PRICAM TI PRICU

ŽVAKANJE ili SISANJE VESLA

2012-01-21T00:18:00.000+01:00

Jedan je mladić dugo patio što nema posao. Šta sve nije pokušavao, ali posla niotkuda. Očajavao, očajavao sve dok se jednoga jutra nije probudio apsolutno uveren da će baš toga dana naći posao. Ustade on čilo, laganim korakom i sve pevajući ode u kupatilo. Na dan kada dobijam posao, moram se pošteno urediti, reče sebi u bradu. I bradu ću izbrijati. Uzeću maminu kremu za lice. I malo tatinog losiona za kosu, reče sebi pošteni Mladić. Zatim se, ozaren i svež, pridignu na prste da baci još jedan samozadovoljni pogled na sebe u ogledalu. Vinu se i osta tako u vazduhu: ogledalo je tata podesio prema svom stasu. Stoji, da kažemo, lebdi Mladić iznad poda i smeši se svom dvojniku. To se desilo tačno u 7, jer je ispred projurio brzi voz. Svakog jutra, tačno u 7, on proleće ispred njegove kuće, sem onda kada kasni. A zna, bogami , da kasni, ihihiiii.. Što ti je naša železnica, pomisli Mladić, ali odmah se vrati na svoju sliku ne želeći da mu misli odvraća jedan osvedočeni Gubitnik ili kako u nas kažu Gubitaš. Baš je lepo ne verovati svom jeziku, pomisli radosni mladić i istrča poletno iz svoje kuće. Odatle se pravo uputi na posao. Gledajući iz ove perspektive, to i nije bio lak ni jednostavan posao. Multinacionalna kompanija sa sedištem u susednoj, nama bliskoj i prijateljskoj državi, raspisala je konkurs kojim su tražili spretne i odane radnike za strogo poverljiv zadatak: izbrojati tragove ispljuvanih žvaka na asfaltu. Jako zanimljim i zdrav posao, pomisli Mladić, pljune u šake, zasuče rukave i započne brojanje. Jedna žvaka, dve…tri i tako… Kada je zalepljeni ispljuvak bio većih dimenzija, Mladić je tu, bez dileme, mudro postupao: računao je da se radi o dve, a ponekad i tri žvake. Navikao na nepostojanja ni velikih doživljaja ni malih zamisli, Mladić se svojski trudio da opravda teško stečeno poverenje svojih moćnih poslodavaca. Znao je da učestvuje u Big Job-u kao i da njegov sitan ali vredan doprinos ima posebno mesto u razvoju komparativnih prednosti multinacionalnog diva: sada će Kompanija raspolagati neoborivim dokazima da je Žvakanje ušlo u svaki dom, u sva srca ili , što je važnije, veliki broj gubica. Taj podatak će biti važan radi zauzimanja strateški važne pozicije, ali i preuzimanja dominantne uloge na tržištu. I njime će zapušiti usta svima koji su svoje glasove ili srca predali tzv. Sisanju vesala.Kako je naš junak slovio za izuzetno finog i dobro vaspitanog mladića, problem je nastao zbog stida koji ga je obuzeo. Njegova je nagla i povremena pogrbljenost izazivala podozrivost i znatiželju prolaznika: počeli su da ga zagledaju i da se osvrću. Jer, ide-ide čovek pa se naglo sagne, čak i čučne te štapićem rovi asfalt. Prolaznici uvek u takve bulje. Da bi se opravdao pred radoznalim svetom i otklonio svaku sumnju u svoje čudnovato, izlomljeno ponašanje, Mladić bi se svako-toliko zaustavljao pred nekom zgradom i sa velikim zanimanjem gledao u njenu fasadu, divio se vitražima na prozorima, opipavao hrapavost ulaznih vrata, hranio golubove kokicama ili preduzimao slične, besmislene i ništavne radnje. Te su besmislice, dakako, oduzimale njegovo dragoceno radno vreme i…pogađate: umanjivale njegove, u početku sjajne, postignute rezultate. Kraj sigurno znate: zbog nedostignute norme, Mladić je po kratkom postupku dobio otkaz. Poznajući njega i njegov besprekoran karakter, ne malo sam bio iznenađen kada mi je nakon par meseci priznao da se na anonimnoj anketi izjasnio za protivnike: Sisanje vesla je odsada tim za koga glasa. Mada, još uvek nije od njih dobio odgovor za posao. Dakako, nisu ni oni sisali vesla, pomislih u sebi.

Čestitka

2011-12-29T22:02:00.000+01:00

Svim dragim prijateljima i čitaocima ovog bloga želim srećnu Novu godinu!

U ŠETNJI SA POPOM

2011-06-25T14:08:00.001+02:00

Ovo nikome nisam rekla. To više i nije važno i ne može biti neka tajna. Jednostavno, tako se desilo - nisam imala potrebe bilo kome se poveriti.

U januaru 1989-te sam boravila na nekom seminaru u Vrnjačkoj banji. Taj zimski raspust je bio toliko bogat snegom da, sve i da sam htela da se nakon završetka seminara vratim u Beograd, nisam mogla. Putevi zavejani, autobusi retki… a Banja pod snegom kao u bajci. Ništa me nije posebno vuklo kući, pa sam boravak produžila. Sate i sate sam provodila u šetnji, prtila staze po Goču ili sankala se sa decom po banjskim ledinama… I, naravno, čitala. Kako se boravak odužio, a ja pročitala sve što sam ponela od knjiga, navratih u biblioteku. Nisam uzela ništa, ali me zato ljubazna bibliotekarka poslala na adresu nekog akvizitera koji je prodavao knjige putujući od mesta do mesta.

Kod prodavca, čija je soba u koju me uveo bila natrpana knjigama, već je bila jedna mušterija. Neki stariji čovek sa beretkom od tvida na glavi, ušuškan u kaput istog materijala i umotan u divni, sivi kašmirski šal listao je knjigu, podigavši nezainteresovano pogled u mom pravcu. Umoran pogled, veliki podočnjaci, bez osmeha – brzo sam rekapitulirala prvi, ovlašni utisak.
Zagledana u knjige, nisam primetila kada je dotični gospodin izašao.

Sutradan smo se našli, kao po dogovoru, u isto vreme, na istom mestu. Akviziter se nagnuo ka meni i u poverenju mi šapnuo:
To je onaj čuveni pesnik, Popa!
Klimnula sam, zadovoljna činjenicom da ću imati o čemu pričati na času svoje literarne sekcije.
Jeste li za šetnju?
Bez ikakvog uvoda ili upoznavanja obratio mi se dubokim glasom.
Svakako, odglumih savršenu mirnoću, sakrivši svoju ushićenost predlogom.

Prošli smo pored predratne banjske vile, očito zaboravljenog rodoslova u koju reče, nonšalantno odmahujući rukom, da je smešten i u čijem se vrtu ponosno kočoperio Sneško. Savršeno izvajan, krupan, imao je samo jednu manu: bio je bez nosa. Na mestu gde obično stoji poluosušena šargarepa ili usahla crvena paprika zjapila je jamica: ranica nije krvarila, ali je bilo očigledno da smešni čovečuljak boluje. Barem se tako dalo naslutiti po Popinom izrazu lica kad mu je prišao. Skinuo je svoju beretku i stavio je Snešku na glavu, nisko niz obraz spuštajući prednji deo kape, kao da je time hteo da zakloni njegovu ranu. Ili sramotu.
Nadam se da ćemo pronaći neki nos za ovog belog gospodičića, dodao je sebi u bradu.
Ostavićete beretku? skoro sam jauknula, misleći na taj muški, kicoški detalj, koji mi je odmah upao u oči, za onog prvog susreta kod akvizitera.
Pa naravno! Šta bi ste Vi učinili, da kojim slučajem nosite šešir ili barem neku zimsku kapu?

Koračali smo lagano, nogu pred nogu: on pričajući o vestima i anegdotama iz VANU-a, ja cupkajući i upijajući svaku njegovu misao kroz otegnute rečenice. Sada je išao gologlav i povremeno mu je vetar dizao sedu kosu. Rukom bi provukao, ovlaš, svako-toliko kroz nju. Gledala sam pred sobom, u sneg, sa povremenim osvrtanjima levo i desno, kao da sam nešto tražila ili barem, bila u očekivanju da će se nešto pojaviti. I jeste, uskoro! Dugme sa njegovog kaputa jasno se videlo u snegu. Ništa ne govoreći, sagnula sam se, i čvrsto ga stežući u ruci, koso osmotrila kaput saputnika, ne bih li videla koje je dugme otpalo. Sva su bila na mestu, uredno zakopčana.
Pa, odakle li je ovo iskrslo? pitah se u sebi.
A onda sam se setila: to je bilo njegovo rezervno dugme, bila sam sigurna: dugme sakriveno na postavi, u unutrašnjosti njegovog kaputa.
Neću mu prijaviti! pomislih. Čvrsto odlučih da ga zadržim, ali da mu, ipak, kažem za svoj novi fetiš. Ali mi se to učinilo prilično dečjim, nesuvislim, i tražilo je barem pet fusnota, što mi je, opet, bilo neprikladno, pa sam odustala.

Otada je to bila moja omiljena igračka u džepu. Preturala sam ga po rukama u dugim, zimskim, kasnije prolećnim šetnjama, muvajući ga čas s jedne, čas s druge strane, između palca i kažiprsta, gladeći mu prednju, štofanu stranu i nemo se boreći sa drugom, metalnom, na čijoj je sredini bilo ušato ispupčenje za provlačenje konca. Dugme se već te godine sasvim izlizalo, a ivice postale sasvršeno glatke i usijane.

Jeste li za zečetinu? naglo se okrenuo, i dodao: sa nudlicama. U pacu, zaboravih naglasiti!
Opa! izlete iz mene, uz obilje sitne pljuvačke. Žlezda radi bez komandi, pomislih postiđena. Skoro da sam se nagnula do njegovog lica, da se uverim da je u redu, i da li je izbegao moj nenadani tuš. Krajičkom oka uhvatih njegov osmeh. Dobro je, pomislih, savršeno džentlmenski!

Kako ne znam za ovaj restoran? pomislih, dok smo ulazili gotovo zajedno kroz široka vrata u prostrani restoran namešten u lovačkom stilu. Seli smo za prvi sto, na moj predlog, kako ne bi ostavljali na parketu suviše snega sa gojzerica u kojima smo oboje bili. Vatra kamina gotovo da nije dopirala do nas.

Zažmurila sam. Mogla sam da čujem kako lagano žvače, zamišljajući njegove sekutiće i jake očnjake kako bez milosti kidaju tvrdo meso divljači, balansirajući sa mekim, gotovo penastim nudlama, umačući toplu lepinju u mirisni soft. Mmm… Nisam baš nešto naročito volela meso ni miris divljači, ali su mi zvuci sa drugog kraja stola prijali. Moj kavaljer je jeo s uživanjem, i to zadovoljstvo hranom i sobom, preneo je i na mene.

Na izlazu iz restorana dočekao nas je reski, hladni vazduh uskomešan januarskim vetrom. Bilo je već veče, i moj se kavaljer oprostio od mene pitanjem:
Sutra, isto vreme?
Samo sam klimnula. Visoko je podigao kragnu kaputa i tada videh malu, žutu zihernadlu.
A, tu je bilo zakačeno! glasno rekoh. Popa se, nakon lakog naklona, žurnim koracima udaljio put svoje vile.

Sutradan smo se našli ispred akviziterovog stana, u isto vreme. Nije došao sam. Uz široki osmeh me je pretstavio svojoj supruzi:
Ovo je naša mlada prijateljica koja mi je ukazala čast praveći mi društvo u popodnevnim šetnjama. A izgleda i da će ti ona bolje objasniti kako sam uspeo da izgubim ono dugme, reče uz šeretski osmeh.
Nasmejala sam se i ja, ali se nisam dala omesti. Samo sam, duboko u džepu svog kaputa, jače stegla njegovo dugme.

Uskoro smo se oprostili. Žurili su da se spakuju, jer je po njih poslat auto iz Beograda. Tek kada su odmakli, primetila sam: na glavi je imao beretku od tvida.

Napomena pisca:
U julu 2008.god. letovala sam u Vrnjačkoj banji. Šetajući banjskim stazama, između tezgi uličnih prodavaca knjiga u potrazi za knjigama kojima ću obogatiti vreme, kupila sam, osim par izabranih knjiga, i jednu malu, džepnu knjigu pesama Vaska Pope „Daleko u nama“. Sa naslovne strane knjižice gledao me je Pesnik, obučen u zimski kaput od tvida, sa beretkom od istog materijala na glavi. Knjigu sam pročitala u jednom dahu i vraćam joj se često, i rado. Tačnije, otada je ova nevelika zbirka postala moja relikvija. Krajem avgusta iste godine napisala sam svoju prvu pesmu.
Priča koju ste pročitali je, naravno, imaginacija i omaž velikom Pesniku.

V(R)LAŠKA POSLA II deo

2011-04-14T16:31:00.000+02:00

II deo
Ova slika čudovišta-devojke mi se čini najboljom za otrežnjenje i skidanje paučine sa očiju. Tradicionalista u meni, kakvom se dojmim drugima, pa i sebi, barem kada su u pitanju strašne priče, reklo bi se da više voli klasičnu avetinju, prekrivenu dugim, neprozirnim crnim tilom, sa velikim trokrakim svećnjakom u ruci, koju vidim kako tumara dugačkim, mračnim hodnikom itd. itd.... nego sliku odavno procvale devojke sa zečjim repićem ili češnjem belog luka u rukama. Odista, ona mi sada deluje bezbojno i bezoblično, iako sam u prvim našim susretima insistirala na utisku ljupkog stvorenja. Njena ljupkost se, dakle, izgubila, postala gotovo neprimetna, i kao i tamna strana meseca nevidljiva, mada, priznajem, ne i bez daljeg uticaja.

