четвртак, 10. август 2017.

POSLASTIČARNICA „RUŽICA“

(kratka priča)

Glorija je izgledala uvek čista, uredna i elegantna, da sam se pitala: kako mi druge devojke ne izgledamo tako. A njena je garderoba bila skromna. Pre podne je, školskim danima, nosila tamno-plavu kecelju – radnu uniformu koja je sezala do ispod kolena. Samo je menjala kragne i znala sam napamet njihov redosled. Savršeno! Zimi je, kad nije bila u uniformi, nosila kariranu haljinu od kašmira, sa kratkim džemperčićem preko nje, koji je bio zakopčan pod grlom, samo prvim dugmetom. Tako su mu krajevi, malo istegnute ranfle, lepršali oko njenog struka, praveći blagi vetrić. Leti, naizmenično dve, gotovo identične  suknje, sa majicama na bretele, koje su otkrivale koščata ramena i poduže ruke. Zajedno smo učile, uglavnom kod mene, matematiku i ruski jezik. Kada bi mastilom zaprljala ruke, prvo bi dva-tri puta žmirnula, s tim da se levi, više iskošeni kapak , brže spuštao te se činilo da mi tim okom, kanda, namiguje, ili bar pokušava dati  neke signale. Onda bi hitro ustajala od stola i bivala neko vreme u kupatilu. Vratila bi se crvenih prstiju od snažnog trljanja kamenom za pete, koga je koristila moja starija sestra. Sada već gordo i s karakterom, Glorija bi iz kupatila ponela osmeh koji se kao udica držao leve polovine glave.  Ali bi levo, ono više iskošeno oko, izgledalo kao posle plača - crvenog i podbulog kapka.

Ta fizičku sklonost Glorije ka pokretima ulevo podržavao je detalj iz priče o Glorijinom ranom detinjstvu. To jest, priča se, neumoljivom logikom mog dečjeg mozga sama nametala u rešavanju enigme nazvane njenim imenom. Ispričala mi je baka, a njoj frau Šnur (Schnur), Glorijina pomajka.

Njena majka, Klara Levi nije važila za izrazitu lepoticu, pre svega radi nešto grubljeg profila zbog podužeg, kukastog nosa. Ali njegovu su teatralnost svi brzo zaboravljali, zbog kulisa njene oštre, riđe kose koju je teškom mukom krotila i smeštala  u gustu pletenicu. Njenim, vazda napućenim usnama mogao se prišiti, bez razmišljanja, poljubac „zrele trešnje, onda crvić“. Oba isturena dela njenog bledog, gotovo prozračnog lica nisu dominirala tako kako su to činile elise njenih vazda uposlenih, dugačkih i koščatih ruku. Njen usud se zvao Ći Li Cao. Ljubav kosookog, nasmejanog trgovca pristiglog u Grad sa maglovitih, dalekih puteva svile koštala ju je izopštenja iz stroge jevrejske zajednice. Zapravo, ona se sama iz nje isključila, do poslednje kosti i najsitnijeg nerva uvređena nepriznavanjem izbora njenog srca. I odmah je promenila ime. Prozvala se Ružicom. Bračnu idilu Kineza i Jevrejke krunisalo je rođenje Glorije. Devojčica prelepe riđe kose na majku i orijentalnih crta lica na oca, bila je ljubimica čaršije. Nedugo posle njenog rođenja, roditelji su se odrekli i javno svojih vera, prihvatajući pravoslavlje. A onda je ratni kovitlac zahvatio Grad. Prvo je nestao Kinez: priča kaže da se odazvao pozivu otadžbine, ako su se nalozi, uručeni od strane tri nezavisno pridošla kosooka emisara, mogli takvim nazvati. A onda su majka i ćerka na svojoj koži osetile kako je senka hrišćanskog krsta tanani plašt koji bi mogao da ih zaštiti od progona arijevskih silnika. Završile su u logoru za nearijevce. Tu se gubi svaki trag belopute Ružice. Ali se ime Glorije nedugo posle oslobađanja logora, našlo na dugačkim spiskovima dece, ratne siročadi. I dugo bi se njima ono vuklo da je frau Šnur nije usvojila, već odavno izgubivši svaku nadu da će njena posna, suvonjava bedra zanjihati sopstveno čedo. Njen muž, lokalni pijanac i zgubidan, izgubio se sa poslednjim grupama razbijene nemačke armade, ostavivši joj na grbači veliku, i prilično zapuštenu pekarsku radnju i u njoj gluvonemog, mladog pomoćnog radnika Mihaila, gotovo dečaka. Svi u Gradu su se prema Mihailu odnosili arogantno, s visine i sa nipodoštavanjem. Čak i mojoj baki, koju sam smatrala poštenom i razboritom ženom, znalo se omaći: „Pih, ovom Mihailu, kad bih se JA pitala, ne bih dala ni kifle da  krivi!“ Nisam razumela otkuda toliki animozitet prema Mihailu neguje naš mali, ušuškani grad, čijim su sokacima razni tipovi ukrštali puteve. Samo je frau Šnur  bila prema Mihailu drugačija: stroga, pravična i uljudna. Takva je bila i prema Gloriji. Iako je od drugih, koji su bili zatočeni u logoru zajedno s Glorijom, saznala sve o strahotama koje je devojčica preživela, nikad se nije vraćala na te priče – bar kad je Glorija bila prisutna. To žmirkanje, tik kod Glorije koji se pojačavao kad je bila uzrujana ili zbunjena, pravdala je preživljenim strahom i stresom, scenom odvajanja od majke i smrću logoraša oko nje.

