четвртак, 10. август 2017.

POSLEDNJE OKSFORDICE GOSPODINA G.

(kratka priča)


Kada je gospodin G. rešio da promeni nešto u svom životu bilo je kasno leto; kišni dani su se s istim procentom vlage produžavali u buđave noći. Spolja gledano, ništa tu zamisao nije najavljivalo. I ovo je jutro započinjalo apsolutno jednako kao svako drugo. Kada se prvi zrak  uspeo probiti kroz procep, uslovno nazvan prozorom, gospodin G. je ustao i seo naspram slabačkog svetla naćuljivši uši, usput oštreći i ostala čula. Otpočinjala je njegova jutarnja rutina: osluškivanje, jer se iz podrumske prostorije, njegovog doma, moglo dobro slušati. I naslućivati.

Gospodin G. je otvoreno priznao sebi – žustri, užurbani udarci ženskih potpetica su ga činili najsrećnijim; preciznije, bio je opsednut njima. Retki prijatelji koji još uvek, kao i on uostalom, nisu bacili kašiku pod sto, rekli bi ako bi ih priupitali, da takvo ponašanje i nije neočekivano. Jer gospodin G. je bio majstor svog zanata – bednista par excellanse. Da ne biste sad navrat-nanos listali rečnik ili pretraživač, reći ćemo: obućarskim rečnikom govoreći, bednista je izrađivač donjeg dela obuće. Jedinim čudom bi se moglo nazvati to što je jedan takav bednista, koji za svog života nije uspeo ni čestiti stan sebi da obezbedi, jednog kasnog leta uspeo da izludi Grad.

Voleo je on i druge, muške potpetice i bio mu je blizak njihov ritam pa i čak i onaj koga su pravile dečje cipele. Mada, sve te grozne patike...znao bi reći, odmahujući rukom.

Kad bi zažmurio, u njegovoj svesti su se ti udarci potpetica u trenu pretvarali u bezbrojne razigrane tačke – one sitne, crne znake za note koji su zdesna mahali majušnim zastavicama. Ovi znaci su imali posebno mesto u njegovoj unutrašnjoj muzici koja je savršeno korenspodirala s muzikom pločnika; tamo, napolju gde se gusto tkanje života kukičalo i paralo, bauljalo i kuljalo, skakutalo ili se vuklo, rastakalo pa nanovo bujalo. I to nije sve: dalja transformacija znakova išla bi u pravcu materijalizacije. Svaki tika-taka-tik zvuk dobijao je svoj oblik i telo, i haljinu, i tašnu i, razume se - odgovarajuće cipele. Nije izostajao ni miris. Primera radi, tačno je znao, po hitrom skakutanju, ali i teškim mirisima kuhinje koji su se vukli dugo još nakon što je njihova vlasnica zamakla ka autobuskom stajalištu, da je reč o gospođici Danici, pomoćnoj kuvarici radničke menze u jedinoj preostaloj fabrici na ivici grada. Onoj, koja je bila prva na fabričkoj kapiji, tačno u 5,00 h ujutro. Znao je da svakom udarcu potpetice dodeli, savršeno precizno, pravog i jedinog vlasnika. Sve do sporih, otegnutih koraka pomalo ocvale gospođice Snežane, koju su svi znali kao Žanu, u zvanju više daktilografkinje u nekada moćnoj trgovačkoj kući koju je kupila nekakva strana i svima sumnjiva firma. Žani su nevidljivi vlasnici preko domaćeg šefa onomad, bez valjanog razloga dakako, zapretili otkazom. Jer, rekoše, to zvanje ali i znanje može mačku o rep. A mogla je i sama, poručiše joj, malo repom da mrdne i završi neki kurs. Računara, za početak. Evo i nje, od tog kobnog dana svakog jutra rasteže odlazak u firmu, kao da će kasnim dolaskom izmeniti ili bar odložiti nepravednu odluku. Ona uvek zastane i duže se zadrži iznad prozora gospodina G., nameštajući frizuru ili doterujući šminku. Miris iza nje je uvek prijatan gospodinu G. i on gospođicu Žanu s radošću dočekuje. Zahvalan joj je na tom dašku lepote, mada gospođica Žana nije bila obaveštena po tom pitanju.

O ostalim zvucima je uvek s manje žara razmišljao, a znali bi brzinom bleska i nestajati. Mada je docnije satima od njihovih tragova životario, dremajući u stolici, sve dok se ne bi pojavila Ona. Naravno, da je kroz svoj uzan procep nije mogao videti, ali bi još dok se vuče ulicom znao da se približava, svaki dan u isto vreme. Zauzimala bi svoje mesto, uz njegov prozor, raširila karton i sela na njega. Uspeo je gospodin G., ne bez velikog napora popevši se na stolicu, jednom da vidi: sitnu, ostarelu ruku koja je držala kartonsku kutijicu, skupljajući milostinju. Ono što je zapravo i učinilo da danima misli na nju, bile su njene cipele: muške i za par brojeva veće.
Njegova odluka je bila neopoziva: Njoj će pripasti čast da ponese njegovo poslednje remek-delo: crno-bele oksfordice, jer tako je i vreme.