Nastavila sam da je pratim, trudeći se da budem što tiša. Jelena se sada uputila ka groblju, što mi je izmamilo osmeh. Tipično, rekoh sebi: raskrsnica pa groblje – u sebi sam ponavljala već poznat, izlizan i izanđao scenario i scenografiju filmova o vešcima, magovima, vračevima...U torbi su joj rekviziti, mislim. Na nekom iskopanom grobu, iznad sanduka će krenuti bajanje. Moguće da joj se pridruži još neko, sigurno nije sama...Ali, ne malo je bilo moje iznenađenje kada je Jelena prošla pored groblja, ne zastajući. I tada sam shvatila: ona je išla Nikoliji!

Piljim kroz prozor prizemne kuće pored groblja, i sve više osećam nelagodu. U Nikolijinoj sobi vlada haos. Ne verujem sopstvenim očima: ta ona je bila moj uzor rada i reda! Pokreti kojima je dočekala Jelenu i radost koju sam naslućivala kroz čipkanu zavesu njenog prozora ne mogu reči opisati. Ubrzo je Jelena utrnula lampu i mrak je ugušio slike. Samo se beličasta, titrava put dve ustreptalosti utopila u obrise moje tuge. Pokunjena sam se vratila kući.

Posedovati – na engleskom: possess. Ne sviđa mi se ova reč! Koliko tih ss! Slova su ličila na crne, izgorene vrhove šibica. Pitam se, šta stoji iza te reči? Šta je to što mi možemo da posedujemo? Postoji i druga strana: šta znači kad nas neko poseduje? Dok sam se usporenim, otežalim korakom vraćala, mislila sam na Jelenine spuštene, sanjive kapke i brižne Nikolijine oči. Znala sam: mene nešto sada poseduje, nešto što nema imena. Ni oblika. Ni glasa. Nešto u čemu sam videla i osećala zametke ljutnje. I besa. Oba osećanja su bila ispunjena zlom, posedovala su vreme u kome nije bilo kajanja.

Strastvenost (passion) je malo vezana za euforiju, a i te kako za strpljenje (patience). Biti ostrašćen ne znači osećati se dobro. Strastvenost je pitanje izdržljivosti. Kao i strpljenje, strastvenost potiče iz istog latinskog korena: pati. To ne znači biti bujan. To znači patiti. (Massel Laughton)

Putevi sažaljenja su dugi, a samosažaljenja mnogo, mnogo kraći tako da sam bila blizu toga da nešto preduzmem. U trenutku sam naučila kako da Jeleni i Nikoliji zamerim izdajstvo i licemerstvo, zaceljujući svoje rane opasnim jezikom prekora. Sve sam upornije zahtevala od sebe njihovo otsustvovanje iz mog života. Zapravo, više nisam želela da ih vidim. Jelenu će ujutro čekati spakovane torbe, u dvorištu, pred vratima kuće. Brzo sam naučila da otupim i nisam marila šta će seljani reći na to. Njene papire sam spalila, na velikoj lomači iza kuće, paleći redom šibicu po šibicu i spuštajući izgorena palidrvca u jednu staklenu ćasu: possess...possess...
Papiri su goreli, a čudna je svetlost ispitivala stranicu po stranicu Jeleninih tajni, pamteći sve iako se svaki red, svaki pasus njenih istraživanja i rada sada izvijao u pepeo. Ako ništa drugo, vatra je topla, greje mi ruke i, odlično razdvaja hladne vode u dnu moga oka.

Cena ove dobro raspaljene lomače je duga senka koju ona baca na moje misli. Tek sad postajem svesna istine o nesreći popa Sime: Jelena je svojim činima podigla dizalicu i izazvala haos sa strujnim kablovima. Naravno, ovo su samo slike, moje slike projektovane na veliki ekran plamena Jeleninih zabeleški.

Ali, Jelena je morala da dokaže da te slike nisu samo moja fikcija. Ne samo meni, naravno!

Kada se vatra ugasila sama od sebe i vetar podigao raspršenu avetinjsku prašinu Jeleninih zabeleški u vis, ušla sam u kuću. Primakla sam stolicu ormaru i skinula kartonsku kutiju. Proverila sam broj metaka u bubnju i spustila pištolj na sto. Skuvala sam čaj i sela za sto lagano ga ispijajući. Mirno sam sačekala Jelenin povratak.

Stari, crno-beli film, se vrteo ispred mojih očiju. A i ušiju, jer se neprestano pucketanje mešalo sa melodijom i pomalo unjkavim glasom Čaka Berija koji izmamljuje iz tmine „Slatke male 16-te“. Ali i meni poznate slike: moj tata u hladu senjaka iza porodične kuće pije ledeni čaj. Ispred njega su novine, lenjo letnje popodne u trajanju i kratki, fini srkuti osvežavajućeg napitka. Moja mama naslonjena na kaljevu peć u dnevnom boravku, kratkim, otsečnim pokretima se hladi crnom, kineskom lepezom. Brat uključuje prskalicu za travnjak. I oko njegovih nogu, upetljan, naš zlatni ritriver, arhetip svih pasa u malim, kućnim filmovima o porodičnoj sreći i harmoniji. Pas poskakuje nad crevom, laje na brata, onda na tatu i mada mu se čeljusti rastvaraju i skupljaju, lajanje se ne čuje – samo pucketa Čak Beri, obuzet sopstvenim ushićenjem.

Film se nastavlja drugom scenom. Tata se ludira sa mnom i bratom. Jurimo se po plaži duge, peščane obale. Pravimo zamkove, pa ih rušimo. Valjamo se, pa zatrpavamo tatu peskom, smejemo se... Brat galami sa tatinih leđa. Tata ga spušta i podiže mene prema suncu koje zaslepljuje. Sve troje nestajemo u prasku svetlosti. I taj poslednji kadar mog starog, nemog filma je presudio.

Da, priznajem sebi, vreme je da se vratim.

V(R)LAŠKA POSLA I deo

2011-04-13T23:42:00.003+02:00

I deo

Dugo nisam mogla da spoznam šta ju je navelo da zakuca na moja vrata. Naše dve kuće nisu bile baš blizu i između njene i moje bilo je gotovo čitavo selo. Moguće da ju je privuklo to što sam živela sama a i usamljeno: moj društveni život bio je dozlaboga skroman i dosadan. Nije ni čudo: selo u kome radim i pokušavam da živim je tiho i starački smežurano. Osim jednomesečnog, obaveznog odlaska autobusom u najbliži gradić po platu u matičnu školu, i tromesečnih susreta sa roditeljima ovo malo đaka kojima sam bila nastavnica, zapravo – seoska učiteljica, nisam ni često ni uspešno ukrštala puteve sa meštanima. Povremeno mi je dolazila popadija Nikolija, otprilike jednom do dva puta u mesec dana na čaj i kolače, redovno donoseći u velikoj pletenoj košarici ponude. I ma koliko se ja bunila i odbijala da primim, pa čak i pretila da ću prestati sa njom da govorim, ona je, smešeći se, ćutke vadila iz korpe poklone: ušećerene jabuke, pečeno pile, vanilice ili makovnjaču... Volela sam je. Bila je bistra, visprena i vredna žena, tek neznatno starija od mene. Nikako nisam mogla da razumem šta je našla u svom mužu – pop Simi, jednom velikom bonvivanu a neviđenom aljkavku koga ni četa popadija poput okretne Nikolije ne bi bila u stanju da upristoji.

Šum ispred ulaznih vrata mi je odvukao pogled s knjige. Ispravila sam se u stolici, načulivši uši i mahinalno pogledajući na kutiju od cipela čiji se jedan ćošak video na vrhu ormara. Tu sam držala pištolj koji mi je brat ćušnuo na ispraćaju i rastanku sa užurbanom i zaguljenom prestonicom u kojoj se nije moglo disati. A ni jesti, jer posla nije bilo ni na vidiku u dogledno vreme.
„Zbog tvoje sigurnosti, Ema! Ne budi naivna: ideš u potpuno novu sredinu, nepoznatu i divlju. Ko zna šta te tamo čeka! Molim te, ponesi ga! Samo ako je uz tebe, mogu da budem spokojan“ Isuviše mi je daleko, pomislih, ali ne ustah. Čekala sam, pretrnula, osluškujući komešanje. A onda sam ipak ustala, ali ne da uzmem oružje, no se zaputih vratima. U prvom momentu kad sam ih otvorila, ništa ispred, u mraku, nisam videla. A kad su se oči malo privikle na tminu, ugledah žensku priliku kako pokušava da se pridigne. Oprezno se uputih ka njoj.
„Izgleda da sam uvrnula članak“ – progovori prilika.
Na trenutak mi se učinilo da se osmehnula, jednim izvinjavajućim, kratkim osmehom.
Ležala je, slomljena, na stazi među rasutim sitnicama iz tašnice čiju ručku je stiskala jednom rukom. Sagnula sam se da prikupim stvari.
„Molim Vas, ostavite stvari, pomozite mi da se podignem!“
Posramih se i sagnuh, zarumenjenih obraza, da joj pomognem.
Prvo što mi se kod nje dopalo bio je miris. Jednostavan i diskretan miris kamilice.
Uvlačeći tu nežnu svežinu i šireći nozdrve, posmatrala sam dalje njeno ne odveć mlado lice i onda grudi, pa redom nadole. Ljupko je nosila svoje godine, priznah sebi.
„Jelena“ – pruži mi šaku, odmah nakon što sam joj pomogla da se udobno smesti na moj krevet.
„Emilija“ – uzvratila sam, osmehujući joj se. Odmah mi se svidela.
Imala je čudan tik. Kada bi trepnula, njeni očni kapci su za trenutak duže nego što uobičajeno traje treptaj, ostajali spušteni. Kao da ih je svesno tako ostavljala spuštenim ili samo što nije zaspala. Gledajući je otvorenih usta, pitala sam se da li će ih opet otvoriti ili, nije li to znak da će umreti. Lice je delovalo nestvarno i, mada samo jedan trenutak, tako sa spuštenim kapcima odavalo je blaženstvo i apsolutnu smirenost. Ali, iza te maske osećala sam beskonačnost jedne usamljene žene.
„Neću ti biti od velike pomoći, što se noge tiče“ – rekoh joj zabrinuto, prelazeći bez pitanja na per-tu. „Ali, možeš ovde ostati pa ću ti ujutro pomoći da odeš rano u ambulantu“
„Ma, ne brini, sama ću to ja!“ – znalački je petljala oko članka dok sam je ja sa pristojne udaljenosti posmatrala sa zanimanjem.
„Ostaću malo kod tebe, dok se sredim. A ti bi mogla da nam spremiš onaj tvoj čuveni čaj“- reče uz glasni smeh.
Nisam se zbunila, odmah mi je bilo jasno da se i ona pozna sa Nikolijom.
„Nego, zamolila bih te da sada pokupiš one stvari što su se rasule ispred ulaza“
Kao đače sam se po njenoj komandi uputila ka stazi na kojoj su ležale rasute sitnice iz njene torbe. Iznenađenje me je čekalo kada sam shvatila da, umesto šminke ili uobičajenih stvarčica kakvim žene pune svoje damske tašnice, ona drži sasvim... pa recimo: drugačije stvari. Ali, Jelena se na moj upitni pogled kad sam ih joj pružala, skupljene u kesi, samo slatko nasmejala i odmahnula rukom. Nisam htela da izgledam kao znatiželjna i nepristojna domaćica, pa sam se bacila na pripremu čaja i ... razgovor. Moja nova poznanica je delovala kao dobro stvorenje, veselo i razgovorljivo. Prijalo mi je, posle svih dugih, posnih dana bez društva što imam sa nekim da pričam. Pušila je, neprekidno paleći cigaretu o cigaretu. U jednom trenutku, gledajući to ljupko lice kako strasno uvlači dim i igra se upaljačem, veštim i otsutnim okretanjem između palca i kažiprsta, poželela sam da i sama zapalim. Nikad nisam pušila i sve zamke adolescentnog doba sam vešto i iskusno izbegla. Sada sam, buljeći u nju i njenu savršenu igru, neodoljivo želela da budem ona. Izgleda da je razumela moju nemu želju, nonšalantno mi je pružila kutiju cigareta i osmehnula se. Noć nam je prošla u razgovoru i pušenju. Ogovarale smo seljane i njihovu decu i, naravno, Nikoliju. Dok je o njoj govorila, nameštala je poseban, nedokučiv izraz na lice. Jelena je bila iz istog grada odakle i ja i ovde je trebala da boravi kratko u cilju proučavanja lokalnih običaja. Pisala je, kako sam je razumela, neku studiju o tome. Po njenom, to vreme se proteglo jer je naišla na neke zanimljive lokalitete i podatke. Osećala sam kao da je poznajem jako dugo i poželela sam da nikad ne ode od mene.
Sutradan je otišla, ali je obećala da će naveče navratiti.
I došla je, sa par torbi, natrpanih knjigama i papirima. Osećala sam ogromno zadovoljstvo kad je torbe ležerno spustila na pod i bučno se bacila, uz duboki uzdah olakšanja, na moj krevet. Tu je i ostala. Ja sam noć prespavala na podu.

Jutro je počelo neobično. Buka me je isterala iz kuće. Primetila sam da nema ni Jelene. Krevet je bio u neredu, prekriven listovima papira. A ispred kuće: neverovatna slika! Uskim, seoskim trotoarom je poskakivao čovek bezuspešno pokušavajući da pobegne od prekinutog kabla visokog napona. Žicu je prekinuo nevešti vozač kamiona-dizalice kojoj se radni deo usred vožnje nekontrolisano podigao i zakačio električni stub. On se precepio napola, presekavši strujni kabl koji se, bljujući varnice i šibajući vazduhom obrušio na nesrećnog prolaznika. Scena je neodoljivo potsećala na igru veselih kobri iz „Knjige o džungli“. Užasno smešno, ali kada se čovek koji je nezgrapnim skokovima pokušavao da spasi živu glavu srušio u jarak, moj se smeh zaledio: njemu nije bilo pomoći. Pritrčala sam. U jarku je ležao, na leđima, sablasno beo i potpuno nepomičan, Nikolijin muž. Seoki pop Sima. Iznad njegovog tela su žice dalekovoda, sada umirene i bez varnica, napravile malu mrežu. Sa kamiona, malo niže parkiranog, dojurio je vozač, žestoko mašući rukama i urlajući. Počeli su se skupljati i seljani, a ja sam se polako, još uvek pod utiskom jezive scene, uputila u kuću. Tada sam spazila Jelenu, na koju sam u ovoj gužvi, potpuno zaboravila. Šmugla je iza kuće, zaputivši se žurno pravo ka mojoj šupi u kojoj sam držala ogrev za zimu i koja je sada bila prazna. Otvorih vrata. Jelena je bila u spavaćici, koja joj se lepila uz mokro telo. I kosa joj je bila mokra, kao da je upravo izašla iz vode...reke ili kade. Stajala je nasred šupe, tresući se i cvileći. Zagrlila sam je i uvela u kuću. Ništa je nisam pitala, ništa nije rekla. Tresla se još narednih sat vremena u mom zagrljaju. Pokušavala sam da je zagrejem svojim dahom...čajem... ćebetom. U kasno popodne sam je ostavila samu i zaspalu, a ja sam otišla do Nikolije.

