i Miloje, dižući sa klupe svih svojih 120 kg i okrećući se oko sebe, vidno uzrujan i očigledno, tražeći nešto čime bi se naoružao.

Krenusmo za Milojem i njegovim naslednikom ka centru sela, gde su automobili bili parkirani. Usput smo pribavili potrebne rekvizite, kako se ko snašao. Iskreno, nisu nam ni trebali: naše selo je bilo poznato po tome što su nam odvajkada glavni argumenti u dijalozima bile – pesnice.

Izgleda da su stranci osetili da im se iz pravca prodavnice valja nezgoda. Dvojica uskočiše na vreme u auto i otperjaše niz ulicu. Preostalu trojku sa starčićem u autu opkolismo, besno udarajući motkama po kolima. Izvukosmo ih otuda i pređosmo na rekvizite kojima smo oduvek dobro baratali: sevnuše pesnice, začuše se jauci. I trajalo bi to, da se iz pravca grada ne pojavi policijska patrola i pokupi ostatke družine. Dok su ih gurali u auto, kroz hihot lokalnih čuvara reda i zakona začuh:

- Rumuni izabrali pogrešno mesto za prodaju „šerpica“, hihi...

- Ma kakve šerpice! Kakvi bakrači! – reče upućeniji – još smo jednu grupu uhvatili u ataru. To su ti neki, izemliga, skauti, sportski lovci na mlade talente. Skupljaju ih među našom sirotinjom, ovde ne moraju ništa da plaćaju. Šerpice su uzgred, tek da uvaljaju i nekoj mami...Multipraktik, jašta!

Нема коментара:

Постави коментар