понедељак, 12. јануар 2015.

MRAVICA

(kratka priča)



Taksista se treći put pred kućom oglasio sirenom i neke zavese sa prozora se ustalasaše, krijući indiskretne poglede suseda, ali nijedna mušterija ne priđe taksiju. Vozač gotovo odustade od vožnje, kada se otvoriše vrata naznačene adrese i na njima pojavi starica. Štapom je ispred sebe gurala omanji kofer, pokušavajući drugom da zaključa bravu. Taksista hitro prihvati njen kofer i udobno je smesti u auto.

„Idemo, gde?“ – javi se šofer.

„Evo adrese“ – reče starica i pruži mu vizit-kartu.

„A! To nije daleko“ – reče taksista i pogledavši u retrovizor, uključi taksimetar.

Starica se nakašlja i malo nagnu prema vozaču.

„Imam jednu molbu“ – opet se zakašlja. – „Može li najdužom rutom?“

„Naravno, kuda Vi kažete“ – ljubazno odgovori taksista.

„Znate, nije važno koliko košta, ali htela bih malo da se provozam“ – pa dodade tišim glasom, kao da je htela da je vozač ne čuje - „Poslednji put“.

Naravno da je taksista čuo, i bacivši pogled u retrovizor, zapravo na mušteriju, isključi neprimetno taksimetar.

„Evo, mogli bismo, naprimer, za početak, na groblje“ – reče uz gotovo nečujan uzdah.

„Lep početak, nema šta!“ – pomisli taksista. Ali ništa ne reče.



Početak je bio onda kad ih je Dolores prvi put videla, tačnije bila svesna njihovog postojanja. Vrelog julskog dana deda ju je doneo među žeteoce i udobno smestio u duboki hlad stare kruške kaluđerke koja je tu godinama samovala. A on sa ostalima žnjeo pšenicu i svako-toliko trčkao do nje da je napoji ili otera sa njenog nosa neku dosadnu muvu ili je samo poljubi u bucmasti obraz. Deda nije video da ju je spustio usred njihove putanje. Uostalom, deda odavno mnoge stvari nije video, ali Doloresine godine su bile takve da nije znala nikome ništa zameriti – posebno ne svom obožavanom dedi.

Dolores je guzom presekla mravlju maršrutu i oni su se haotično razmileli oko nje, golicajući joj tabane i prstiće na nogama, ulazeći u gaćice. Slatko golicanje njihovih telašaca, tri para nožica i strašnih antena izazivao je u Dolores smeh. I ona se zvonko i grleno smejala, zabacujući glavu s kikicama unazad. I svi žeteoci su se smejali s njom, i deda se, češkajući bradu, smejao svojoj Dolores.

Tog dana započelo je Doloresino čudno prijateljstvo.

Viđali su je, mnogo kasnije i u više prilika u dvorištu tik uz kuću, okrenutu zidu kako, reklo bi se, razgovara sama sa sobom. Pa se saginje i u čučećem stavu gega uz kuću. Ili u šljiviku kako - pipa li? češka li? bišti li? stabla. To je ona s njima, mravima, zapodevala razgovore, duge i tajne. Igrala svoje igre. Dok su ostale devojčice skupljale sličice popularnih pevača, glumaca i sl. ili salvete za dekupaž ili neku drugu zgodu, ona je, namestavši znalački dedinu lupu (deda se nije mogao pohvaliti oštrim vidom, već rekosmo, i samo je uz lupu i jedino nedeljom mogao čitati novine koje mu je petkom donosio seoski poštar Ilija, dajući svoje iščitane primerke Politike u zamenu za par jabuka ili kruški iz dedinog voćnjaka) proučavala svet njoj dragih bubica, pravila sopstvene zbirke koje je uz pomoć priručnika sa pretraživača preparirala i držala u teglicama, kutijama od šibica ili ih jednostavno - čiodicama kačila na karton koga joj je baka presvukla čojom. Nije se ljutila kad joj deca prikačiše drugo ime: Mravica.

Kad su Dolores odsekli kike, jer bilo je vreme, ona usput skrati i svoje kršteno ime. Baki je priznala – nije bilo bolno. To grozno ime koje je izazivalo podsmeh školskih drugova je bilo, uostalom, jedan od maminih hirova. A kakve ja veze imam s tim, bolje rečeno – s njom? - pitala se Doli, naša stara Dolores, mršteći se dugo, dugo i pri samoj pomisli na majku. A znala je pritom i glava da je zaboli.

I, mada se sad lakše nosila s novim imenom, mogla je sebi da prizna: draže joj beše ono drugo.



Odlazak u grad radi daljeg školovanja promenio je mnogo toga kod Doli. Svoju kolekciju je morala ostaviti baki i dedi jer su internatska pravila bila stroga: nikakve životinje se nisu smele držati po sobama. Ali je nadimak ostao: s njom je ušao u strogi internat kao lisičji rep. A takav rep se ne može tek tako lako sakriti, zar ne? I naša Doli opet posta predmetom šala i zlobnih došaptavanja. Jer, deca brzo i lako otkriju svaku tajnu. Tek, Doli čvrsto reši da zaboravi stare prijatelje. Pomalo stideći se, u svoj dnevnik jednog jutra zapisa ovu svoju odluku, pa sitnijim slovima dodade: Odrasla sam. Naravno, uz sve obaveze u školi, uspela je u tome.