Popa Simu smo ispratili nekih tri dana nakon nesreće, dok se sokakom nisu slegle prašine iza mnogobrojnih policijskih i isledničkih komisija i ekipa. Celo ga je selo dostojanstveno i dostojno njegovom položaju, u istinskoj žalosti, ispratilo na poslednji put. Iz grada su došla tri popa za crkveni ispraćaj. Jedino je Jelena ostala kod kuće. Pravdala sam je kod Nikolije opštom slabošću a ona je nehajno, ćutke, samo odmahnula rukom. Groblje je bilo neposredno uz crkvu i popovski dom, ali je procedura ispraćaja nalagala da povorka prođe selom, jer je bilo neophodno, po verovanju iz ovog kraja da se obavezno zastane na raskrsnici. Raskrsnica je, inače, od pamtiveka bila mesto na kom se nešto koncentriše i onda, ponovo razgranava. Tu se kovčeg spusti i svi zastanu. Tako se odaje počast precima. Ali, koliko sam saznala od Jelene, običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se, ne daj Bože, povampiri, neće umeti da se vrati kući! Raskrsnica je, stoga, za sve bila magijsko mesto, centar mnogih magijskih moći bilo da se tu nešto stavi ili se sa nje pokupi.
Povorka sa zemnim ostacima nesrećnog pop Sime je sablasno kružila selom. Prolazeći pored moje kuće, videla sam kako se zavesa pomerila: znala sam da uz prozor okrenut seoskom sokaku stoji samotna Jelena, ispraćajući na svoj način muža svoje prijateljice.

Nakon pop Simine sahrane, Jelena se dugo i s mukom oporavljala. Ali, stizalo je leto i često smo boravile u dvorištu, u divnom senjaku, sve do kasnih noćnih sati u prijatnom razgovoru, slušanju muzike ili smo, jednostavno, ćutale i uživale u tišini. I bilo joj je bolje. Nikolija nije dolazila i ja sam to pravdala žalošću i seoskim običajima.

A onda sam primetila da Jelena sve češće provodi noć van kuće. Uzela bi svoju torbu i izgubila se. Pred zoru bi došla, iscrpljena i bleda, često sa ogrebotinama i ponekim modrim podlivom. Iako smo uspostavile solidan odnos, uz poverenje i uzajamno uvažavanje, nisam se usuđivala da je bilo šta pitam. I ona nije ništa govorila o svojim somnabulnim pohodima.
Jedne noći sam ostala dugo budna. Legla sam potpuno obučena, mnogo pre Jelene. Primirila sam se praveći se da sam u dubokom snu. Jelena je pred ponoć ustala i izašla iz kuće. Noć je bila oblačna, bez mesečevog sjaja na šta sam bila zahvalna. Pratila sam je. Krv mi se od tišine ledila u žilama, ali sam se hrabrila štipajući se po celom telu. Zastala je na raskrsnici i okrenula se u sva četiri pravca, saginjući se kao da se klanjala nevidljivim silama i tiho mrmljajući. Sablasni muk noći parale su nerazgovetne reči i šapat njenih bajalica. Talas prijatne topline oslobodio je, na kraju, moju tugu i zabrinutost. Pa ona vrača! skoro da sam glasno uzviknula. Kao da me je čula, okrenula se žustro ka meni u senci i tada videh duboke kolutove ispod njenih užarenih očiju...videh neku drugu Jelenu.

kraj prvog dela

DŽELAT

2011-04-11T11:23:00.002+02:00

Osetio sam, iako do nekih par minuta pre u dubokom, okrepljujućem snu, kako njena ruka ravnomerno, u laganom ritmu klizi niz i uz moju dlaku. Na mestu gde je bio madež, dlaka je bila drugačija, izbledela, boje svetlog livadskog meda. Sada sam bio sasvim budan. Pažljivo sam se izvukao iz njenog lakog klinča i isto tako, pažljivo i lagano ustavši i posmatrajući je kako se meškolji, ruke sada spuštene na krevet, primetio sam tužno: ovoga puta ostala je jedna šaka. Jedna moja noga završavala se šakom, ne šapom. Zbogom, mala! pomislih s tugom. Bilo je lepo, ali .... Moj se rep žalosno vukao za mnom, dok sam obazrivo, pogledajući na zaspalu devojku, izlazio iz sobe.

Vučem se već vekovima kao jadna polusenka nečega što, očigledno, nikad biti neću: prava zver. Ovako, ni čovek ni vukodlak, tek senka i jednog i drugog. Ne volim ovo polustanje, poluživot između svetla i tame. Od kasnog oktobra 1793.godine ništa se nije promenilo. Traganje za idealnom, onom koja će uspeti da me transformiše u jedno biće, celovito i jedinstveno, se očigledno, nastavlja.

Donjom, velikom dvoranom Konsjeržeri palate odjekivali su zvuci koraka i lakog šuma haljina: njene jednostavne od crnog brokata, zakopčane do grla, strogo utegnute u struku, sa jedinim ukrasom - raskošnom kragnom od belog tila sa čipkom na ivici i njene pratilje, garde-dame obučene u haljinu raskošniju od kraljičine. Na, polutamom obavijenom, putu kojom su se kretale njih dve, šest krutih stražara pod punom opremom, i ja, njen dželat, svetlucao je damin srebrnasti somot protkan srmom i poludragim kamenjem. Kretale su se polako, sitnim koracima. Ona visoko podignutog čela u kome se nije video ni jedan ma i najmanji znak straha ili boli. Njena pratilja, naprotiv, imala je povremene tikove i često je zastajkivala iza nje i uplašeno se okretala za sobom, upitno gledajući u mrgudne stražare kojima su bile okružene.

Činilo se da do Trga koračamo čitavu jednu dugu večnost. Nakon izlaska iz Palate prolazili smo kroz razularenu gomilu ljubopitljivog sveta. Sada nas je pratio pojačani odred stražara koji je kopljima odgurivao masu. Svuda uz put su nas je dočekivali uzvici gomile koja je kletvama i uvis uzdignutim, stisnutim pesnicama ispraćala mrsku vladarku. Pred giljotinom nas je čekao sveštenik. Kada smo se pojavili, gomila koja je imala privilegiju da prisustvuje činu pogubljenja je, tiskajući se oko gubilišta, ispustila jedan duboki zvučni izdah. Ona nije ni trepnula. Nijednim pokretom tela ili mimikom nije pokazala da je se to tiče. Samo je nesvesnim, prezrivim pokretom glave odmahnula gomili, pri čemu su grubi krajevi, predhodne noći odsečene crvenkaste kose, kratko zaviorili oko njenog lice. Krenula je prema sečivu, odbacivši sa dubokom rezignacijom, jednim žustrim pokretom ruke, ponudu da joj namaknem kukuljicu. Taj pokret, isuviše žestok za njenu sitnu priliku mučenu glađu mesecima dugim tamnovanjem, uzrokovao je da se zanese. Spoplela se o moje noge. Dohvatio sam je i pridržao, izgubljenu u lakoj nesvestici. Gomilom se proneo još jedan, sada uzdah iznenađenja u iščekivanju daljeg razvoja događaja. Par trenutaka držao sam je tako nemoćnu i izgubljenu, ja dželat Nedodirljivu, dok je njena glava klonulo ležala na mojim grudima. Iz ukočenosti me lacnuo jedan gotovo nečujni zvuk koji je ispustila. Istovremeno sam osetio kratak, rezak bol na levoj strani grudi, odmah ispod ključnjače.
„Izvinite, gospodine“ – začuh njen glas.
Blago mi se naklonila, glavom. Sada sam kroz otvore na kukuljici gledao u njene oči. Samo časak, čini mi se, kratko kao jedan laki trepet krila leptira, videh sen koja prođe njima, crna i duboka kao ponor. Ona mi je davala neki znak, pomislih. Kakav znak, mislio sam? Koja je to šifra koju je pokušala na trenutak da razmeni sa mnom ispod maske? Nije bilo više vremena, zapovednik straže koji je vodio paradu, dao je znak.

Šifru sam, utisnutu u madežu s leve strane, odmah ispod ključnjače, tamno-braon madežu u koji se pretvorio ožiljak sitnog, gotovo bezbolnog ujeda za kojim je ostao trag od dve-tri kapi krvi, dugi niz godina pokušavao da odgonetnem. Sve do jednog vrelog avgustovskog podneva nemirne i razgibane 1968-me godine nisam znao za čim, zapravo, tragam. Tada mi je jedna sitna, krupnooka, crvenokosa i pegava devojka koja me likom neodoljivo podsećala na Ritu Pavone, odlična učenica III-3 beogradske Pete gimnazije, društveni smer, na vrelom pesku mljetske plaže, u hladu niskih borova, objasnila kraljičinu kletvu. Na Mljet sam nevoljno otišao, ne očekujući od odmora kao i obično, ništa više nego sam godinama dobijao. Šef me je gotovo silom oterao rečima:
“ Zaslužio si. A i imamo naređenje da sve koji su bili u prvim redovima na novobeogradskom mostu sklonimo ispred očiju javnosti na neko vreme. Dok se ne slegne prašina. Ovo je stiglo iz samog vrha Partije, da znaš! I nema vrdanja, nego pakuj kofere i begaj!“

Pegava devojka je bila devica, po mojoj pedantnoj statistici i popisu 2832-a po redu, upisana kao retko privilegovana iz tog spiska sa opaskom: bila je kraljica! Nažalost, koliko god ljubav s njom bila posebna, ni ona nije uspela da me promeni u celosti. Ali je barem osvetlila tajnu - jedino je ljubav vođena sa devicom mogla da izvrši potpunu i konačnu promenu mene dželata u vukodlaka. Ali, sa kojom devicom?! Ne svakom, ne običnom, naravno. Samo je prava mogla da ima madež, mali svetlo-crveni madež na desnoj strani odmah ispod ključnjače, u obliku krune, koji bi se u trenutku dostizanja našeg ljubavnog vrhunca, našeg spajanja, poklopio sa mojim madežom na levoj strani, tik ispod ključnjače.

Nosam svoje prokletstvo tolike vekove, a značenje je bilo jednostavno,i utisnuto tako blizu, pored mog srca.

Nije mi nikako dopiralo do svesti kako se ova mlada osoba mogla naći u rulji kojom je zatvor bio ispunjen do u milimetar slobodnog prostora. Bilo je mladih osoba, naravno, i to u preovlađujuće velikom broju, među probisvetom kojim se bavila milicija ovih dva-tri meseca koliko su nemiri na ulicama trajali. Njeno se lice izdvajalo u toj gomili lepotom i neobičnim zračenjem koje sam, izgleda, samo ja osećao. Pomučio sam se, dobrano, dok sam, savlađujući redom sve birokratske prepone, uspeo da njen dosije dospe na moju gomilu predmeta. Naredni susret s njom je bio grupni. Uz nju su mi u sobu gurnuli i dve kamenjarke, koje su se igrom slučaja našle među demonstrantima. Uzgred, moram da napomenem da sam kasnije slučajno saznao kako su se dotične uličarke dičile tim hapšenjem i ucenjivale svoje mušterije iz vladajućih struktura, sve koji su imali uticaja i moći, da im u to ime obezbede nacionalne penzije. Zaboga miloga, pa one su prvoborkinje bile!

Elem, njeno svetlošću i proviđenjem obasjano ljupko lice okruženo kratkim, crvenkastim loknama je ušetalo, bolje reći uteturalo, trećeg dana od hapšenja u sobu u kojoj smo moj kolega i ja držali nastavu prevaspitavanja. Modri podlivi oko njenih bubrega su govorili da je predhodno bila posetilac još jedne sobe, one memljive podrumske, gde se studentska fukara masovno prevaspitavala finim radom gumenim palicama: red palica, red priče, red topla sijalica, red hladna voda u lice... Dovodeći svoj teško sticani renome i poverenje šefova u pitanje, uspeo sam da je već toga dana izvučem. Pratio sam je do izlaznih vrata zatvora, ništa ne govoreći. Na izlasku, blago se osmehujući, okrenula se i pružila mi ruku. Iskoristio sam to da joj ćušnem pripremljen papir sa telefonom. Očekivao sam njen poziv. Znao sam da je fino vaspitana devojka, i da će me kad-tad pozvati da se i usmeno zahvali. Bio sam u pravu. Samo što se nija javila ona, no njen otac: tražio je da se sastanemo. Podrazumeva se, ja sam odbio. Kategorički i bez bilo kakvog natezanja. Ona je pozvala posle tri dana. Vreme do tog poziva sam proveo napet, u bunilu i nesanici, uzbuđeno očekujući joj glas. Izašli smo iste večeri. Mir sam osećao bez obzira što su me njene krvave oči osvetljavale kao farovi ispod sve one šminke. Da li smo to mogli nazvati razgovorom? To isprekidano, nasumično, nategnuto blebetanje, prekidano čestim intervalima duge ćutnje. Bože, a koliko sam imao reči spremljenih za nju! Stalno sam očekivao da će se izvinuti, okrenuti i otići, a ja nisam imao spremljen scenario: kako nastaviti. Lagano smo koračali pustim ulicama. I dalje smo slabo pričali i osećala se nelagoda u vazduhu. Hodali smo jedno pored drugog, skoro se dodirujući. Na svaki taj lagani dodir, uzdrhtao bih i stresao se, stežući krajeve jakne. Ušli smo u klub. Sve je oko nje svetlucalo. Onako, dok je gledam kako pije vodu, način na koji je krckala kockicu leda u zubima. Od svega toga sam šašavio. Pa i od onog kako je okretala čašu u rukama, a imala je lepe ruke. Iskosa sam osmatrao kako je prekrstila noge. Duge, mišićave. Imala je jake listove, kao da se bavila sportom, gimnastikom možda ili pre ritmikom. Pitanja mi se rojila u glavi. Čeznuo sam da saznam sve o njoj, ovoga trenutka, odmah. A istovremeno, voleo sam sve trenutke u kojima gotovo ništa o njoj nisam znao. Samo sam slutio. Ili maštao. Nisam gotovo ništa saznao na tom prvom susretu, ali je nadu podgrevao odmah zakazani drugi. Tu nisam okolišao, planirao sam da je odvedem u svoj stan. Nije se opirala predlogu, samo je kratko klimnula.

