понедељак, 07. август 2017.

FOTOGRAFIJA

(kratka priča)

Kada sam tog  jutra započela pripreme, prvo sam dohvatila albume sa fotografijama. I najnetalentovaniji psihić bi, s mudrošću onih uspešnijih, značajno klimnuo glavom: „Pa, da!“ Ali, rekoh mu, drugi život ne možeš započeti bez nekakve potvrde kojom bi sebi i, ako ih ima - nekima  oko sebe, dokazao  da je prošlost predhodnog odista postojala. Jer, oslanjati se samo na sećanja klimava je rabota. Varljiva su, a i sklona krivotvorenju.  Zato,  i najbleđa ili umrljana ili, čak oštećena fotografija, savršen je zamrznut kadar, neki trenutak, ili šta bilo već.

S pakovanjem tih nekakvih par krpica i sitnica koje sam nameravala poneti, brzo sam završila. Taman, rekoh sebi,  do jutra - kad dolazi taxi-vozač po mene, zgodno je vreme za čeprkanje po fotografijama. Mada mi grudvanje s nostalgijom i sentimentalno upadanje u vremensku rupu, na kraju krajeva, najmanje sad treba.

Ipak, odlučih se za najstarije albume i fotografije koje su beležile moje odrastanje. „Pa, da!“– opet se glasnu onaj s početka. Pa šta!? - obrecnuh se. Moj život – moj izbor.

Mada nije prva za koju znam da je beležila moje početke, fotografija koju sam uzela ima za mene posebno značenje i simboliku. Rekla bih, dvostruku. Na njoj devojčica koja u beloj haljinici na jednoj nozi kleči, u dobu je trogodišnjakinje. Pozadina i vidljivi deo postolja na kome kleči su brižljivo namešteni, sa sivim, bogato nabranim zastorom - čini se od pliša. Ne tvrdim da je pliš, još manje da je siv, ali je takav na fotografiji u crno-beloj tehnici. Na pozadini fotografije, na desnom dnu, majčinim haotičnim, malo ćiriličnim malo latiničnim pismom,  ispisano je „Milica“ i godina. Tako da, zapravo, piše „Mulica“. Kraj godine nije jasan, jer je mastilo razvučeno, čini se  kapljicom vode  i postoji dilema da li je poslednji broj četiri ili malo deformisana devetka.  A, nasuprot, isto na donjem kraju, očevim brižljivim, malo kosim i ujednačenim rukopisom – „Foto- Miror“. Ne sećam se da je tako zvučan naziv foto-radnje postojao u našem gradu. Znači, vodili su me na slikanje negde. Razmišljam gde i glasno ponavljam „Foto-Miror“. Zašto je tati bilo važno da zapiše mesto slikanja, a ne grad u koji su me vodili? Ostaje tajna, jer ih nikad nisam pitala. Devojčica vrhom prstiju obe ruke drži krajeve suknjice u pozi igračice, balerine ili glumice. Postoji nagoveštaj osmeha. On je na licu devojčice pomalo usiljen. Ali je pogled otvoren i jasan. Devojčica, u stvari, širom otvorenih očiju gleda sa nekakve bine u svoju publiku, i njen osmeh je takav jer je publika preglasna. Iz tame gledališta ona čuje ovacije i dugotrajni aplauz. Ili joj možda fotograf, ravodušan na to kakav osmeh ili izraz lica treba da imaju trogodišnjaci, preglasno dobacuje rutinska uputstva. Uostalom, njegovo je samo da nagovesti kraj sa „Ptičica!“ Koleno koje se vidi na slici je glatko i čisto, bez tragova ogrebotina ili zaraslih krasti. Ispod je dokolenica, bela kao i cipelica, tek neznatno  zguljena na vrhu. I, kao kruna na sve to – na glavi velika, bogata bela mašna, od istog materijala kao i haljina. Mislim, od organdina.

Nesvesno, klečeći na podu, nad fotografijom, rukom navlačim skliznutu maramu kojom pokrivam glavu. I tek izraslo paperje od kose. Čujem prekoran glas „Eh, mama, ne moraš i u kući nositi marame! Ko te vidi? I koga briga? Tako je meka i svilenkasta, tvoja nova kosa!“ Sećam se – mama je bezuspešno krila, velikim mašnama, šnalama i trakicama, moje vlasište, proređeno teme. I sve do puberteta, svaku moju fotografiju  krasila je po jedna bogata mašna. U tom dobu sam, krišom, iz ormana izvlačila maminu belu, svečanu haljinu. Od istog materijala od kojeg je haljinica s fotografije. Oblačila je i, u meni preveliki prostor napred, za grudi, gurala smotane sokne ili vatu ili grudve zgužvanih maramica.


Dižem se sa kolena, ustajem. Čekam dok otac, iza zavese, završi razgovor i majka poravna  nabore moje haljine. Ispravi mašnu. Reflektor se gasi i mi izlazimo, na dnevnu svetlost. Ispred čeka taxi.

Нема коментара:

Постави коментар