понедељак, 14. март 2016.

Zlatni bor, crne borovnice, crvene čeze, žuta truba i, na oblacima, brkati Ercov

(kratka priča)

iz ciklusa PUTNE MINIJATURE

Sedimo u šarenom hladu jedinog bora, dovoljno velikog da nas sve prihvati. Ispred mene šolja puna orošenih borovnica. Bockam ih, da ne umrljam ruke, štapićem što mi ga, ogoljenog nakon par veštih pokreta nožićem na rasklapanje, pružio domaćin. Pa ga hitro obrisao o pantalone, sklopio i smotao u džep.

“Svaka je osveštana!” – svečano mi kaže. Pa da bi učvrstio tvrdnju, skrsti ruke na grudima. Dobar stav, mislim se. A da sam malo bezobraznija, rekla bih – i teatralan.

“Baš svaka?” – igram se s njim.

“Svaka! Znam, znam…misliš, samo se grožđe osveštava? Imamo mi vinjagu, i to kakvu, ih! Eno je, uspela se uz vajat. Smotala ga, ne vidi se gotovo…Jadničak – promumla sebi u bradu, i nastavi.

“Nije da nije rodilo, al’ ne stiže do Preobraženja. Visina je ovo, brale!” – pogleda me iskosa  - “Sele” – ispravlja se.

Gledam put vajata – odista rodilo. Uzimam šta mi se nudi: nabadam jednu po jednu bobicu borovnice, savršeno ohlađene vodom Crnog Rzava, sa Vodica. Zahvaćenoj u rano jutro, na Preobraženje. Topao vetar vitla niz dvorište miris prašine pomešan s mirisom spržene trave, ne obećavajući promene i učvršćujući u meni osećanje da leto još ne prolazi.

Sa prašnjavog makadama stiže dobra vest: naš crveni auto je ponovo u voznom stanju. Muž je uz pomoć domaćinovog starijeg sina promenio gumu, i sad možemo nastaviti ka Dobroselici i crkvi brvnari - krajnjoj tački našeg puta. Pozdravljamo se sa domaćinom, dok iz vajata izvija truba. Kao da se još neko s nama pozdravlja. Upitno zagledamo domaćina. Skida kapu i, čupkajući brkove, pokušava da objasni.

“To naš mlađi… Slabo mu prošao orkestar onomad u Guči, pa krenuo da vežba. Za sledeću. Ako, ako…za sve je potreban rad ako se zna red.” – namignu nam i mahnu za srećan put.  

Нема коментара:

Постави коментар