Vođenje ljubavi sam oduvek smatrao veštinom. A ja sam bio izuzetno vešt. Pre svega, ova se izjava odnosi na činjenicu da nijedna moja ljubavnica nije shvatila šta se sa mnom dešava. Transformaciju koja se, postepeno kao u usporenom filmu dešavala na mom telu pratila je uvek i promena u mom duhu. Telesna je uvek išla ispred. Moje žene ih gotovo nisu ni primećivale jer bi obično zaspale dubokim snom. Jutro nismo nikad zajedno dočekali. Iskradao sam se, bežeći od jutarnjeg susreta oči u oči, da se potpuno usamljen i duboko razačoran neuspešnom noćnom transformacijom, ližući sopstvene rane , vratim u prvobitni, čovekoliki oblik.

Počinje lakim drhtajem. Koža se blago ježi i iz svakog ježurka pomalja se dlačica, svilenkasta i meka. Udovi se izdužuju, postaju koščati i tanki. Najteže ide sa licem. Treba imati živaca i istrpeti to istezanje nosne kosti sa hrskavicom u njušku ili promenu vilične kosti. Bol koja ih prati nadomešćuje istovremeni ljubavni užitak. Najlakše i najslađe ide sa repom. I zato volim svoj dugi, bogati rep. Boje dlake na njemu se prelivaju kao na najlepšem slapu u sumrak. I ostavljam ga uvek duže od ostalih delova u životu, milujući njegovu svilenkastu, kraljevsku, bujnu dlaku.

Opet dovodeći svoju reputaciju dobrog i pažljivog ljubavnika u pitanje, devojku sam odmah, bez ikakvog uvoda i razgovora, razgolitio. Strgao sam joj odeću i zagledao se besramno u njeno rame. Desno. Zvučnim, grlenim urlikom sam ispunio sobu: upravo na pravom mestu, onom za kojim sam tragao vekovima, videla se mala mrlja – svetlocrveni madež u obliku krune.

Te iste noći punog meseca, retki mesečari, insomničari i sanjari su imali privilegiju da na nebu vide jednu izuzetnu pojavu: dve su se daleke komete ukrštenih repova, u blagom luku spustile na Zemlju, meko sekući koordinate nebeskog sistema, mimo svih zakona i očekivanja, padajući, po procenama stručnjaka iz najveće svetske astronomske laboratorije, negde u predgrađe velikog Kaira, ostavljajući za sobom široki, svetlucavi trag.

KORACI

2011-03-21T14:32:00.002+01:00

Moja kratka priča KORACI je objavljena u Zborniku kratkih priča "Najkraće priče 2010" u izdanju Izdavačke kuće ALMA, Beograd.
Kako je nisam objavljivala na ovom blogu, možemo je sada pročitati :)

Јагода Никачевић
КОРАЦИ
Без обзира на временске услове, на посао увек идем пешице: добро за кондицију, а и душу дало за сређивање мисли и утисака. Због влажног, опалог лишћа обазриво лупкам штиклицама. Поглед ми, углавном, упрт у шушкави тепих. И тако, пажљиво набадајући, пажњу ми привуче једна карта из играчког шпила, окренута на доле. На десет корака даље – иста карта. Замишљам дете које је из куће узело шпил, и играјући се, загубило пар карата. Али, на моје изненађење – наиђох на још једну, тачно десет корака даље. Ево још једне. И,наравно, још једне... На сваких десет корака, све окренуте лицем на доле. Хм... (сад већ ја као прави јунаk неке приче) помислих – то већ није случајно! И по цену озбиљног кашњења на посао(мислим) морам пронаћи куда карте воде! Оне су неки тајни знак: срећа ми се смеши. Ха!
Стигох до раскрснице, али авај! нова карта се не види ни лево, ни десно. Већ помало резигнирана, одустајем од даље потраге. Има, рекох себи, срећнијих од мене. Прелазим улицу, аутобус у даљини најављује наставак дана као регуларну свакодневицу. Бајки дошао крај. Али, гле! Са друге стране улице чека ме карта, тачно на истом месту где свакодневно газим. Следећа на истом размаку од десет корака ... Заборавих на аутобус и посао и све остало, рекох себи: идем даље означеним путем, па шта буде!
Зането осматрајући асфалт и тражећи погледом нову карту, не приметих аутобус који само што ме није оборио, улазећи на стајалиште. Тргох се. И вратих у стварност. Аутобус стаде, закорачих у њега. Последње што сам видела враћајући се себи, била је карта из познатог шпила, на пар корака од отворених врата аутобуса. Сада окренута слиkа. Џокер. Као да ми се смејао, док сам, већ сасвим отрежњена, настављала уобичајеном маршрутом.

KUĆA ZA LUTKE

2011-03-11T21:05:00.008+01:00

(odabrani utisci sa jednog putovanja, potaknuti na zabelešku nakon čitanja izuzetne knjige “Ministarstvo boli”, Dubravke Ugrešić)

Osetila sam laku vrtoglavicu. Nisam znala tačno šta je izaziva. U staklu zgrade pored koje sam zastala lovim sopstveni odraz. Znala sam ponekad sebe uhvatiti kako stojim nasred ulice sa nejasnom mišlju kuda, zapravo, idem. Ili, otkuda da se nalazim upravo tu, na tom mestu, u tom stranom i nepoznatom gradu. Stajala bih tako zatečena, u ne malom strahu da ću, ako se i za milimetar pomerim, biti isključena iz nekog igrokaza.

Polako okrećem glavu u stranu i pogled kliza prema kanalu, iz koga dopiru povremeni kratki signali: tmasta, neprozirna voda bljesne s vremena na vreme, u ritmu talasa pokrenutih kratkim i snažnim naletima vetra sa zapada. Iz tamne senke kamenog mostića odjednom izranja patka. Zastaje. Stoji kao prikaza i ne miče se. Kao da se gledamo, zurimo jedna u drugu. Onda se ona polako pokrene, nezainteresovano okreće svoj profil i bez zastajkivanja, koso otplovi ka drugoj obali. Dižem glavu sa širom otvorenim nosnicama: prijaju mi kratki, reski udisaji. Već se osećam bolje i razmišljam da krenem. Pomisao da bi neko od ukućana iza stakla koji nas razdvaja mogao videti moju nemoć, moju usplahirenost, naterala me da se pokrenem – prvo ruke, onda noge.

Ali, ostajem pred staklenim prozorom još neko vreme. Vetar postaje neprijatan, sad već u jačim udarima šamara me, ali stojim. Prikovana sam pogledom u unutrašnjost porodične kuće uz koju sam slučajno zastala. Nepristojno zurim u vremešnog stanara koji, sedeći na ivici velike fotelje, u kratkom kućnom haljetku, sa udobnim sobnim papučama na nogama, činilo se broj- dva većim, ređa pasijans. Mali sto ispred njega zatrpan je papirima koji se znaju uskomešati ako igrač jače udari kartom o stočić. Čovek povremeno podiže glavu, lenjo je okrećući ka TV ekranu, ili počeše proćelavo teme. Stanar je sam i mada se staklo prozora dnevne sobe bez zavesa čini velikim, soba deluje mračno. Osim treperanja ekrana TV aparata, dodatno osvetljenje je i skromna stojeća lampa u uglu prostorije. U prozoru stoje, u meni nejasnom poretku, poređanih par keramičkih patuljaka i vaza iz masovne, serijske proizvodnje, često sretana na rafovima kineskih robnih kuća i prodavnica, sa par grančica već uvelog cveća. I, konačno, jedan jedini, pažnje vredan, prelepi komad – fina porcelanska figurina balerine na vrhovima prstiju, koja deluje srneći nežno, kao da je tek uhvaćena pred zahtevni i ambiciozni baletski skok.

Ovakva, pomalo kičerski uređena umetnička instalacija u prozoru dnevnog boravka govori mi: ili je stanar samac, pa mu se kao takvom donekle može oprostiti nedostatak dobrog ukusa, ili, što je verovatnije, i sudeći po svim ostalim naznakama u vremenu koje sam provela ispred njegovog prozora, supruga boluje od iste bolesti.

Zastajem, zatečena svojim nevaspitanim mislima o nepoznatim ljudima, i stidim se. Opravdanje za sebe i ovakvo razmišljanje tražim, možda nesuvislo, u nekim za mene frustrirajućim signalima koje ljudi ovog grada, svesno ili ne, emituju.

Smeta mi njihova nametljiva nezainteresovanost za voajerstvo drugih, ta napadna odsutnost privatnog, skrivenog, intimnog. Ali, sa druge strane, boli hladnoća u ophođenju i njihovo neopisivo kruto držanje za pravo na privatnost. Kratko sam ovde, u turističkoj poseti i ne govorim iz sopstvenog iskustva. Ali, nema razloga da ne verujem bliskim prijateljima, privremenim stanovnicima ovog grada kod kojih sam u gostima, da nijednom nisu pozvani, u nijednu kuću kod poznanika, kolega ili prvog suseda.

Nesvesno pravim paralelu između ovog svog virenja u privatnu scenu doma za koga stojim prikovana čitavu večnost i zavirivanja u eksponate na trećem spratu Rijks muzeja. Vidim se kako s pažnjom zagledam malene kuće za lutke, slike i makete savršenih holandskih porodičnih kuća potpuno opremljenih, sa svim svojim velikim i malim stanovnicima, domaćinima i poslugom, gostima i domaćim životinjama - malim ljudima zaokupljenih svojim uobičajenim poslovima.

Stepen nezainteresovanosti za moje voajerstvo živih stanovnika grada može se meriti samo i isključivo nezainteresovanošću malenih, plastičnih stanovnika kućica za lutke: na istom su stupnju.

Gledam u svog domaćina, potajno se nadajući da će na bilo kakav način pokazati da vidi kako virim, da će mahnuti da me otera kao dosadnu muhu, ili se, konačno, pridići iz udubne fotelje i krenuti prema prozoru. Ili viknuti, čak. Ništa od toga. Savršen mir sa jedne strane stakla i savršena zbunjenost sa druge.

Odvajam nos, konačno, od stakla i primećujem odraze drugih prolaznika koji se iza mojih leđa, žurno i bez zastajkivanja ili ogledanja kreću svojim putem. Vreme je da krenem i ja.

WONGAR

2011-03-11T12:31:00.004+01:00

U ART Centru, Beograd – Kralja Petra 71 u toku je (od 7 do 12 marta) manifestacija
PET DANA VONGARA – DUHA SNOVA.

Radi se o pretstavljanju lika i dela australijskog pisca srpskog porekla Sretena Božića, alias Bora Wongara. O njegovom životnom putu i delima govorili su kroz izložbu, dokumentarne filmove i intervjue, kroz odlomke iz njegovog bogatog književnog opusa… naši eminentni naučni i kulturni radnici.
Sreten je antropolog, pesnik, prozni i dramski pisac koji je na sebi svojstven način široj svetskoj javnosti otkrio život i kulturu Aboridžina, australijskih domorodaca. Dugi niz godina je proveo uz njih, deleći sa njima nepravdu, opisujući zlo koje su doživeli i…preživeli, zahvaljujući neverovatnom duhu i načinu života – vezani neraskidivim, dubokim i čistim korenima za Prirodu, verujući u nju i njene moći.

U subotu, 12.03.2011. u 19h je završno veče manifestacije na kome će biti reči o knjizi ANTROPOLOGIJA ISTINE u izdanju Filuma i Centra za naučna istraživanja SANU, posvećene delu B.Vongara, a govoriće akademik Predrag Palavestra, prof. dr Ljiljana Bogoeva-Sedlar i prof dr Aleksandar Petrović, koji je i autor koncepta navedene manifestacije.

Ovde je link sa fotografijama trećeg dana događanja, kada su uz razgovor sa autorom filma "Vongar", g-dinom Spasojem Jovanovićem i prof.dr Aleksandrom Petrovićem prikazani njegov dokumentarni film i intervjui sa Sretenom Božićem, kao i film Džona Maldenberga "Dva života B.Wongara"

GOLA VESNA

2011-03-01T01:08:00.004+01:00

Subota, 02.07.2010.
Moj mili, mili…najdraži,

Zahvaljujući ljubaznosti dragog mi doktora M., u prilici sam da ti se javim sa ovog ružnog…jako ružnog mesta. Doktor M. je obećao da će lično pismo predati na poštu. Svakako se složio sa mnom da u bolničko osoblje, pogotovo muškarce, uvek spremne da sve pa i bolesnike, tako nemoćne usled izolovanosti od spoljnog sveta, podvrgnu ruglu i ismejavanju, ne treba imati poverenja. Doktor mi je doneo puno koverata i papira i hemijsku olovku. Poštanske marke je obećao sam lepiti. Divan je!
Nedostaje mi računar, ali obzirom na moju situaciju, složićeš se, i pisma su nešto.
Eto, sad možemo da se dopisujemo!
Ovo za prvo javljanje, da znaš, jedini, da mislim na tebe i samo tebe…
Očekujem tvoj odgovor.

Volim te,
V.

Petak, 12.08.2010.
Mili,
Dani prolaze i moja se tuga bezgranično uvećava: ne javljaš se. Doktor M. kaže da budem strpljiva. Biću. Biću beskrajno strpljiva.

