уторак, 02. децембар 2014.

BELA KUĆA NA RUBU GRADA

(kratka priča)



I

Gospodinu G. se činilo da se putovanje nikad neće završiti, iako je od centra grada, tačnije – od njegove do Bele kuće tek dvadesetak kilometara. Utisak beskonačno duge maršrute pojačavalo je kloparanje i škripa stare školjke autobusa i neprijatna promaja koja je šibala gde god da se namesti. Malo je putnika u to vreme, bilo je podne. Ćutljivi, vrata uvučenog duboko u okovratnike, svaki od njih je gledajući ispred sebe ili kroz prljava stakla prozora autobusa pojačavao utisak opšte neprisutnosti. Kolektivnog izopštenja. Grupnog stavljanja ad acta. Sliku je upotpunjavao svojom mrzovoljom vozač, povremeno glasno zevnuvši. Stajališta na koja je skretao bila su prazna. Polasci sa tih mesta su, za razliku od dolazaka, bili spori, otegnuti i bez trzaja. Kao da se vozač, pomiren s nečim, puštao niz drum zamišljen i odsutan.

Išao bi gospodin G. znatno brže, da ga odjutros nije dobro steglo u leđima. A za takvo stanje njegovih leđa znalo se dobro ko je krivac - zato se i pribojavao promaje te je brižljivo, jedno za drugim, pozatvarao sve prozore. Ali, ne - nikako nije mogao dozvoliti drugima da mu na licu ili u držanju vide znake bola. Svojski je stiskao zube i ukrućen, dostojanstveno nastavljao ubrzavati korak. Dok stigne, proći će, tešio se. Mogao bi on i prečicom, uštedeo bi bar kilometar hoda, ali to bi značilo prolazak kroz šumu koja u ovo doba godine nije bila privlačna za šetnju. Pričalo se o velikom broju zmija. I gladi koja je harala njihovim staništima. Nije bilo za čuditi se – ovaj avgust je jedan od onih koji je svojom lepljivom presićenošću svim živima zaustavljao disanje. A ako ima nečeg čega se gospodin G. pribojavao, pa i gadio, onda su to bile zmije.

Neko vreme mu je društvo pravio čovek u pocepanom šumarskom odelu, ćutljiv, utonuo u sopstvene misli. Tabanao je po prašini tegleći veliki pohabani kofer, povremeno ga prebacujući iz ruke u ruku bez spuštanja na tlo. Obzirom na odelo koje je neznanac nosio, gospodin G. je pokušao od njega saznati nešto više o zmijama iz šume o kojima se pričalo. Ovaj ga je pogledao s nerazumevanjem u očima, a onda bez reči ustao sa svog sedišta i zaustavio autobus. Izašao je, ostavljajući gospodinu G. svoj ofucani kofer. Sad je na redu bio on da ga tegli, što je, s obzirom na jutrošnju situaciju sa donjim delom leđa za njega to bila gotovo nemoguća misija. Kasnije, malo bolje razmislivši, gospodin G. je bio ubeđen da, zapravo, duguje zahvalnost šumaru na ostavljenom koferu. Kakav je to, uostalom, put na koji se kreće bez bagaža? Nije li mu se zato učinilo da pospani vozač ponekad spusti na njega prezriv pogled? Da, sad razume sažaljive poglede svojih saputnika: svi su oni čvrsto uz sebe stezali zavežljaj ili torbu.

„Poslednja stanica“ – javi se vozač i na pitanje gospodina G. za Belu kuću, glavom pokaza na zavojitu stazu koja se gubila u tamno-zelenom gustišu od drveća i šiblja. Gospodin G. gotovo s žaljenjem, poslednji put, baci pogled na autobus. Njegovi saputnici sedeli su na svojim mestima, gledajući nemo ispred sebe. Pa, dobro, pomisli, rastajemo se. I, vukući svoj kofer, krete ka Beloj kući.


II

Određene vrste zmija mogu izdržati i do dve godine bez hrane, a neke zmije bukvalno svare deo svog srčanog mišića. Takođe, u tom periodu im poraste glava kako bi se povećala raznovrsnost potencijalnog plena tokom dužeg perioda gladovanja. Fotografije prikazuju pitona koji je progutao aligatora, a zatim se bukvalno rasprsao. U toku gladovanja zmije su praktično nepokretne, istražujući svoju okolinu samo kada misle da je potencijalni izvor hrane u blizini. Zmije ne mogu da zvaću hranu - moraju progutati celu životinju. Kao nusprodukt razlaganja masti pojavljuje se voda pa se tako tela zmija `naduju` za oko 7 procenata. Nakon toga zmije počinju i da vare masu svog srčanog mišića. Trošenje mase srca je apsolutno logično obzirom da niža potrošnja energije zahteva i manju cirkulaciju, što dozvoljava srčanom mišiću da se smanji. Odmah nakon većeg obroka, srce zmije se brzo može ponovo vratiti na prethodno stanje.


