уторак, 07. фебруар 2017.

TREBA LI VOLETI MLADOG PAPU

(utisci o mini-seriji "Mladi papa")

Na početku, moram priznati da ne volim gledati TV serije, pogotovo one kojima se kraj ne nazire. Mišljenja sam da (dobar) film može sve reći. Ipak, ne često, ponešto i odgledam, ako se radi o preporuci osobe čiji sud cenim (mislim na neku epizodu, naravno...) i na osnovu odgledanog formiram nekakav svoj stav ili mišljenje o seriji. Dakle, Mladog papu sam odgledala, po preporuci, i to kao film - u 2 dela. Mini serija, inače, ima 10 epizoda, svaka u trajanju otprilike 60 min. I za nju mislim da je mogao biti film, u 3 – 3,5h vremena, u vrh glave. Neću reći da je razvučeno i dosadno, ali moglo se kratiti. Toliko o tome.

Serija nije ništa novo rekla, bar što se tiče naših saznanja prikupljenih iz drugih filmova ili knjiga ili štampe, a u vezi dešavanja i života u malenoj papskoj državi. Tu važi princip: ništa se ne vidi, ali se sve zna, jednostavno rečeno. Raskošna je, bogate produkcije i izuzetne fotografije. Negde sam pročitala da Vatikan nije dozvolio snimanja unutar svojih zidova, tako da scene koje se (po mojoj slobodnoj proceni to je, otprilike 80% od cele serije) odvijaju u papskoj rezidenciji, ispred, u papskom letnjikovcu i sl. pravljene su za seriju i mogu zamisliti koliko je sve to koštalo! 

Priznajem, neodoljivom Džud Lou, tj. šarmu mladog pape teško se može odoleti. Naravno, u seriji ima dosta holivudskog preterivanja, ali – reč je o prvom američkom papi, pa je i razumljivo. Osim što je mlad, papa je zgodan, zapravo ljubak, tajanstven i mističan, ali i otvoren, moderan i duhovit, a s druge strane – intrigantan. Bila sam zbunjena, jer su moja očekivanja bila drugačija. Jer, znala sam odakle dolazi i sve napred nabrojane osobine su bile vidljive od samog početka. Tvrdokorni, kruti i rigidni stavovi na kojima je katolička crkva dugo insistirala, a u kojima se već vide „pukotine“ i popuštanje – kod mladog pape važe. Šta više, on insistira na njima. Reč je o abortusima, pitanju homoseksualnosti, istopolnim brakovima itd. Istovremeno - bezuslovno, istrajno i neumoljivo se bori protiv laži, mimikrije, lopovluka, nezajažljivog bogaćenja i naročito, pedofilije u redovima sveštenstva kojem je nadređeni. Uz sve to, ide i priča o njegovoj ličnoj drami, vezanoj za detinjstvo i odrastanje. 

Moj utisak je da on sve vreme lebdi negde između: od beskrajno posvećenog, predanog i časnog vernika preko agnostika, pa do apsolutnog nevernika. I onda natrag, u krug. On preispituje svoja uverenja i naučeno, jer ga je vaspitavala časna sestra iz sirotišta, a kasnije se posvetio bogosloviji i svešteničkoj praksi u Kvinsu. On je svetac i čudotvorac, ali i đavo, istovremeno. Dobro, ne baš đavo, ali đavolak...to već može.

Da bude jasno – serija me nije „navukla“ na neko (novo) preispitivanje ličnog stava o religiji. Ostajem pri svom i ono šta jesam. Ali, ono što iz nje izvlačim kao pozitivno, a na čemu, čini mi se i Sorentino insistira je: biti čovek, pre svega i uprkos svemu. Iznad svega nije Bog, nego Ljubav. Ili, možda i ovako reći: Bog je Ljubav. Mladi papa je sve vreme u traganju za njom: tragajući za roditeljima, svojim poreklom i porodicom, tragajući za istinom, tragajući za lepotom.

Kad je reč o lepoti, u seriji je ne manjka. Uostalom, Paolo Sorentino je poznat po tome – setimo se njegovog, oskarom nagrađenog filma „Velika lepota“ – o prelepom, a dekadentnom i haotičnom Rimu ili manje lepog i konfuznog filma „Mladost“ (koga se, iskreno rečeno, više sećam po omiljenim glumcima Majku Kejnu i Harvi Kajtelu).

Mladi papa je u traganju za istinom – za onim lepim, čistim i jednostavnim, u sebi i oko sebe. I to je dovoljno, za seriju koja bi da bude gledana i voljena.

Нема коментара:

Постави коментар