Istina, Mihailo i nije mnogo mario za kifle, uostalom kao i ostali svet tih nesrećnih posleratnih godina kad je i hleb bio luksuz. Mihailo je obožavao kolače, bolje rečeno – torte. Znao je da, od preostalog testa za hleb i peciva, uz dodatke koji su, u tim godinama tik nakon rata vazda nedostajali, a on ih nabavljao sumnjivim kanalima ili, naprosto izmišljao – pravi čudesne tortice i slatkiše. Glorija je volela njegove kreacije i često mu pomagala. Frau Šnur je znala, veoma često, da je prutićem isteruje iz pekare, kad ne bi uspela dozivanjem i pretnjom. Ali, uvek se divila njihovoj predanosti, posebno Mihailovoj, i krišom osmatrala kako, dve vižljaste, koščate figure razvlače testo ili nešto mute ili se rukama domunđavaju. Glorija je naučila jezik gluvonemih i s Mihailom nije imala problema u komunikaciji, za razliku od ostalog varoškog sveta.

Bili smo u četvrtom razredu gimnazije i trebali smo važiti  za već odraslu i odgovornu generaciju maturanata, koja se spremala da prema svojim afinitetima i mogućnostima započne neki posao ili nastavi školovnje. Tu, silom nametnutu – po našem mišljenju, ulogu odraslih, redom smo svi negirali i dalje divljajući i bivajući nestašni. Ali našem oštrom i promućurnom dečjem oku nisu uspele da promaknu sitne promene na telu, a i u ponašanju Glorijinom. Gledajući je, mi devojčice, kako je postala okruglastija, mekša u izgledu pa i pogledu, gurkale smo se među sobom, upirući krišom prst na njen stomačić, njeno sad bucmasto lice i zaobljena kolena i laktove. Njena divlja, crvena kosa koju je nasledila od majke, dobila je zagasitije, bakarne prelive, a kose oči postale su krupnije i osenčanije. Odlična učenica, ljubimica svih profesora, Glorija je sve češće bežala od školskih obaveza, nalazila nemoguće i nama smešne izgovore za kašnjenja ili nedolazak na časove. Onaj neprijatni tik se potpuno izgubio: Glorija je lagala „sve-u-šesnaest“, ne trepnuvši nijednom. I frau Šnur se sve češće viđala u hodnicima gimnazije, po pozivu direktora škole.Već su padale, među dečacima, prve opklade: ko je srećnik kome je Glorija dala srce. I ostalo. Na početku drugog polugodišta, Glorija se nije pojavila na prozivci. Baka mi je rekla -  naravno, čula je direktno od frau Šnur, da će Glorija privatno polagati završni razred i maturu u susednom gradu. Sredinom maja, nedelju dana pre nego smo se mi maturanti raspustili, u dvorištu iza pekare, frau Šnur je viđena kako prostire pelene. Neko vreme niko nije video ni Gloriju, ni njenu bebu. A onda se, iznenada, na maturskoj večeri, pojavila u punom sjaju - obučena kao princeza, kose ukroćene u bogatu pletenicu i s zlatnim nakitom frau Šnur oko vrata i ruku. Došla je da pozdravi generaciju i uruči svima, i nama đacima i profesorima, pozivnice. Na svakom kartončiću zlatnim slovima je bilo ispisano: Mihailo Zotović i Glorija Šnur Vas s radošću i zadovoljstvom pozivaju na svečano otvaranje poslastičarnice „Ružica“.





Нема коментара:

Постави коментар