понедељак, 17. јул 2017.

KRUG

(dnevnički zapisi)

Duge letnje dane sam kratila šetnjama. Bez mnogo razmišljanja i dvoumljenja, uvek je park bio izbor.

Prilazim Šarenoj kapiji razmišljajući koja će me uspomena odvesti u koji njegov kutak. Danas biram šetnju,  veliki krug po obodu.  Prvo desnim rubom parka, najnezanimljivijim njegovim delom jer se kroz retko rastinje i poneko drvo, gotovo  na dohvat ruke, vidi i oseća pulsiranje Glavne ulice – žile kucavice grada. I onaj pohabani i musavi prilaz pijaci – trbuhu grada. Na trenutak, zastajem i osmatram: mamuran pijanac dežura na stepeniku roštiljarnice u prljavim, iscepanim pantalonama ovlaš vezanim kanapom i majici kojoj nedostaje jedan rukav, klateći se levo-desno u pokušaju  da pomiluje dremljivog psa sklupčanog tik uz njegove noge; dva dilera cigareta koja se prepiru na semaforu što ne menja boje, a oni ukopani u mestu kao i automobil koji čeka njihovu odluku,  sa nestrpljivim vozačem koji izvlači glavu kroz otvoren prozor i dobacuje im, sočno i ljutito; dečak na trotinetu koji zastaje kod sanduka sa sladoledom ispred dva ulubljena i oguljena metalna kioska – jedan  sa jeftinim hlebom i pecivom, drugi sa sitnicama bez kojih se može, preturajući  po džepovima; okasnela, oznojena i punačka domaćica sa pretrpanim cegerima što žurnim koracima zaobilazi dilere – reklo bi se: puno živosti i života, kad ne bi bilo toliko nijansi sivog. Onda, odjednom, dok zastajem na tom ćošku  vidim poznato lice: u susret mi, nasmejan i mlad, ide moj profesor iz Gimnazije. Radost, obostrana, izbija iz svake naše reči. On je sad u Beogradu, asistent je na fakultetu. Ja, eto, pričam mu – guram na svom. „Žao mi je, kaže, što nismo na istom“. Pa dodaje, sagnuvši se do mog uha, tiho: “Onaj tvoj sastav, o muškim likovima iz „Rata i mira“ sam prekucao. I ukoričio. I čitam ga studentima. Da znaš!“ Sad znam.

Vazduh titra, skoro je podne i s nepodnošljivom težinom krećem se dalje, u prijatnu hladovinu starog drvoreda. Napred, s leve strane, starina: zamandaljen, opljačkan i devastiran hotel, nekada zaštitni znak grada. I deo Grba grada. Prilazim glavnom ulazu, širokim dvostrukim vratima na kojima su prikucane daske. I nov, veliki  katanac  kineske proizvodnje. Kroz otvore između daski provirujem: u prvom planu iscepana, prljava fotelja iz nekadašnje prijemne loge hotela, delovi kablova, srča prozorskih stakala, jedan madrac, mladice nekog nežnog drveta, šut i izmet.

Iza sebe čujem šumno disanje. Okrećem se, vidim: otac  sa kolegom s posla pokušava da kroz ulazna vrata, otvorena samo na pola, ugura u hol hotela naš masivni kauč. Dva hotelska kreveta u sobi koja nam je dodeljena, nisu bila dovoljna za četvoročlanu porodicu. A, tu je na par dana bila i naša nona,  iz Dalmacije, koja me je dopratila s mora. Mi se nismo mnogo pitali: opštinska vlast oduzela nam je porodičnu kuću na Glavnoj ulici da bi se napravila prva višespratnica u gradu. Dok nam izgradi novu kuću, iza nove višespratnice, na nekih par meseci, smestila nas je u hotel: svaka raseljena porodica dobila je po jednu sobu. Nama, deci, to je izgledalo sjajno i zanimljivo. Samo su roditelji huktali i bogmisali, preskačući po razbucanim i izmešanim stvarima kojima su bili ispunjeni hodnici hotela. Možda bih mogla, ako zažmurim, da se prisetim svih onih nestašluka i veselog leta dok smo boravili u hotelu. I zapišem. Naprimer, priču o dudinjama. Još ih ima, belih i crnih dudova. Vadim mobilni telefon: slikam raskošno drvo i s mukom pronalazim par prezrelih, crnih dudinja.