U jednom kraju sobe, gospodin G. je držao svoju malu radionicu - još je poneki komšija znao navratiti da mu okrpi cipelu, ušije rajsferšlus ili popravi potpeticu: nekoliko kalupa i neophodne alatke - falcange, ampus i, posebno se radovao što je sačuvao lohajzle za lohanje. Uostalom, kakve bi to oksfordice bile bez rupica? Gospodin G. je važio, kako rekosmo, za odličnog bednistu, mada mu i izrada gornjih delova obuće nije bila strana. U svetu šustera, važio je za solidnog herihteristu. Najzad, čime bi se merila snaga i izdržljivost donjih delova obuće ako ne bi postojala lepota gornjih? Jedno bez drugog ne ide.

Osmatrajući njene prevelike cipele, procenio je da joj pripada broj 38, te se prvo posveti izradi branzole, temeljnice. Dugo je glačao ivice, onda podešavao tabanicu anatomiji zamišljenih stopala. Zastavši na ovom stupnju izrade, pogledom je dodirivao svoj nezavršeni rad, dugo premeravao, pipkao i milovao, krivio glavu na jednu pa drugu stranu, coktao jezikom, uzdisao i prinosio temeljnice grudima. Sve, kao da je hteo da oseti težinu Njenih stopala, tela zapravo, onda i količinu radosti koju će, unapred je znao, ona njemu uz zahvalnost podariti. Onda je prešao na izradu gornjeg dela.

Oksfordice su, kasno te večeri, bile gotove.

Ujutro narednog dana, u vreme kad bi Ona obično nailazila, provukao ih je kroz prozor i seo, primakavši stolicu što bliže otvoru. Gospođice Danica i Žana su odavno prošle, i radnici koji su hitali u fabriku, i prodavci i njihovi pomoćnici, onda seljaci hiteći na pijacu, pa i deca su već odskakutala na igrališta i u parkove. Ona se nije pojavila.

Tog dana niko se nije zadržavao kraj njegovog prozora. Niko nije ni pogledao u njegovo remek-delo. U kasno popodne, jedan napušteni mešanac nakratko ih je onjušio i otišao dalje. Oksofdice su, blještavo uglačane, ostale  te noći usamljene. Gospodinu G. ništa nije bilo jasno, i s dubokim uzdahom, povukao se na spavanje, ostavljajući cipele da samostalno odu u svoj novi život.

Sutradan, prva ih je ugledala gospođica Danica. Pomislila je da su kao stvorene za nju. Pažljivo se osvrćući, tražeći onog ko je ispustio blistave cipelice ili da nije reč o neslanoj šali, brižljivo ih je obula, napravila par koraka i - vratila na svoje mesto. Ne, ne – cipelice je nisu žuljale – bile su savršeno meke i udobne. Ali, gospođica Danica nije volela da uzima stvari koje nisu bile njene. Ostavivši ih na mestu gde ih je pronašla, požurila je na posao. Gospođica Žana se kod njih zadržala nešto duže. Ionako je volela da na tom mestu napravi malu stanku pre nego se uputi u mrsku kancelariju. Cipele su bile pravi šok za nju. Doduše, volela je ona više one sa visokom petom, ali – ove su bile idealne za duže šetnje – udobne, a elegantne. Obula ih je s osmehom i otišla dalje. No, posle stotinak metara vratila ih je na mesto i nazula opet stare cipele. Rukom je pažljivo obrisala prašinu sa oksofordica, dunula još jednom da skine i poslednje tragove i ubrzo krenula svojim putem, nekoliko puta se obazrivo okrećući da vidi da li se zaboravna vlasnica možda vraća po njih. 

Dalje priča ide putem kojim su stizali novi posmatrači, ponekad sami, ponekad u grupicama. Gledali su u cipele, zadivljeni. Neko se usudio i da ih pipne, neko podigne i zagledne sa svih strana. Ali ih niko ne ponese: do večeri su blistale usamljene. Čak su ih i đubretari na redovnom zadatku zaobišli.

Sutradan, obućaru dođe prvi komšija – u rukama nosi oksfordice.
„Gospodine G., ova se bajka mora nekako završiti. Znam da su tvoje cipelice, a znam i kome si napravio. Ne čekaj je – otišla je.  Samo da znaš: prekjuče je milicija pokupila prosjačku grupu što je harala Gradom. I, što je još važnije, vođi stala na rep. Nego, koliko ceniš cipelice? Ja ću ih kupiti, za moju Lenku. Mnogo joj se sviđaju. I odgovaraju, probala ih.“



Нема коментара:

Постави коментар