Ponekad je, ali stvarno samo ponekad, gužvajući među prstima kiflu od doručka, krišom od sobnih drugarica, ostavljala mrvice na simsu domske sobe, za prijatelje. Ako dođu.



„Znate, deca već dugo nisu dolazila i nisam imala s kim da se posavetujem. Ali sam im objasnila, u pismu. Moj muž bi sve razumeo. Uostalom, lekari mi daju još nekoliko dana života. A par dana više ili manje – za ovolike moje godine je svejedno. I napisah im, obavezno da me spale...“ – vozač se prenu i naćuli uši.

„Dođavola, zašto baš ja?“ – pomisli naježen. Ali oćuta.



Uglavnom, niko joj nije ni dolazio. A ni ona nije išla bogzna gde. Sve dok je dečak iz njenog razreda jednom nije pozvao na sastanak i odlazak u bioskop. Pogađate? Da, radilo se o animiranom filmu o mravima. Doli pojma nije imala da li se ovim pozivom Miša (tako se zvao) njoj podsmevao ili, potajno se nadala - i on voli insekte. Dva dana se Doli premišljala, mučila, vagala „za“ i „protiv“. I, najzad, kad je dobro razmislila – nada je prevagnula. Jer, jedino ju je Miša zvao po imenu. A to bi trebalo da je nekakav znak, radovala se. Kao i izlasku, i filmu, i Miši.



„Moj muž je bio lep čovek, dobar suprug. I kako se samo potrudio da me osvoji: koliko je stvari morao pročitati da bi mi se približio ... Jedino nisam razumela zašto je insistirao na ukopu. Svi ti mravi....“ – okrenula se polako prema vozaču, ali on je sedeo u taksiju, posmatrajući je pognutu nad grobnicom, iza stakla. Rukom je prešla lagano preko spomenika i podigla se. S ispruženom rukom, otvorenog dlana ušla je u taksi.

Vozač glasno uzdahnu, videvši mrava na njenoj šaci.

„Idemo“ – reče starica gotovo zapovedno – „Čekaju me.“



Posle projekcije filma, Miša i Doli su, ližući sladolede na klupi u parku, pomno jedno drugom pričali sve što su znali o mravima. I Doli priznade sebi, da Miša zna više od nje, kao veliki, pravi entomolog.



„Molim Vas, spustite moje staklo. Jedna bubamara pokušava da uđe“ – ču se sa zadnjeg sedišta.

„Eto ti ga sad! Prvo mrav, pa bubamara! Šta je sledeće? Taksi mi počinje da liči na terarijum“ – misli taksista dok otvara prozor - „I šta ću novo čuti sad?“ – pomalo rezignirano pomisli vozač, dodajući gas.

„Znate li, dragi moj, da je mravlja zajednica jedna od najsavršenijih na svetu?“ – kao da mu očita misli, javi se posle kratke stanke starica otpozadi - „Priroda se tu baš potrudila! Šteta što nije isto primenila kod ljudi, što im je ostavila slobodu da biraju. Kakav bi tek bio onda svet!“

„Mladi ste, ima vremena – biće Vam jasno kasnije“ – dodade na njegov upitni pogled u retrovizoru.



Od svega novog što je od Miše čula, priča o njihovoj smrti ju je jako rastužila. Naime, Miša joj je, polušapatom, pričao o velikim istraživanjima koja su pokazala da i mravi poput nekih ljudi, umiru u samoći, kako ne bi ugrozili zajednicu. Neposredno pre smrti, bolestan mrav će napustiti mravinjak i povući se daleko od gnezda. On prvo izbegava kontakt s drugim stanovnicima mravinjaka, zatim se povlači i napušta zajednicu kako bi uginuo daleko od srodnika. Maleni samotnjaci po napuštanju mravinjaka prestaju jesti i piti i ne pokušavaju da kontaktiraju ostale stanovnike gnezda. Ako ih silom vrate u mravinjak, naučnici potvrđuju da će ponovo pobeći.



„Jako tužno, ali kakvi su to samo altruisti!“ - šapnu Doli sebi u bradu.



„Čekajte! Nije li ovo zgrada Elektrotehničke škole? To je nekad bio internat, znate li?“ – opet se nagnula prema taksisti, jer se plašila da brujanje motora ne uguši njegov odgovor.

„Da, znam. Šteta što su onaj divan park oko internata posekli...Samo ruše, pa onda zidaju, zidaju, zidaju...“ - bes u glasu taksiste se pojačavao i sad se već nekoliko puta okrenuo starici, želeći da pokretima podvuče svoje reči.

„Molim Vas, stanite na trenutak“

„Svakako! Želite li izaći? Da Vas otpratim do zgrade?“ – vozač će ljubazno.

„A, ne, ne! Samo da bacim pogled“ – reče starica, pa nastavi - “Tu sam provela najlepše godine školovanja, znate? I upoznala svoju jedinu ljubav, svog supruga. Eh, kakav je to divan čovek bio!“ – reče bez trunke patetike u glasu. Taksista je dobro odmeri u retrovizoru i klimnu glavom par puta, kao da se saglasio. Kao da je i on, eto, poznavao dotičnog gospodina.

„Sada bismo mogli krenuti prema onoj adresi, šta mislite? Da ne zabrinem one koji me očekuju. Kasnim, već kasnim...“- reče starica i udobno se zavali u sedište.





Нема коментара:

Постави коментар