понедељак, 14. март 2016.

KULAŠEVAC

(kratka priča)


U avgustu su rana jutra na Kulaševcu blistava i prozirna, a površina malog, gorskog jezera - savršeno mirna. Uz vrelo gde bez prestanka, i u najtoplijim danima, vrska ledena voda, zatičem svakog jutra omanju grupu ranih šetača sa plastičnim čašama ili flašama u rukama, zastalih kod česme. Strpljivo čekaju u redu. Ponekad, pored nas protrči grupa.

Ovog jutra, tišina je potpuna. Nema šetača ni trkača. Na izvoru – samo raskošne, gizdave kočije. Vidim jednog dečaka koji puni staklene balone obmotane prućem. Dva upregnuta konja nestrpljivo frkću udarajući kopitama o asfalt. Mahnito repom teraju muve, klimajući žustro glavama i grivama, dajući tako na znanje momku da im se žuri. Nedaleko od izvora je, ograđen visokom živicom, čardak čestitog serdara Mičića, zbog čije visine je mesto i dobilo ime. Dečak, vodonoša, je njegov sinovac koga je na brzinu, ne stigavši da nađe drugo ili bolje rešenje, onoga časa kad je dobio aber da presvetli knjaz sa familijom dolazi na odmor i okrepljenje nadaleko čuvenom vodom sa Kulaševca, imenovao u njegovog slugu. Krišom se hvatam i kačim za zadnji deo kočije, nadajući se da me dečak iza naslona kočije ne može videti. Uostalom, činio se preterano revnosnim i ravnodušnim na sve osim zadatka koji mu je poveren.

Ulazim nevidljiv s kočijom u čardak. Nasred dvorišta zatičem ceo ženski deo knjaževe svite. Napred – kneginja, zakopčana do grla, divlje maše peškirima, ogrćući gotovo nagu devojku pored sebe.

“Jednoj Petriji sam presudila! Ti si sledeća, nesrećo jedna!” – sikće Ljubica, i udara peškirima redom oko sebe. 

“Petrija!” – sevnu mi. Knjaževa najstarija kćer -  raskalašna i umilna, prkosna i nevina, očeva miljenica i Ljubičina teška glavobolja, krenula na jezero. Na prvo jutarnje kupanje. Puštam svitu da prođe. Pa onda, zajedno sa Petrijom, i dalje nevidljiv, uskačem u jezero.

A za nama, gromoglasna cika ženskog hora.

Grupa debeljušnih žena, na programu za mršavljenje “Čigota” zastala kraj česme Kraljeve vode, uz ivicu jezera na Kulaševcu - tapše. Uz ciku i podvriskivanje, oduševljeno nam maše. Moja sirena, postiđena bukom nepoznatog joj sveta, ostaje dole.


Neće izroniti.      

Нема коментара:

Постави коментар