Sa više ljubavi nego što je moguće da u ovaj svet stane,
zauvek tvoja
V.

Utorak, 23.08.2010.
Još uvek čekam.
Tvoja , tvoja…
V.

Utorak, 27.09.2010.
K.
Da li je moguće? Da li ću te kroz tri dana zaista videti? Nakon svih ovih meseci, moći ću gledati tvoje milo lice, čuti tvoj glas, dodirnuti te!
Radujem se, radujem do neba!
Zahvalna doktoru M. do neba!

Volim te, i dalje od neba!
Tvoja V.

Četvrtak, 29.09.2010.
Mili,
Očekujem tvoj dolazak. Igram. Igram i igram…
Priznajem, malo sam nervozna. I uzbuđena. Nemoj da sudiš prestrogo o meni. Osećam se kao onog davnog dana. Sećaš se prvog našeg sastanka kada sam se naljutila što si kasnio. Ali, K, ti nisi kasnio 15 minuta, ti si kasnio čitava dva dana! I kakvo je samo tvoje opravdanje bilo: zaboravio. Nadam se da ovaj put nije u pitanju tvoja zaboravnost. Požuri. Požuri. Neću oka sklopiti dok ne budeš pored mene da te slušam s uživanjem. O tvom poslu…Mora da si se zaposlio, diplomirao si…diplomirao si….pa da, onoga dana kada su me od tebe odveli!
Dobro, dobro, neću da podsećam i da te ljutim!
Volim te, dođi što pre!
V.

Sreda, 23.11.2010.
Moj dragi odani K,
dobro je što nisi došao. Ja nisam…. dobro…. i onda – kakav bi to susret bio? Ljubazni M., moj doktor, je rekao da te je obavestio i odgodio susret. Ne ljutiš se, mili? Ovo vreme nije blagonaklono prema tvojoj dragoj: vratilo me stanju koje me je pre svega ovde i dovelo. Svi su ovde bili ljubazni i pažljivi. I Upravnik, pa čak i sestra J., ali njihovi napori nisu mogli da me otrgnu iz ove moje pustoši. I moram da ti priznam, moga halucinantnog stanja. Čujem stvari: orman nešto govori, vešalica mi se smejala.
Samo pomisao na tebe donosi olakšanje. I pomenem tvog imena K!K!K! je dovoljna da osetim miris mokre livade u ranu jesen ili miris kantariona u zimskom čaju, ili miris soli u zapenjenom modrom talasu.
U ovom trenutku suviše sam umorna da bih ti mogla pisati duže pismo. Oprosti mi. Osećam se užasno što sam te izdala.
Ali, moja ljubav nije ni trenutka usahla, kakvima se čine moje oči koji te ne gledaju
Voljeni, tvoja sam do večnosti
V.

24.11.
Divan si, divan si, divan…
V.

Ponedeljak, 05.12.2010.
Loša vest!
Doktor M. je otišao! Sestra J. kaže da je premešten, ali znam da laže. I on me napustio, kao i ti. I neće dolaziti. Kao i ti.
Sve vas mrzim!

Subota, 24.12.2010.
Dragi K,
Novi doktor mi je dozvolio da ti pišem. Baš lepo od njega! Počeće da mi se dopada! Ludice jedna, naravno, niko se meni ne sviđa kao ti, jer niko i ne može biti kao ti! Mislim, na drugačiji način dopada.
Samo zbog tebe sam mogla da učinim to šta sam učinila. Sa M., mislim sa doktorom M . sam o tome dugo pričala. Molio me je da mu ponavljam i ponavljam i ponavljam… Mislim, šta tu ima da se priča!

Umorna sam.

Novi doktor (ne mogu da mu zapamtim ime) mi daje plave tablete. Rekla sam da hoću moje roze. Roze i kvit!
Tvoja plačna i užasno zbunjena
V.

Utorak, 27.12.2010.
K,
Izgleda da se doktor predomislio: neću moći više da ti pišem! O, šit!šit!....
Pisaću ti kad smislim nešto.
Šit!
V.

10.01.2011.
Dragi, dragi K.,
Ovo je hitno! Našla sam jednog bolničara koji će u poštansko sanduče ubacivati moja pisma. Problem će biti, izgleda marke. Neće da čuje za to da ih on kupuje. Nezgodno, ja ovde nemam novaca! Šta da radim? Pomozi mi, najdraži, ja živim za ova pisma! Imaš li ideju? Možeš li mi doturiti marke ili nešto para? Dođi!!!!
S ljubavlju i zahvalnošću do neba
Tvoja V.

Petak, 14.01.2011.
K.
Dobro, snašla sam se…. I novi bolničar (zamisli, S. se zove! Kao moj brat…) je zadovoljan i ti ćeš dobijati pisma, i tako…samo nedostaju tvoja pisma. Znam ja da ih J., ona veštica od glavne sestre negde krije. Naći ću ih. S. će mi pomoći, obećao je. Kad bude u noćnoj smeni, a nema J.
Škorpija.
S. mi je rekao da sam lepa. Rekao mi je skinem spavaćicu . I gaćice. I čarape.I on se skinuo. Lep je i on. Samo nisam trčala. Sedeli smo u mojoj sobi, i nisam trčala.

Volim te,
V. samo tvoja

Petak, 11.02.2011.
Dragi moj K.
Mislim da moram da te zamolim nešto: moja poslednja, čini mi se dva, pisma obavezno BACI! Sram me je, sram, sram….
Ti da pomisliš da te ja varam! Samo Bog zna moju patnju i istinu: Ti si moj jedini, prvi i poslednji.
Ljubim, ljubim, ljubim….
V.

Ponedeljak, 14.02.2011.
Kako sam ljuta! Doktor i sestra J. i Upravnik, i svi, svi se kunu da od tebe ništa nije stiglo. Oni kriju tvoja pisma. Hoće da mi uskrate vesti od tebe, mučeći me, što im jednostavno i polazi od ruke.
Moram biti sada jaka. A ti piši….
Rastrojena i gotovo uništena
V.

15.02.
Nedostaješ. Kao onoga dana. A ja sama u domskoj sobi, bez ikakve vesti o tvojoj diplomskoj odbrani… o tome ko je došao… kako ti ide…Besnim, jer znam da si nju pozvao, a mene izostavio. Mene nisi pozvao, ja nisam važna…
Šta ona ima a ja nemam? Sise? Vidi – moje su tople, i meke, mlečno su bele.
Evo kolege moje, studentarijo krila C Studentskog doma! Gledaj, ruljo! Hvataj ovu dobru peticu! Stižu i gaće! Neka se vidi: ja sam spremna, ja sam na tacni, uzmi meeeee… Sad ću ja da vam dođem, dole… Dole …. ispred ulaza.. u sobi nikoga nema… neka me uzme…on bude u meni i ja u njemu….trčim njemu …do kraja …svoju stazu i srama i svetlosti…ovde je mrak…treba mi vazduh…. do semafora, možda… dalje, niz ulicu… gledajte me, gledajte! Da li je ona bolja, po čemu bolja? Našli ste da su njene bradavice šiljatije, je l’? ...njen je struk lomniji... gledajte moje listove: njima mogu obujmiti svačiji… I njegov struk…. kao stvoreni su za trčanje…sad ću da vam pokažem…Moje ruke … hidra…neka se moj ponos otkotrlja ovim asfaltom…I neka je zgažen…on se neće sagnuti…on će me uzeti…ja sam njegova…

Mislim, šta tu ima da se priča….dok trčim Bulevarom od parka do Fakulteta promiču ljudi i tramvaji, poneka ptica… i čemerni nemir ….1,2,3…20… Prvu rutu sam prošla, imam samo još jednu prepreku - portirsku kabinu…ha! evo me na spratu… sala je otključana… evo me, K ljubavi, dolazim!

Četvrtak, 17.02.2011.
Dragi,
Budi pažljiv, ne pričaj nikome: iduće moje pismo će biti šifrovano! Evo: uzmi svako prvo slovo novog reda da bi napravio nove reči i rečenice. Tvoja oštroumnost će svakako pomoći da odrediš razmake, ne sumnjam u tebe. Ovo ti šaljem preko novog bolničara u noćnoj. Obećao je da ćemo se posle igrati, treba da ga sačekam dok dežurni lekar ne ode na spavanje. Moram biti tiha, da niko ne posumnja – rekao je, i naša će tajna biti bezbedna.

Nežno,
Tvoja V. zauvek

Petak, 25.02.2011.
Izgleda da je novi Upravnik isuviše okretan za mene. Ili sam ja suviše slaba da bih ga nadmudrila. Shvatila sam, prema njegovoj priči, da ti neće biti lako održavanje veze sa mnom, ali nemoj da odsustvuješ suviše ili odustaješ, jer mogu i da me srede u tvome odsustvu.
Uznemirana, ali uvek uz tebe
najdraži

p.s. pismo nije uzeo S. Nema ga već duže vremena. Pitam se, šta sam uradila ili zgrešila da mi i njega Bog uzme. Da i on netragom nestane. Bacila sam ga kroz prozor. Pismo. Nadam se dobroj vili da će ti ga doneti, na krilima moje ljubavi.
Nežno te ljubim, mili

25.02.2011.
Poštovana V.
Danas sam razgovarao sa doktorom B. Kako je on predložio ovo što sad činim, nije mi preostalo ništa drugo, no da Vam se obratim, a u cilju podrške pozitivnih napora da se Vaše stanje, uz brižljivo vođenje terapije od strane poštovanog dr B., znatno koriguje u pozitivnom smeru.
Ja Vas neću prekorevati što je moj život Vašim postupkam dobio neki novi, neželjeni pravac, sa vetrom u leđima koji ste Vi, sada sam apsolutno siguran u tu misao, sasvim svesno i sa predumišljajem sproveli. Neću Vam opisivati pakao kroz koji sam prošao nakon Vašeg istupa, ni opisivati podsmehe i zla šaputanja iza mojih leđa. Bio sam prinuđen da se odreknem već trasirane karijere univerzitetskog predavača i naučnog radnika i da glavom bez obzira napustim Grad. I zavučem se u neku zabit, u duboku provinciju gde me ne poznaju i ne slute kakav kofer nesreća vučem sa sobom. Moja devojka M. je pristala da pođe sa mnom. Možete pretpostaviti kako je tek njoj bilo u ovom periodu! Naravno da je bila pometena i izgubljena, dok je gledala kako obezbeđenje razdvaja Vas od mene, dok bezdušno jurišate, nagi, na katedru i ispitnu komisiju, pa na mene…Moj siroti mentor razdvajao Vas je od mene, primoran da Vas nagu i u transu obuhvati oko struka, stegne Vam ruke…. Kad su Vas izvukli iz sale, u hodniku ste počeli da vrištite. Vrištali ste zbog mene, nikako ne želeći da odete, spominjći kroz plač moje ime. To je bio onaj urlik, onaj koji mi se nije izbrisao iz pameti, i na kraju – ne urlik, već najtužniji od svih poziva. Pružajući ruke prema meni, glas Vam je zvučao kao da će potresti svet, ispuniti ga tamom, što verujem da se konačno i desilo.
Budući da su putevi sažaljenja dugotrajni, bio sam daleko od toga da nešto preduzmem. Ostao je samo prekor i žalost za uništenim idealima. Žalio sam samo sebe. Tek me je dr. B. osvestio: ja nemam prava da Vaše prisustvo ignorišem. Ja ne smem biti tup na Vašu bol. Poštujući svoju, moram saučestvovati u Vašoj.
Ali, morate znati i ovo: ja nikada, nikada…shvatite me – nikada nisam davao povoda Vama za takvo ponašanje. Nikakvu nadu. Sa M. sam već 5 godina i divno se slažemo.
Žao mi je zbog nesporazuma.
Žao mi je što sam ja uzrok Vaše boli i bolesti.
Žao mi je što ništa ne mogu da učinim za Vas, osim ovog pisma koje će Vam Vaš doktor sutra predati.
Iskreno se nadam da ćete uskoro biti kod kuće, okruženi svojim najdražima koji će znati da Vam se posvete. I da ćete zaboraviti mene.
S poštovanjem,
K.

Subota, 26.02.2011.
I pored svega, dragi moj, najdraži K., ti si me voleo.
Možda je trebalo da se sramim?
Nije mi pošlo za rukom.
KKKKKKKKKKKKKKKKKK
K K K
ker koreni kuća kamičak konkord kardinal kej kutak katastrofa krep kanap
kanap kanap kanap….

G-din Kosta Dr Stanisavljević
XXXXXXXX
XXXXXXXX

Poštovani, 28.02.2011.
Kao što ste tražili u pismu od 05.12.2010.god., o povremenom, po mogućstvu jednom mesečno izveštavanju, to Vam ovom prilikom šaljem izveštaj o stanju naše pacijentkinje, G-đice Vesne Dobrić.

Nažalost, i pored toga što smo činili sve što je u našim mogućnostima da prilagodimo lečenje njenim potrebama, i pored toga što se prošlonedeljno pogoršanje činilo privremenim, molimo Vas da se pripremite za najgore.

G-đica Vesna Dobrić je dana 27.02.2011.god. preminula i ostavila nas u dubokoj žalosti.

Među njenim stvarima našli smo paket pisama, Vama upućenih. Sva su Vama ostavljena, na njen izričit pismeni zahtev, a dodata su i ona koja su pronađena u dvorištu Ustanove, u raznim vremenskim intervalima.

Posmrtne ostatke naše pacijentkinje preuzela je porodica.

Navedeni paket će biti pohranjen u sefu Ustanove, te Vas molimo da prvom prilikom pri dolasku u Grad svratite do nas.

S poštovanjem Vaš

Dr. XXXXX
Direktor
Institut XXXXXX

Dostavljeno: Imenovanom
Arhivi Instituta
Dr. B.XXXXX

KONKURS IZDAVAČKE KUĆE "LAGUNA"

2011-02-12T17:08:00.011+01:00

(Ovu krasnu korpu sa jagodama, uz čestitke i predivne želje sam dobila od drage prijateljice)

Opet bih da se malo pohvalim ;)

Danas su na sajtu Izdavačke kuće LAGUNA objavljeni saopštenje i rezultati Konkursa za ljubavnu priču koga je ova kuća objavila u povodu Dana zaljubljenih.