III

Bela kuća je nevelika zgrada, jednospratna, ravnog krova na kome se iza ograde vide vrhovi tuja i onižeg drveća, između njih i gde-koji sklopljen suncobran. Okružena je drvećem parka, bez staza, cvetnih leja, bez klupa. Kuću opasuje betonski zid sa metalnim šiljcima na vrhu i kitnjastom kapijom od kovanog gvožđa.

„Ovoj scenografiji samo pas fali“ – reče u sebi gospodin G. i, onda duboko postiđen ovom mišlju, uđe u predvorje. Za pultom ne zateče nikog. Predvorjem je vladala tišina. Gospodin G. pritisnu zvonce. Ništa se ne desi. Onda zatapša rukama, pomalo nervozno. I sam začuđen jer on nije bio sklon nervozi ili bilo kakvom nestrpljenju. U istom trenu na vratima prostorije iza pulta pojavi se devojka u beloj kecelji i prstom na usnama dade mu znak da ćuti.

„Vreme je odmora“ – prošapta, ne skidajući kažiprst.

„Rezervisao sam prošle nedelje“ – šapćući joj odgovara gospodin G., pa se naže na pult.

Odskočivši, kao da je ugledala neku zver, devojka šmugnu u sobu. Gospodin G. uspe da vidi samo to da joj šav na čarapi leve noge bio veoma neuredan: nije pratio središnu, zamišljenu liniju nožnog lista.

Odmahnu rukom, kao da tera dosadne insekte ili lošu misao i krete sam predvorjem. Njime je vladao mrak ali prijatna hladovina, i on posle tolikog pešačenja bi zahvalan na tome. Stepenice koje su vodile na sprat, zastrte debelim stazama, gušile su tandrkajući zvuk kofera kojeg je s mukom vukao. Uskoro napipa vrata svoje sobe. Bila su nezaključana, a soba mu je, iako utonula u mrak, delovala na prvi pogled gostoljubivo. Uzdahnuvši, sede na jedinu stolicu pored kreveta.

„Došao si“ – glas bez znaka zapitanosti pokrenu gomilu posteljine, jorgana, ćebića.

„Da, draga. Vreme je“ – odgovori.

„Nešto si mi doneo?“ – sad već drugačijeg tona glas sa postelje nastavi.

„Pun kofer, draga. Šta poželiš...“

„Nadam se da nije ništa od hrane. Vrućine su, hrana se lako kvari“ – gleda ga širom otvorenih očiju, okrenuta njemu i nalakćena na jastuke – „Mada me ovde more glađu. I puštaju da dugo spavam. Doktor M. kaže da tako štedim energiju – ako uopšte nešto i kaže“ – nastavlja, pa žalosno klonu.

„Uostalom, ovde se i nema šta bolje raditi“ – rezigniran glas nesta među jastucima.

Gospodin G. duboko uzdahnu i leže obučen.

Ne zna koliko je spavao, ali oseća da je san bio okrepljujući. Mesto na krevetu do njega bilo je prazno.

„San ti je bio više nego potreban“ – čuje glas žene pored prozora. Čini mu se brižnim.

„Ja sad izlazim, nemoj me čekati“ – nastavlja odlučnije dok pažljivo krejonom iscrtava obrve, karminiše usne - sve ogledajući se u staklu prozora. Onda se naglo saginje. Obema rukama obuhvata listove nogu, prvo levu pa desnu, ispravljajući crne šavove najlon čarapa.

„Uvek sam mrzela neurednost“ – i mahnu mu, zatvarajući vrata.

Pre nego krene, gospodin G. dugo posmatra omršavelo lice žene u dubokom snu. Ustaje i napušta sobu. U predvorju ga čekaju doktor M. i za pultom devojka u kecelji. Doktor mu pruža ruke i široko se osmehuje.

„Šta kažete? Gospođa G. je sasvim O.K., zar ne? Mi dobro brinemo o njoj.“

„Dragi doktore, ne čini li Vam se da je malo preterano, da ne kažem – neumesno - Vaše oduševljenje?“ – nervozno odgovara i ostavlja ga bez reči, dok mu sa pulta devojka dobacuje:

„ Gospodine G., gospodine G.! Niste upisani u knjigu gostiju! Moramo Vas prijaviti. Procedura je procedura, bez obzira na to koliko ostajete“- reče, skoro pravdajući se.

