понедељак, 05. септембар 2016.

MEDA PLEŠE RUMBU

(kratka priča)


Još od prvih stidljivih, da ne budem gruba i kažem – trapavih, plesnih koraka u, prašnjavoj i memljivoj Sali, znala sam da je Mirko drugačiji od ostalih plesača. Mislim pri tome na muške plesače, partnere koje mi je instruktor dodeljivao. Plesači su se, istina, razlikovali u znanju i po umešnosti, jer je, osim nas početnika, dolazilo i nekoliko starih plesača koje je instruktor namamio u ispomoć (stari su bili po dužini plesačkog staža, ne nužno i obavezno po godinama). Mirko mi je, jedini od svih partnera, pri prvom plesu pružio svoju ogromnu šaku a moju stegao nekako, činilo se, suviše mlitavo, tačnije nesrazmerno mlako prema veličini svoje.

-        -  Mirko - rekao je, blago trepnuvši kratkovidim očima.

Nismo funkcionisali kao par. Naša igra je više ličila na onaj sport grčko-rimskog stila. Nadimak Medved dodelila sam mu u startu. Dobro, de - ipak sam mu (u sebi) tepala Meda.

-         - Evo, ukucaj – zažmurio je i izdeklamovao broj - Znam ga napamet – brundao je - Ja, znaš, ne nosim mobilni kad idem van kuće.
-         - Čemu ti, onda, služi? – trgoh se.
Prešao je preko toga ne trepnuvši.

-         - Magistar Mirko S.  Upiši – dodao je.
-         - Opa! – ote mi se – Svaka čast, čestitam! – rekoh sasvim iskreno.

-         - Čeeekaj – otegnuh – zar se to zvanje sada ne zove Master?
-         -  Magistar – Master, svejedno kako ga zovu. Ionako ću uskoro biti Doktor – reče i, zatvorivši oči, blaženo oliza kašičicu.

-         - Znaš, umrla mi je mama – naglo se nagnuo k meni i šapnuo mi, u poverenju.
-         - O, Mirko, strašno mi je žao – rekoh i zaustavih se. – Moje iskreno saučešće. Znam kako je kad izgubiš roditelje. Mora da ti je sada jako teško. U neku ruku, to što si i pored žalosti, redovan na časovima, je dobro. Kao terapija, kao izlazak iz bolnog stanja, kao...- ređala sam, tešila, razumela...
-          - Da, da. Pet godina bola – reče i ponovo me uze za ruku. Uhvatismo ritam.

-         -  Milice? Milice! – čuh, neko me zove. Sklopih knjigu. Neki krupan muškarac, na bicikli, stajao je pored mog stola. Poznat odnekud, ali...ali...nemam pojma odakle.
-         -  Mirko, ples, Sala... – pomaže mi. Mirko...znaš?
Trebalo mi je par sekundi  - širok osmeh, žmirkav pogled. Meda! gotovo  povikah. Priveza bicikl za drvo i, evo ga! Sede.
-         -  Nisi se promenila.
-         - Laskaš, Mirko! Ipak, hvala.
-         - Otkuda ti u mom kafiću?

Čuj, njegov kafić!

-          - Mislim, omiljenom – dodade, razumeo je moju grimasu.
Pomislih da blefira, ali ga svi za susednim stolovima ljubazno pozdraviše kao starog znanca. I kelner se brzo pojavi, upita:
-          - Isto, Mirko?
-          - Naravno – odgovara i brzo se okreće meni. Šapuće mi u poverenju - Ovo je elitni kafić. Sve sami intelektualci dolaze. Visoki, znaš? Vidiš onu gospođu levo, sa papirima? – diskretno pokaza glavom - Redovna profesorka, piše trenutno novu knjigu. A ti? Ideš li još na ples?

Ah, sav taj ples! Uzbuđenje prve plesne večeri, kako opisati!? Došla sam među prvima. Ubrzo se Sala napunila plesačima. Bilo je divno gledati taj veseo, razdragan svet u svečanim odelima, plesačice u plesnim haljinicama i cipelicama... A kad je krenula muzika, svi poskočiše i sjuriše se na podijum. Meda došao po mene. Uručih mu veliku korpu, za valcer. I za rumbu. Pa, i za fokstrot... Neočekivano i ničim izazvano, nadvladala su, povrh želje za igrom i razna druga osećanja: strah da ne pogrešim, nedostatak samopouzdanja, kompleksi...Kompleksi i beskrajna ljubomora na one koji su, samouvereno i hrabro, klizili podijumom. I, na kraju – moram da priznam – želja da s nekim drugim partnerom, osim Mede, zaplešem. Nažalost, drugog, ni trećeg, ni nekog desetog ...nije bilo. Niko posle Mede nije mi prišao.
Pobegoh kući, postiđena.

- Hoćeš da probaš malo? – dobrodušno mi nudi  deo svog ogromnog kolača.
- Ne, hvala – stresoh se i rukom pozvah kelnera.


I, da - otada, Meda nije igrao sa mnom na časovima.

Нема коментара:

Постави коментар