Moja priča JUNSKO JUTRO je ušla u najuži izbor i kako se prvo pojavila na ovom blogu, mislim da nećete, deleći sa mnom moju radost, imati ništa protiv da je još jednom objavim :)

Evo kratkog izvoda iz saopštenja:

Na konkurs „Lagune“ za najbolju ljubavnu priču povodom Dana zaljubljenih pristiglo je do 10. februara ukupno 378 priča koje su ispunjavale uslove konkursa. „Lagunin“ žiri, u sastavu Hilda Urošević, književni kritičar, Igor Marojević, pisac, i Dejan Mihailović, urednik, odabrali su deset priča u uži izbor za prve tri nagrade (...)
(...) Iz ovog mahom manje kvalitetnog mnoštva izdvojile su se po pismenosti, temi, formi i uspeloj kompoziciji svega deset ponuđenih proznih celina sledećih autora: Slatka otmica Sonje Ćorović, Susret Dragice Grbić Drage, Pravi trenutak Miloša Grozdanović, Lepša ljubavna priča Milene Ilić, Varljivo sunce Dušice Jovanović, Gospođica ministarka Zorice Milosavljević, Oči Elvedina Nezirovića, Junsko jutro Jagode Nikačević, Moj drveni ringišpil i njegov voz na baterije Jelene Paligorić i Anja Tamare Sorak (...)

JUNSKO JUTRO
Rani prepodnevni sati toplog leta u nadolaženju.
Sati tromi, lepljivi i ispunjeni zujanjem insekata u otežalim, rascvetalim krošnjama lipa. Slatkasti, omamljujući miris u vazduhu zasićen je maglastom vlagom sinoćnje kiše. I već je treperav, prepun golicavih, rasutih belih šalova sa raspuknutih, obnaženih topola. Nežne, providne krpice nošene jedva primetnim vetrom, kao zamahom golubijih krila, uvlače nam se u nozdrve, golicaju i teraju na kašalj.
Meškoljiš se još nerasanjena, meka.
Ponekad, ako dublje udahnem, mogu osetiti težak, zaostali miris pokošene a nepokupljene trave pored staza. I videti u njima, klimave i smežurane, smaknute glave divljih makova, nekrunisanih kraljeva đubrišta i bunjišta.
Dodirujem te, gotovo neprimetno, poput crvenih latica nošenih istim vetrom, a iznad grudi ti miris trešanja, slatkasti miris skriven u nežnim, plitkim udubljenjima iznad klavikula.
Spuštam dlanove na tvoje grudi i klizim ka bokovima koji se prelivaju narandžastim i žutim zrakama sunca što se poput tata uvlači u sobu kroz razmaknute trake drvenih šalona. Jedva primetni drhtaj na tvom osunčanom stomaku. Sad si potpuno razbuđena i izvijaš bradu u znak pitanja: Nes?

KONKURS "ANDRA GAVRILOVIĆ" za 2010.g.

2011-02-03T19:32:00.004+01:00

Dragi prijatelji, želim sa vama da podelim malu radost :)

Na postavljenom linku je saopštenje žirija konkursa koji je raspisala Resavska biblioteka iz Svilajnca za nagradu ANDRA GAVRILOVIĆ za 2010.g. Poslala sam tri priče, neka od njih je pohvaljena i ušla je u najuži izbor.

http://konkursiregiona.net/?p=5370

Na konkurs sam poslala ove priče:
1. Mačka
2. Zimski dnevnik
3. Zvati se Ernesto

NOVI E- ČASOPIS

2011-01-31T19:31:00.002+01:00

Izašao je novi e-časopis za kulturu, umetnost, književnost LIBARTES.
Toplo preporučujem!

Adresa je: http://www.libartes.com/

Našla se tu i jedna moja kratka priča, pogledajte na adresi :
http://libartes.com/kreativan_kutak/proza/jagoda_nikacevic.php

Uživajte :)

BATO, BATO, BATO

2011-01-17T12:28:00.007+01:00

(prvi deo)
Iz sna me prenulo kucanje na vratima. To i nije bio san u pravom smislu reči. Više je ličilo na nemo bunilo jer sam se, već obnevideo od dvadesetočasovnog putovanja autobusom bez sna ili barem lakog dremeža, samo bacio na krevet moleći u sebi Svevišnjeg da mi, koliko odmah, podari okrepljujući san. U Š. sam stigao potpuno iscrpljen ali me je radovalo to što sam relativno brzo pronašao rezervisan hotel. Muke je bilo samo oko sporazumevanja sa recepcionarkom hotela, ali mislim da je moj poslovičan šarm južnjaka učinio svoje, te je već nakon pola sata nemuštog natezanja, digla ruke od mene pa sam mogao da odahnem. I konačno ispružim utrnule udove. Kucanje sam, sad već potpuno budan, pokušao da ignorišem, ali nije prestajalo. Iza vrata sam čuo tiho, obazrivo kašljucanje i, nije bilo druge - ustao sam i besno, bez reči, otvorio vrata. Ispred je stajao portir hotela, držeći šapku u ruci. Premeštajući se s noge na nogu, javi se na mom, čistom maternjem jeziku.
Doduše, preterujem, nije bio sasvim čist, jer sam i tako bunovan i isceđen mogao da osetim da se radi o jednom, široko rasprosrtanjenom dijalektu iz Srbije.
„Batko - reče uz široki osmeh – ne zameri, budim te jer mi je ova dole na recepciju rekla da moraš ispuniti formulare. Završava nam smena, i njojzi i meni, i to je to, jebaliga...“
Ovakvu prisnost, ma koliko mi jezik godio, nisam primio sa uživanjem i odobravanjem, što je on očigledno i primetio po mom mrkom izrazu lica.
„Ne uzbuđavaj se, sinko! Pa ja sam tu i ćemo završimo o’ma! Nego, uzuvaj se, izilazimo smesta!“
Lice recepcionarke je bilo osmehnuto dok smo popunjavali papire, a sa njim se nešto, uz šale i njegova dobacivanja, došaptavala i kikotala.
„Trza! – okrete se meni - Ali ne savetujem, ima zver od muža. Trenira boks“
Kad smo završili, reče mi da ga sačekam i izgubi se iza pulta. Uskoro se vratio, preobučen u civilno odelo. Tek sada sam video koliko je naočit čovek, lepih crta lica, sa gustim, negovanim brcima ala Niče. Otprilike kasnih četrdesetih godina, dobrog držanja i hitrih pokreta. Izašli smo iz hotela i ne pitajući ga ništa, klimao sam za njim.

Već posle desetak minuta brzog hoda, ušli smo u zgradu u kojoj je stanovao. Čekala ga, sa spremljenim doručkom, žena, zabrađena maramom živih boja, ćutljiva i namrštena. Razlikovali su se kao Bog i šeširdžija, barem na prvi pogled. Bez reči je i meni prinela tanjir, kada sam se na njegov znak spustio na kuhinjsku stolicu. Nehotice sam joj se zagledao u ruke. Bile su to ruke starice, barem dvadeset godina starije od osobe koja je ćutke služila bogat doručak. Primetila je da ih posmatram, i završivši posao oko nas, uvukla ih je u džepove besprekorno bele, uštirkane kecelje.

Bata Mirko, koga sam upoznao tog, mog prvog jutra dvogodišnjeg boravka u Š. je od tada pa do kraja ostao moj lični anđeo čuvar. Već nakon dva dana našao mi je stan. Kod „naših“, razume se. I blizu njegovog. Da mi se nađe, naravno. Nije vredelo što sam odbijao ponudu želeći da, dok mi ne dođu žena i deca, za prvih šest meseci koliko sam imao obavezu da učim jezik, boravim u studentskom domu, tik uz Institut. A, ne! On je našao dobar dvosobni stan koga sam plaćao kao sobu dok ne stignu moji. Hteo sam da se što više družim sa ostalima iz grupe sa kursa, ali je osim retkih, ukradenih trenutaka nakon časova, to jednostavno bilo nemoguće. Bata me je čekao, uglavnom u vreme kada su nam se smene poklapale i vukao me kući svojoj ćutljivoj Nati. Nedelje su bile rezervisane za susrete sa ostalim gastarbajterima koji su se okupljali u maloj pravoslavnoj crkvici na periferiji Š. Nije bila reč o nekim bogzna kakvim vernicima. Jednostavno, to je bilo jedino mesto i vreme kada su se mogli okupljati i razmenjivati vesti iz grada u kome su i novosti iz domovine iz koje su. To je odlično funkionisalo. Sveštenik koji je vodio crkvu je bio više nego zadovoljan njihovom posvećenošću crkvi i Bogu, ali ne i prilozima koja su nerado i tek nakon više upozorenja, ipak ostavljali, pred Božić ili Uskrs.

Uglavnom su to bili građevinski radnici, onih najgrubljih poslova na najvećim i najkomplikovanijim građevinama. Poslodavci su se otimali o njihove usluge. Znalo se da ništa ne odbijaju, a prednost koju su stekli u odnosu na Italijane ili čak i Turke bila je u njihovoj posebnosti. Naime, odlikovala ih je univerzalnost i zato su bili na ceni. Jer jedan radnik nije bio samo, naprimer, tesar. Naš je čovek znao i bravarske poslove. I limarski su mu išli od ruke, a o onim finim zanatskim i da ne govorimo! Tako su svi bili zadovoljni: i gazde ali i radnici jer su pre svih ostalih dobijali dodatne poslove, što je značilo i više novca.

Grupa koja je sa mnom pohađala kurs je bila šarolika. Bilo ih je sa svih strana sveta. Posebnu pozornost na sebe je bacala jedna dugonoga crnkinja iz Njujorka. Spremala je doktorat iz filosofije. Plenila je lepotom i gracioznošću, ali i šarmom dobre drugarice. Nikada nije odbila da podelimo pivo posle kursa, vukući sa sobom i cimerku, jednu nosatu, crvenokosu engleskinju, beloputu i prozirnu poput porcelana. Bile su odličan crno-beli par. Posebno sam uživao u trenucima kada bi smo uspeli da šmugnemo sa časa nešto pre kraja i da odemo na pivo a da me Mirko pre toga ne uhvati i privede Nati na obrok. Nepravedan sam prema njemu, priznajem. Ali morate razumeti moju želju da, osim društva dragih skromnih zemljaka (uz to većina je bila starosnog doba mojih roditelja) budem uz vršnjake sličnih zanimanja i interesovanja.
Jednom smo, kao društvo sa kursa u širem sastavu, grupno posetili diskoteku, tada na glasu i veoma popularnu. To je bio jedan od onih finih trenutaka kada sam crnoj lepotici mogao prići sasvim blizu. Zbog buke u diskoteci nismo razgovarali i naše se sporazumevanje ograničilo na rad ruku i očiju. Uz puno piva, smeha i značajnih pogleda, napustili smo diskoteku kasno posle ponoći. Prateći je do studentskog doma, uz prozirnu crvenperku tik do nas, pričali smo o svemu i svačemu, koliko su, razume se, skromni fond reči i gramatika i njoj i meni, dozvoljavali. Piće nas je dobro uhvatilo i nije nam ni bilo važno da besprekornost bude jedino merilo konverzacije. U jednom trenutku, beloputi pratilac me upita odakle dolazim.
„Iz Beograda“- rekao sam.
Tog trena se moja crna gazela zaustavila, raširila ruke i noge i zauzela pozu, kao da drži mikrofon u ruci.

„Bato, bato, bato
Ti si moje zlato
Na ruci ti spavam
Ja te obožavam“....

začu se na čistom srpskom jeziku, i preda mnom zaigra garava Lepa Brena. Šta je sad pa to? pomislih iznenađen i zatečen...

Objašnjenje je brzo stiglo. Njena cimerka iz studentskih dana u Americi je bila naše gore list. Toliko je volela Lepu Brenu i ovu pesmu da je po celi bogovetni dan puštala traku i, reče, uz smeh
„Kako onda ne bih naučila pesmu?“
Mala priredba na sred ulice me je potpuno otreznila. Videh svu apsurdnost svog položaja. Pogledah crnu gazelu još jednom, sada malo pažljivije. I kao da mi je spala zavesa sa očiju. Video sam jedno potpuno strano, rekao bih i ružno lice sa velikom, opuštenom donjom usnom i širokim nosnicama iz kojih je izbijao vreli dah, kao u zmaja.
Nema čari, nestale bajke...
Pozdravih veseli crno-beli par naklonom i, okrenuvši se na petama za 180 stepeni, otkasah...u svoj usamljeni, hladni stančić.

ČESTITKE!

2010-12-29T16:01:00.003+01:00

Svim dragim prijateljima i čitaocima ovog bloga, želim srećnu Novu godinu!

IZA ZAVESE

2010-11-29T23:54:00.003+01:00

Sve vreme sam mislio o njoj i njenom telu, zamišljajući te sitne, oble grudi sa kremastim svetlo-smeđim oreolima na vrhu koji okružuju čvrste ružičaste bradavice. Kada sklopim oči, video bih njene pune, meke usne koje ne skrivaju pravilne, malo isturene zube jer su uvek poluotvorene, u znaku pitanja ili uzvika.
Ako otvorim šaku, mogao bih da jagodicom kažiprsta dodirnem dugačke trepavice koje sakrivaju u pogledu davno izmešano nasleđe turskih, francuskih i nemačkih osvajača.
Stojim oslonjen na zidić školskog dvorišta i fokusiram svu čežnju, koju osećam kao nadolazeću plimu, u grane platana koji šašolji krov zgrade. Misli o njenoj putenosti struje mi telom i imam problem da ih sakrijem od drugih, naizgled nezainteresovanih prolaznika. No, znam, slika u mojoj glavi, bez obzira koliko je erotična, teško da je dovoljna. Moram joj se približiti, dodirnuti, omirisati je.
Čuje se zvono, i moja utrnulost popušta ustupajući mesto blagom drhtaju.
Izvlačim ruke iz džepova, otvaram šake i okrećem se školi.
Uskoro dolazi, ide sama, sa lakom torbom koju blago njiše u hodu. Prilazi mi.
Izlazim iz hlada platana i gledam pravo u njene oči. Ona ne obara pogled i ne osećam joj zbunjenost. Vidim varnicu francuske krvi. Krećem korakom ka njoj, podižem ruku u znak pozdrava. Uz širok osmeh, obraćam joj se.
„Mogu li sa tobom, da te ispratim?“
Odgovara kratkim klimanjem glave.
Prvo sam osetio miris, laki miris dečjeg sapuna koji mi je izazvao blagu vrtoglavicu. Nagnuo sam glavu niže prema njoj, skoro da sam joj dodirnuo grudi. Nije se izmakla, video sam samo kratki trzaj gornje usne. Pogrešan osmeh, pomislih.
Onda sam dodirnuo kožu, unutrašnju stranu podlaktice. Zapravo, njenog malog istetoviranog kineskog zmaja. Blago je spustila kapke, mislim da je njima htela da sakrije žar ugljevlja turskog kupatila.
Hodali smo jedno pored drugog ćutke. Pred ulazak u ulicu u kojoj je stanovala zastadosmo. Poluokrenuta, reče mi tiho:
“Dalje ne smeš“
I odskoči žustrim pokretom, na jednoj nozi, kao da se igra „školice“. Uspeo sam da joj, dok još nije odskakutala, gurnem u ruku cedulju. Pre nego mi je sasvim okrenula leđa, uhvatih mrki pogled švapskog narednika.

