среда, 12. новембар 2014.

TAJNI RECEPT BRAĆE BARBIERI



Stara irska narodna kaže: Nek ti je 40 godina u Raju, pre nego li đavo sazna da si umro. Bio sam siguran u to da se ne nalazim u Raju, i itekako u to da sam umro. Jer, đavo je već uradio svoje, sve ono što se inače nalazi na đavoljem spisku obaveza, dužnosti i aktivnosti.

Sklupčan u svojoj stolici, krišom posmatram ženu za susednim stolom, prekrivenu crnom burkom, nalik šatoru koji joj sakriva telo i lice. Kroz uzak prorez vidim joj oči – brižljivo našminkane, bademaste, osenčene gustim trepavicama. Ona bešumno, i krajnje ljupko, čita knjigu. Povremeno samo, čujem okretanje stranica dok ja bezuspešno pokušavam da ulovim način na koji je vlažila prst kojim je okretala stranice; da pronađem mesto kroz koje je kažiprst nestajao u crnim naborima burke i tamo pronalazio njena moguća usta. Ni mrki i osorni pogledi njenog pratioca nisu me sprečili da širim dalje misao o njenim nevidljivim, bio sam siguran u to – punim i sočnim usnama, nizu bisernih zuba i jezičku koji se povremeno isturao napred – uvek kad je hitro trebao dodirnuti kažiprst u značajnoj i ritualnoj misiji vlaženja istog. Žena bi povremeno sklopila knjigu, kroz prorez vidim i oči, ovlaš umećući inkriminisani kažiprst među stranice, koji je u tih nekoliko trenutaka dok je meditirila služio kao savršeni obeleživač.

Sedim u aerodromskom bifeu nekih desetak minuta. Traje sat ili duže.

Sklapam oči, pokušavajući da nekako umirim njenog uzvrpoljenog pratioca i eliminišem bes koji je već očigledan u njegovim pogledima, kao i pokretima. S vremena na vreme, on spušta svoju ruku na njeno koleno, s kojim se njegovo preko burke dodiruje. Pokret je brz, ovlašan i svaki put kad je njegovi prsti okrznu, ona širom otvori oči. Pogleda u mene. Biću precizniji – kroz mene. I tad ispod burke, na komandu, rekao bih: pre kao na feder, iskoči vrh njene cipele. Savršene, crvene cipele – malo zaobljenog vrha, s niskom platformom.

Glas sa razglasa poziva nekog da se javi na neki šalter, nekome. Neko i ustaje, osvrćući se. I onda nestaje u gomili novopristiglih putnika.

Tog leta sam često sanjao jedan isti san, o pustinjskom karavanu. Sebe nisam prepoznavao među onima koji su, ležerno zavaljeni u gruba platnena sedla ili kako se već zovu jahaće nosiljke na kamilama, klimali u taktu kretanja pustinjskih životinja. Pokretao se u sumrak, dok je poslednji okrajak sunca doticao horizont. Pustinja je spočetka s njim delila duge senke, što su bezvoljno i sporo klizile preko dina ostavljajući tragove koje su mogli videti samo prekaljeni putnici ili upućeni znalci. Vremenom su senke bivale sve kraće i onda bi nestajale, čineći da karavan dalje ide ogoljen, prepušten sebi samom. Ne znam otkuda je izranjao taj karavan, još manje kuda je, gotovo svake noći, putovao. Nikada nisam pustinju vidio izbliza, slabo sam o njoj čitao, filmove ionako nisam gledao. Ali je svest o postojanju takvog scenarija postojala, i sasvim izvesno mi ukazivala na to: da sam samo malo uporniji bio, mogao sam biti njegov akter.

Otvorio sam oči pod snažnim utiskom da tu nešto nedostaje. Tako je, osim mene, nikoga i nije bilo. Podigoh ruku da dozovem konobara.

„Dva Aperol Spritz-a, molim“ – kažem odlučno, ignorišući njegovo upitno podizanje jedne obrve.

U bašti Mestrea, sedamdesetčetvrte, obrubljenoj saksijama s vrištećim pelargonijama, sa suncem Veneta za vratom, držimo se za ruke. Srkućemo narandžasti penušavac i Milena se smeje, glasno. I neumereno. Povremeno gura ruku u torbu pored sebe. Iz šuškave hartije izvlači nešto. Potom dugo miluje. Cipele, svetlucave i crvene, moj venčani dar.

„Hajde, brže...brže s tim Aperolom – korim je - zakasnićemo na autobus.“


Mislim na braću Barbieri i njihov tajni recept.


Mislim na Milenu i njenu radost i čini se da me sve ovo menja – kao da sam dobio trunku amfetamina i evo, čekam dok se ne istroši dejstvo narkotika – što god da je. Dižem ruku, zovem konobara. Nije začuđen i dok spušta čaše, primećujem njegov demode prsluk, iskrzan po rubu i umoran pogled.

Umoran sam, voleo bih da više ništa ne primećujem. Ipak, treperava, crvena tačka na monitoru upućuje me na izlaz broj 5. Propuštam užurbane. Onda vidim ženu u crnom, oko nje sve šušti i škripi. I Milenu koja se ne smeje, jer više nigde ne kasnimo.

Нема коментара:

Постави коментар