On odmahnu, žurno odlazeći, u zebnji da će izgubiti ženu koja je žustrim koracima grabila prema gradu.

„Gle, ipak imaju psa!“ – glasno razmišlja naletevši na kućicu za psa, dok je prolazio kroz kitnjastu kapiju Bele kuće.


IV

Uskoro mu se ona izgubi iz vidokruga. Ušao je u grad i oko njega je nesnosna vreva.

„Bože, kako svi ovi ljudi funkcionišu na ovoj vrućini!?“ – briše oznojeno čelo i nausnice. Onda žurno vadi durbin.

„Zato je važno imati kofer“ – misli dok namešta durbin. Skoro da je podvrisnuo od sreće: našao ju je. Njegova žena stoji na vratima kafea, licem okrenuta trgu i maše – siguran je da njemu maše. I zato stade da se žurno kroz gomilu probija. Ispred njega, gracioznim hodom, svesne svoje lepote i mladosti, njišu se devojke. Sedaju za male, okrugle stolove sa staklenim pločama. Na njima se ogledaju, popravljajući šminku što se usled jare topi i sliva niz njihova bela, napuderisana lica. Obazrivo se okreću oko sebe, krišom motre da li neko opaža kako sa usana, vrhom jezika, uklanjaju mrve sipkavih kolačića koje im konobar donosi uz kafu ili prstima - mlečnu penu sa vrha nosa. Pa onda dovoljno dugo puderišu noseve i jarkim ružem karminišu usne. Prilaze im momci, sedaju do njih, smeju se i on jasno čuje: pričaju o njemu. Postiđen, spušta durbin. Smeh namah prestaje, a njegova žena, držeći muškarca s kojim je sedela pod ruku, napušta lokal. Ne vidi im lica, ali po njihovim kretnjama naslućuje: radosni su. Srećni i zaljubljeni. Od svega, gospodin G. jasno vidi samo to da joj je šav na čarapi leve noge veoma neuredan, ne prati središnju liniju nožnog lista. Kao da žena oseća kako joj panično odašilja znake: povija se, naginje na levu stranu, brzo i sigurno ispravlja šav. Noć je i sad više ništa ne može da vidi.


V

Tako se živi u velikom gradu, i ne samo u snu. Mada, uvek se može dremnuti, kad spustiš durbin, odložiš kofer, ili sedneš negde. Recimo, u autobus: spustiš glavu na rukohvat ispred, ili je osloniš o staklo prozora. Prvo, mamuran, tromo posmatraš svoj odraz u prolazećem pejzažu. Polako ga gubiš, onda sebe. Autobus poskakuje, trucka, uspavljuje. I ti se sasvim predaješ. Vukući svoj kofer, gospodin G. se već približio autobuskom stajalištu. Kao i obično, nije bilo nikoga. Iskreno, nakon onoga šta je video, društvo mu i nije odgovaralo. Još manje bi mu prijao razgovor s bilo kim. Želeo je da se što pre vrati u Belu kuću. Ali, problem je nastao kad nije mogao izaći iz grada. Vrteo se beskrajno dugim uličicama, praznim trgovima, prelazio dva mosta, itd. itd... Nigde izlaza. Neko vreme mu je društvo pravio čovek u pocepanom šumarskom odelu, ćutljiv, utonuo u sopstvene misli. Gospodinu G. se učinio poznatim - čovek je bezglasno, bez ropca teglio njegov kofer. A kad su pronašli izlaz, bilo je kasno. Kofer se sasvim raspao, i morali su ga ostaviti pored kante za smeće. Na kapiji Bele kuće su se rastali: pas čuvar je kidisao na nepoznatog, otkidao mu nogavice, grizao za listove. A tek lavež! Cela Bela kuća je bila na nogama, a doktor M. je, u pratnji devojke s pulta i ostale svite, jurio parkom, s teškim lancima u rukama. Gospodin G. nije imao nameru da na takav, pomalo tragičan, a svakako teatralan način uđe unutar zidova Bele kuće. Ali, kao i obično, on nije mogao uticati na događaje.

„Ovaj dan je bio naporan, draga“ – reče ženi u postelji – „Malo ću prileći i dremnuti uz tebe.“

U magnovanju, tren pre nego što je utonuo, gospodinu G. se učinilo da čuje, kao odgovor, jako neprijatan zvuk - piskavo šištanje zmije.


Нема коментара:

Постави коментар