O, slatko moje dete, moja usamljena, neželjena devojčice! Kako ćeš ikad da shvatiš užasnu težinu življenja, tako smešno zapetljanog tolikim lažima o miru, lepoti i blaženstvu?! Pre nego krenem, pre mog velikog odlaska želim da ti dodelim najveći od svih poklona. Najčistiji. Poklon koji će nadvisiti sve. Koji će završiti sve poklone.

Poljubio sam je u obraze i glavu. Poslednji put gurnuo nos u kosu uživajući u mirisu njenog šampona. Ruke su mi lagano sa kose skliznule nadole. Stavio sam ih oko njenog vrata. Bože, ne mogu da se setim kojim su iskricama sevnule tada njene oči! Ali je zato lice pocrvenelo, iako su tanane ruke ostale stegnute oko mojih ručnih zglobova. Nije se opirala, kao što sam očekivao. Mali kineski zmaj bi, s vremena na vreme, kratko zadrhtao. Ona je verovatno shvatila šta sam radio. Bila je možda i zahvalna. Da, siguran sam: bila je zahvalna.
A onda su joj se oči zacaklile i odlutale na drugu stranu. Ruke su bile opuštene i mali se zmaj, sad blago naboran, ućutao. Tada se umokrila. Gledao sam kako niz njene butine klizi vrela mokraća, kako besprekorno bele sokne dobijaju žutu boju njene telesne tečnosti i kako se mlaz uvlači preko njih u isto tako besprekorno bele „starke“.
Onda sam nešto osetio. Nisam nikoga video ali sam osetio udarac u glavu. Ispustio sam njen tanki, modri vrat i poslednje što sam čuo bio je udarac tela o pod.

Draga moja devojčice, i pored svega, bila je to ljubav. Istina! Zbog toga se ne stidim. Jer, ja sam hteo da te zaštitim od bolova življenja, od bolova ljubavi. Uvek i samo zbog ljubavi.

Ponekad bi trčali zajedno, skriveni od drugih gustom šumom uglavnom samoniklih bagremova, tamo gde se retko ko usuđivao da prolazi. Smejala se mojim starim, de mode patikama. Zvonko i detinjasto je odjekivao taj smeh gluvom šumom.
Znao sam i zašto voli da trči. Uvek bi pri kraju našeg trčanja ona zastala i ukopala se u mestu. Njenim licem bi kliznuo osmeh, a ruke bi se nemoćno spustile niz telo. Osetio bih grč njenog zadovoljstva, jer bi jednom svojom rukom uvukla moju šaku u trenerku, stisnutih očiju, tiho jećeći. Drugom bi mene potražila. Onda bih je položio na stazu, bez žurbe skinuo, puštajući da joj se telo smiri i opusti. I čekao, ljubeći joj svaki centimetar kože, da me njen pogled pozove k sebi. Dugo bi ostajali u šumi.

Vrata kupatila su širom otvorena, čujem zvuk tuša. Krišom gledam kroz paru i tanku kupatilsku zavesu njenu nagu figuru. Dečačko, krhko telo. Tek napupele grudi, kao dva dugmeta za grombi kaput. Moja devojčica mi peva. Povremeno viri , proverava da li sam još tu. Svesna je mojih pogleda, da ne mogu da se pomaknem. Ključam, dok se upinjem da razumem šta mi moj tupavi brat govori. Bože, o kakvim vinogradima je reč?
Prvi put sam je video nagu kad se rodila. Njena majka, a moja snaha, teško ju je nosila, još teže pustila iz sebe. Na kraju tog mučnog dana nije je ni pogledala, sklopila je oči i predala je u ruke sudbini i meni. Da, meni, jer ja sam sve vreme bio uz nju, dok je moj brat, otac moje devojčice, u delirijumu od pića, oplakivao s crnim muzičarima svoju crnu sudbinu. I nerođenog, željenog sina.

Draga moja devojčice! Moja ženo! Ovo je poslednje pismo za tebe. Sutra odlazim, ali zaista. Znam da je tvoj otac u pravu što mi ne dozvoljava da priđem ni kući, a ni tebi. Kaže da je još i fer prema meni što me nije strpao u zatvor. Naša je tajna ostala samo naša, skrivena iza zavese našeg kupatila. Neka tamo i ostane. Zauvek tvoj.

NAGRADA

2010-11-14T22:59:00.011+01:00

Od Nadice sam obradovana ovom izuzetnom nagradom.
Zahvaljujem se od srca!

Prema uputstvu koje je naznačeno, nagradu prosleđujem sledećim blogerima:

1. Krvolocna Barbika
2. Emotivna
3. Gordana
4. džiadžojka
5. Vera

Nagrađeni bi trebali da odgovore na sledeeća pitanja i proslede nagradu na 5 novih blogera.

Pitanja:

1. Zašto si stvorila blog?
Prvenstveno, kao prezentaciju svojih proznih dela: priča, zapisa, minijatura... i virtualnog druženja sa čitaocima bloga.

2. Koju vrstu blogova čitaš?
O književnosti i umetnosti uopšte, ali i kulinarstvu...

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?
Ne.

4. A odeće?
Ne.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?
Dobra hidrantna krema i podloga za puder.

6. Koju boju najviše voliš?
Narandžastu.

7. Tvoj parfem?
Šanel "Chance","5" i "19"; Lancome "Tresor" , Armani...volim različite, za razne prilike...

8. Koji film najviše voliš?
Više filmova su mi najdraži, ali ipak "Lovac na jelene" "7" "21 gram"

9. Koje države želiš posetiti i zašto?
Japan. Volim njihovu kulturu, dizajn, minimalizam, svedenost...interesuje me njihova umetnost i istorija...

Bildungsroman: POSETA

2010-11-14T19:46:00.007+01:00

Jako se radujem što te vidim, Lazo! Retko mi navraćaju bivši učenici, a još ređe kolege iz škole. Kad odeš u penziju, zaborave te. Ne, ne …neću da se žalim, imam čime da se zabavim. Eto, do skora sam išla na kurs računara. Šta se smeuljiš? Da, da, ja već sasvim solidno njim baratam. Dobila sam ga još prošle godine na poklon od bratića. On kupovao novi, i setio me se – svoj stari nije bacio. Čekala sam ga skoro šest meseci da me uputi u rad, i na kraju sam otišla na taj kurs.

Raskomoti se, evo ovde ostavi torbu.

Nešto si mi doneo? Hvala za knjigu, raduje me da si mislio na mene. Ovu nemam…

Povremeno listam stare radne sveske. Znam da nisam smela da ih donosim kući, jer su sve one deo školske arhive… ali kako bih se, inače, podsećala školskih dana i svojih dragih đaka!?

Ne, ne… naravno da nisam kući donela sve radove svih svojih đaka u dugom nizu od 38 najlepših godina svoga života! Ovde, pored srca su najdraži pismeni zadaci! Zapravo, leže u velikom putnom, mornarskom sanduku moga brata. To je jedini preostali deo njegovog ličnog prtljaga koga je ostavio meni u amanet nakon isplovljavanja iz našeg zajedničkog stana i momačkog života. Taj stan nam je ostao na zajedničko plodouživanje nakon smrti roditelja i tetke usedelice. I, naravno, njegovog uplovljavanja u bračnu zajednicu, sa trajno bačenim sidrom u ulici Lipa, kućni broj 15. Tako sam ostala u ovom stanu sama, ja, nastavnica Emilija Ružić, zvana Mima, matora usedelica čudnih manira. Da.

Da se vratimo sveskama…

Između tih sveski, već požutelih korica, pronašla sam tvoj pismeni zadatak iz prvog polugodišta V razreda. Posle tog pismenog zadatka, ja sam obratila posebnu pozornost na tebe. Do tada si za mene bio običan dečkić koji se nije isticao ničim posebnim. To bi mi odrasli umeli reći, ako mi oprostiš na izrazu: nit’ smrdi, nit’ miriše. Isuviše bledunjav za moj ukus. Sad mogu da priznam, ova seda glava se izborila za to: volela sam one koji su strčali; bilo u dobrom bilo u lošem pogledu. Onima koji su se isticali dobrim – nisam posebno trebala, mogli su i sami. One koji su bili mali, pogani nestašci – pa, njih sam gurala. Poseban izazov za mene su bili baš oni. Snagu generacije sam upravo po njima merila. A uspeh po broju “preobraćenih”. Tvoja je generacija bila opaka, naprasno izdžigljala iz tek završenog građanskog rata, puna bolnih ožiljaka. I novopridošlica. Mali, zabezeknuti, utučeni i zatečeni dečaci i devojčice koje ste s različitim osećanjima, vi domoroci, primali i prihvatali.
Taj pismeni zadatak je trebao da bude dobrodošlica za njih. Odnosno, uzvratni pozdrav malih izbeglica vama, starosedeocima. Radovi su bili više-manje isti. Samo je tvoj bio poseban. Mislim da se nijedan student ne bi postideo tog rada.

Sećaš li se svog pismenog zadatka?

Pročitaćemo ga zajedno.

Posle njega, znala sam da u tom razredu sedi, u drugoj klupi do prozora, budući pisac.

Od tvoje mame sam čula da nećeš na fakultet. Rekla ti je da smo se nedavno srele? Priznala mi je da nije oduševljena tvojim izborom zanimanja. Molim te da još jednom razmisliš, pre nego konačno prelomiš! Tvoja nastavnica Mima zna odavno šta ti je činiti.

Jednom si me pitao, ne verujem da se sećaš, zašto ja ne pišem. Pa, vidiš, ja spadam u grupu onih koji dosta čitaju, koji razumeju i vole pisanu reč, koji čak znaju da je dobro prenesu drugima, ali sami ne umeju da se iskažu na taj način. Ne umem da ispljunem ili barem iskašljem onaj gusti sloj katrana koji je nataložen u meni, i pored osećanja oduševljenja i ljubavi prema pisanoj reči. Iako mnogi kažu da je i to običan zanat, mislim da je u pitanju dar i da se neko rodi, a neko ne sa njim. Nije da nisam pokušala, ali…Samo ću još nešto da ti kažem: ja savršeno dobro znam da od mene pisac nikada biti neće, ali poznajem nekog ko hoće.

Sa ove distance od 6-7 godina, čini mi se da je ono posle čitanja tvog zadatka, javno na času, bilo presudno što sam te izdvojila kao posebno dragog, mezimca. Način na koji si čitao svoj rad…slika razreda koji je u tišini slušao…suze Marinove kad je shvatio da pišeš o njemu, o njegovom putu od rodne kuće dovde… opisi zbega i tužne povorke ljudi na traktorima...

Sećaš se? Naravno da je bilo bolno. Sad i više, jer smo tada bili još u šoku, neverici da li je moguća tolika količina bola i nesreće. Sad znamo i za veće.

U kontaktu si sa Marinom? Drago mi je čuti, dobar je to dečak.

U Torontu je?

Bože, gde si nas sve raspršio!

Ne, ne moraš objašnjavati! Savršeno znam kako si se osećao tada. I Marin, naravno. Nisam znala u trenutku šta da radim. Gledam u njegovo široko, rasplakano lice i odjednom postajem svesna da se još nešto dešava, jer mu u očima vidim strah. Prilazim mu i na njegovim pantalonama gledam kako se pojavljuje velika, mokra mrlja. Okrećem se i vidim tebe iza. Ti me odguruješ i izvodiš Marina iz učionice. Njom vlada potpuni muk. Uskoro se vraćaš samo u gaćicama, sa džemperom vezanim oko struka. Pitam gde je Marin. Ti pokazuješ na kapiju školskog dvorišta, uzimaš vaše torbe i odlaziš.

Kako nije ništa čudno?! Pa tada si imao samo 11 godina, Lazo!

Dobro, sada ćemo čitati ponovo taj zadatak. Posluži se keksom, hoćeš li sok ili nešto žestoko? Pa, sad si punoletan, maturu si završio, možeš nazdraviti sa svojom starom nastavnicom. Može orahovača? Ja sam je pravila, odlična je za mnoge tegobe.

Živeo, Lazo!