Nastavljam ka drugom hotelu: ista sudbina kao kod prvog. Prilazim mu sa druge strane u odnosu na glavni ulaz, spoplićući se o korov i neravnu betonsku stazu. Izlazim na letnju terasu, pod lipama. Kakve su tu djuske bile! Sada – korov, blato, muk. Spušta se mrak i požurujem dečaka iz komšiluka: „Ostavi tu loptu, vreme jeeee!“ Vadim iz džepa deo džeparca. „Evo ti! Zapamti: sto je drugi, levo od ulaza! Naspram podijuma za muziku,  nijedan drugi!“ Da, snalazili smo se za „rezervacije“ – pošalješ klinca dva sata ranije, daš mu za sok. I on, presrećan, okupira sto i pijucka sok dok se ti natenane spremaš za igranku. I dođeš s malim zakašnjenjem, tek da te svi vide kad prilaziš, dok zračiš oko sebe, samoljubljem. Samouverena  - kao prava kraljica plesnih podijuma.

Spuštam se prema starim izvorima: Talpara, Đulara...Nekada smo punili balone i flaše vodom  (zvali smo je „kisela“) sa tih izvora, praveći duge nizove prazne  ambalaže i strpljivo čekajući svoj red za punjenje. A mogao si na Đulari – bila je tezga sa točiocem u belom mantilu – dobiti i ratluk, uz čašu mineralne vode. Oko izvora sada je par tezgi sa suvenirima, uglavnom jeftinom kineskom robom, plastičnim igračkama i đinđuvama. Nađe se i razglednica: slike predivno uređenog parka ili fotke dve nekadašnje lepotice, slikama gore pomenutih hotela. Oko tezgi, naravno, deca:  birkaju između mačeva što svetle i pištolja na vodu. I poneka starica, s mukom se saginjući da natoči blagotvornu vodu u plastičnu čašu. Na sklapanje. Ne vidim nijedan balon, opleten plastičnim kanapom, ne vidim nizove flaša. Na časovima Opšte-tehničkog obrazovanja (ili beše Domaćinstva, ne sećam se) učili smo to opletivanje balona. Pa birali najlepše, najšarenije, najmaštovitije...Nema više redova, nema ljudi, niko i ništa se ne čeka..  Ako ti je do vode, uđeš lepo u prodavnicu. Brzo i jednostavno.
Spuštam se do malih betonskih bazena. Ne mogu da verujem očima: još su tu. Mislim da neću pogrešiti ako ih nazovem zaštitnim znakom parka. Tu smo se, kao deca, obavezno slikali. Svake godine, leti. Da se vidi koliko smo porasli. Kako smo se menjali, odrastali, stasavali. Kroz žuto-zelenu vodu naziru se narandžaste ribice. Plivaju u malim jatima, uz samu ivicu bazenčića. Očekuju hleb, kokice, šta-god. Odlazim do kabine sa aparatom za pravljenje kokica. Zatvorena je – podnevna pauza. „Žao mi je, ribice- mrmljam u sebi – drugi put!“

Prolazim pored Školjke, letnje pozornice. Tražim u Galeriji program letnjeg festivala . Festival se otvara za dva dana, program još nije dostavljen. Devojke iz Galerije se snebivaju – ne umeju da mi objasne, ne znaju program... „Bez brige, kažem im – potražiću na internetu!“ „Da, da – u glas povikaše – tamo ćete naći, sigurno!“ Nastavljam kroz najdraži deo parka, gusti drvored sa klupicama bez naslona. Tu sam se skrivala. Prvi poljubac, prva ljubav. Pažljivo razgledam svako drvo, okrećući se da vidim da li me neko posmatra. „Moram da nađem to drvo, moram!“ – govorim sebi u bradu. Drvo na kome, urezano perorezom, stoji „moje“ srce, s mojim inicijalima. I još jednim. I s plusom, naravno, između. Šta mislite, da li ću ga naći?



Нема коментара:

Постави коментар