REVOLUCIJA - prozna igra

2010-11-02T15:21:00.009+01:00

FILOBLOGIJA: Prozna igra

Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)
Gibamo se ulicama, stežući u rukama različita oružja. Uglavnom su to bile razvaljene ograde lijepih vila čije smo besprijekorne travnjake i ružičnjake tog ranog jutra do kasnog podneva neštedimce trkom pretapkali. Ili bejzbol palice koje su poneki ponijeli od kuća. Moćniji su se dičili djelovima kamenih blokova pokupljenih sa usputnih gradilišta. Naša gola revolucija. Podsjećala me na francusku i to mi se poređenje jako svidjelo. Pokušao sam da sliku vratim, ali snovi su se pogoršavali. Obično kada te uhvati mora, vidiš ono od čega strahuješ. Trebao sam da, žmurajući u tavanicu, osjetim finoću ivice giljotine niz koju se lagano spuštao jedan zalutali sunčevi zrak. Ali, ne i kada sam ja u pitanju. Kod mene nema slike. Nema boje. Samo crnilo i onda, bližeći se sve više i više, počinjući sa prodornom rikom, ponekad samo ponekim, ponekad mnogobrojnim, i onda jedan po jedan, svi urlaju. Da li znate kako je to kada se netko probudi iz sna u kome nije ništa vidio? Prvo, nisi siguran da li si uopće sanjao. Pridigao sam izubijane udove, ne raspoznajući gdje sam. Trebalo mi je desetak minuta da prestanem da drhćem. I kada sam konačno ipak prestao, još uvjek nisam mogao da se otresem osjećaja kako je sve oko mene nepopravljivo razoreno. Odnekuda sam čuo razlomljene glasove. Jecaje i tek neki uzdah. Preživjelim okom bacih pogled niz bjeli hodnik.
Sretan rođendan! Sretan mi jebeni rođendan!
Postadoh svjestan dana koji će biti historijski: dan kada sam ja umro, a rođena Ona.
“Ako ne zovnemo ljekara hitno, ovog ćemo momčića izgubiti” – čujem duboki, muški glas.
“A-ha”- odgovara drugi, piskutavi.
A onda opet duboki: “A-ha”
I najzad, poslednji put, piskutavi “A-ha. Ha”
Bar sam se ja tako nadao.
A mogli bi i da pozovu.
Nešto je počelo da me kida iznutra. Zaboljelo. Uskomješala se crna krv. Počeo sam da osjećam bolove kao kod izljeva krvi. Nešto za šta sam znao da ga nikakvi flaster niti pilula protiv kiseline neće zaustaviti. Podozrjevao sam da ni kirurški šav nije od pomoći. Ovoga puta rane neće zarasti. Ležao sam na podu i sada otvorenim okom mjerio prostoriju. Možda je ovo nekada bila moja soba. Zašto da ne? Stari, otvoreni ormar eno tamo. I kao nekakva komoda na kojoj je majka stavljala vazu sa svježim cvjećem. A tu gdje sjedi, čini se onaj piskutavi glas, na tome sam mjestu nekada ja sjedio, kada mi je bilo pet godina, morebiti, u majčinom krilu, mlatarajući nogama, čisto nagonski, morebiti i radosno, željeći uhvatiti sunce. Uhvatiti kišu.
Izgleda da sam se smijao. To objašnjava radosni deo. Izgleda i da se ona smijala. A onda je nešto natjeralo moju majku da se trgne. Udarac bičem ošamutio je. Nagonski i , rekao bih odvažno, raširio sam obje ruke, hvatajući bič u zraku. Ja, vječni hvatač nečega, ovoga sam puta dohvatio samo fijuk. Majka je ležala na podu, ja povrh nje. Otac je bjesno treskajući vratima izišao van.
Pokušavam, dok se nakakav mir vraća u moje tjelo, da se sjetim i nečeg drugog, ili to samo osjećam? Načina na koji je grmio moj otac, urlao zapravo. I njegov neljudski krik dok je za sobom zatvarao vrata.
Onaj duboki glas nas je napuštao, dok se piskutavi meškoljio u stolcu, i svako-toliko se naginjao nada mnom, poturajući mi pod nos malo ogledalo.
Nisam imao snage da se oglednem. Zatvorio sam oko, i utrnuo.

LOVAC NA JELENE

2010-10-08T20:26:00.007+02:00

Bio sam u lovu sa očevim prijateljima, lovcima, već čitava dva dana. Pratio sam ih u stopu, no nisam pucao. Tog jutra sam rano, pre svih, otišao do ruba šume, sa pogledom na proplanak i čekao. Dugo sam čekao i gotovo se nisam pomicao. Bilo je hladno, zaista hladno i pomislio sam kako mi ova avantura uopšte nije trebala. Već dva dana svi su govorili o jednom velikom jelenu, ali niko ništa nije video. Ni zeca. Iako sam u više navrata bio u lovu na jelene, ja u stvari nisam nikada odstrelio ni jednog jedinog. Znao sam da ću komplikovan i zategnut odnos sa ocem rešiti samo tako što ću odstreliti ovog velikog jelena.

Pošto se sunce napokon promolilo i podiglo laganu paučinastu izmaglicu iznad šumarka u kome sam se, nemo zevajući ili duvajući u promrzle šake, krio, nisam mogao da poverujem očima. Stajao je tamo, na drugom kraju proplanka, njušeći vazduh, dižući njušku visoko u vazduh, okrećući se kao da osluškuje jutarnje zvuke tek probuđene šume. U vojsci sam važio za dobrog strelca. Znao sam šta mi je činiti i to sam uradio. Nisam nimalo ubrzavao. Namestio sam pušku, zadržao dah, lagano okinuo i osluškivao kako metak, šišteći, klizi kroz dolinu. Mora da sam zatvorio oči. Sledeće što sam video bio je moj jelen kako leži na zemlji. Svi su čuli pucanj. Lovini sam stigao u tri koraka. Tu me je čekao otac. Vrteo je glavom ljutito. Posramljeno je zaromorio “Gledaj šta si uradio!” Glasom koji se mogao čuti celom dužinom proplanka i gustinom šume iz koje su, jedan po jedan, izlazili njegovi lovci još jednom prošapta ”Gledaj! Odstrelio si lane! “ Pomislio sam da treba da se ubijem. Pa ja sam ubio Bambi!

ZELDINE OČI

2010-10-05T14:37:00.009+02:00

Stajao sam pored prozora odmeravajući gustinu magle nad Rekom, osećajući kako se niz nju lenjo razvlače aveti mojih izgubljenih iluzija. Nad glavom su mi se klatili nanizani bokori osušenih travki koje smo voleli brati od ranog proleća do duboke jeseni hodajući satima uz i niz Brdo, Zelda i ja. Mirisi trava pitome nane, majčine dušice, sporiša, kamilice, kantariona ...dodirivali su mi nosnice, dražili i budili sećanja na Zeldu. Na njene nemirne, kratkovidne oči podsećala su me žmirkava svetla sa šlepa koji je zajedno sa krpama magle klizio niz Reku.

Uvek mi je pravila društvo u dugim šetnjama, rado se odazivajući pozivu ili sama inicirajući napornu maršrutu ka šumskoj kući, gde smo rado navraćali, pomalo znatiželjni da li ćemo, barem jednom, za sve godine lutanja, zateći nekog namernika. Bilo koga... Ali, osim Sime šumara u zelenoj, besprekorno čistoj uniformi lovočuvara, obično nikoga nije bilo. Sa Simom bih malo posedeo. Podelili bi kafu iz termosa, koja se i pored dobra dva sata pešačenja još uvek pušila i grejala nam ruke. Sa pričom o kafi bi započinjali razgovor. Zelda bi nas diskretno, zagrejane kafom i pričom, znala napustiti i sesti na nisku klupu od grubih dasaka ispred ulaza u kuću. Zapalila bi cigaretu i sa uživanjem uvlačila dim za dimom, užurbano, kao da se žurila da nadomesti propušteno vreme. Niko joj nije branio, naravno, mogla je zapaliti cigaretu na bilo kom mestu u bilo koje vreme, ali se ona uvek od te pomisli i od sebe same branila rečenicom: „Bilo bi to pravo skrnavljenje lepote.“

Osećao sam da ona nije znala šta se tada zbivalo sa njenim telom. Da li je imalo veze sa cigaretom koju je pušila, da li je ona imala neko narkotičko dejstvo, ili je posredi bilo sunce koje joj je iskosa kroz granje drveća bilo u lice. Ali se odjednom osećala bolje nego što se nedeljama osećala. Video sam to na njenom licu. Tada sam mogao da rastumačim svaki i najmanji mig ili grč na njenom licu.

Sedeći na klupi Zelda bi, zamišljena i namrštena od sunčevih zraka, dubokim, planinarskim gojzericama gurala na jednu gomilu lišće opalo sa javora što je natkrilio šumsku kuću, suvo granje, poneki zalutali opušak ili papirić. Onda bi gomilicu natrpala u najlon kesu koju bi izvadila iz ruksaka i blago se klateći u hodu, odnela je iza kuće, istresajući je na već formiranu, nešto veću gomilu u dubokoj jami koju je Sima spremio da zapali, brižljivo birajući dan bez vetra za šumsku lomaču. Uradila bi, ćutljiva i rasejana, još poneku stvar za Simu, neku pažnje vrednu sitnicu, samo ženskom oku i ruci znanu.

Dok sam sa Simom raspredao o šumskim novostima i seoskim zanimljivostima, o kojima je kao uniformisano i oružjem zaduženo lice, po dužnosti, sve znao, natežući s vremena na vreme dobru lozovaču koju je Sima usrdno nutkao, Zelda je žmurila na suncu. Pitao sam je, jednom, o čemu razmišlja. Bila je začuđena, ali mi je posle kratkog razmišljanja rekla: „Pevam“. Pomislio sam da je pogrešnu reč upotrebila, jer je to znalo da joj se desi kad je uznemirena i potištena. Njeno nepoznavanje mog maternjeg jezika mi je ponekad navlačilo osmeh na lice, a kod nje izazivalo bes. Sada sam, potrešen i zatečen, osećao njenu usamljenost koja je uvirala do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Ona se, polako i sigurno, udaljavala od mene. Ali je zato počela da te unutrašnje slogove po kojima je „pevala“ zapisuje. Od tada je Zelda počela da piše pesme. Bio sam prijatno iznenađen i hrabrio sam je. U početku stidljivo, a kasnije sve hrabrije, Zelda je svoj talenat dobrog pisca razvijala sa istinskom radošću stvaranja.

A onda bi zevnula, ravnodušno i nemarno namestivši stršavi pramen kose iza uveta i pozvala me. Nisam čekao da to uradi još jednom. Zeldin poziv za pokret bio je za mene zakon. Kretali bi natrag pričljiviji nego u dolasku, preskačući obazrivo krtičnjake i zaobilazeći rupe u koje bi pred nama hitro zamicali repovi sivih guštera. Tada smo brali te lekovite trave koje je ona kasnije pretvarala u sjajne, osvežavajuće čajeve ili začine, usput zobajući divlje šumske jagode ili maline, radujući ogladnela nepca sitnim, slatkim i mirisnim plodovima. Znala mi je uzgred, razdraganim i svečanim glasom seoske učiteljice, bez prekida pričati o lekovitim svojstvima trava koje smo brali, navodeći njihova latinska imena, svojstva i dejstva. Zeldine oči su tada bile dve male svetiljčice.

Tog proleća se desilo puno sitnih i krupnih promena u našoj maloj zajednici. Ja sam zapao u ozbiljnu radnu i stvaralačku krizu. Bolovao sam od nedostatka inspiracije, pisao sam retko, s mukom i plitko orući brazde papira. Još uvek sam pisao kucajući na staroj Olimpiji, dok je Zelda vešto baratala računarom. Jednu izdašniju pesničku nagradu pretopila je u najnoviji lap-top, od koga se nije razdvajala. Zelda je blistala – slala je radove na mnoge konkurse, i na većini bi ili pobedila ili bila za mrvu ispod pobednika. Bila je neumorna, neprekidno je pisala... Gotovo da nije spavala. I hranu je zanemarivala, a broj opušaka koje sam zaticao u pepeljari nakon tih besanih, uzbudljivih i kreativnih noći bio je sve veći i merio se brojem stihova koje je ispisala. Više me nije čekala da se odlučim idem li ili ne sa njom na neko predstavljanje knjige, promociju ili događaj. Pred mojim se očima rascvetala. Bila je to čista pesnička situacija koja se mogla menjati samo u slučaju da mi na um padne jača ideja. A ideja je nedostajalo. Blokada mog stvaralačkog uma proizvela je blokadu i ostalih delova moga bića. Potištenost, ljubomora, sujeta...su vladali i sistematski me uništavali, gušeći moje dostojanstvo i mir. Zeldi je, naprotiv, sve išlo od ruke. Čak se i prolepšala! Netragom su nestali njena stidljivost, i bojažljivost, i nesigurnost. Gusta, neukrotiva griva njene riđe kose dobila je na sjaju i mekoći. Oči su joj odjednom bile krupne i blistave. Ona je postala druga slika sebe, koju nisam hteo da upoznajem. Niti da volim.

Moja druženja sa čašom su bila sve duža, a njena uz mene sve kraća. Časovi i dani naše udaljenosti i nerazumevanja su postali sve češći i izvesniji kao neminovnost, a jedino su povremene, retke šetnje u Brda donekle mirile našu nepomirljivu stvarnost. Tada bi prestajala da bude daleka i strana, držala me za ruku i gledala direktno u mene, svojim žmirkavim, kratkovidim očima. Iz metalne pljoske koju sam sada držao isključivo uz sebe, naginjali smo zajedno, gotovo da je pratila moj ritam. Do Simine šumske kuće bi stigli zajapureni i teškog, alkoholisanog daha. Simu gotovo da nismo sretali, a i kada bi ga zatekli u kućici, odlazio je ubrzo po našem dolasku, žurno se pravdajući obavezama. Ostajali smo tu kratko, dovršavajući pljosku, ne otvorivši termos sa kafom, ne pričajući sa šumarom. A ni uzajamno. Naše su se male navike i ovde urušavale.

Poslednja zajednička šetnja, pred Zeldin konačan odlazak, pala je u sam špic letnjih vrućina. Zelda je bila ćutljiva, ja pijan. Nismo se držali za ruke. Penjanje je bilo sporo i mučno. Nismo se potrudili ni do Sime da stignemo, kada je Zelda sela na neko oboreno stablo, zapalila cigaretu i rekla mi da me napušta. Konačno sam odahnuo. Sutradan je, sa samo jednim koferom, otišla.

I tada i još uvek me neodoljivo drži utisak da je Zelda nikla i nabujala na mom đubrištu, da je bivala sve jača i uspešnija crpeći upravo moju snagu. Neosetno sam zapao u letargiju koja je, kao i ovog maglovitog dana, ličila na tihu promenadu u sumrak, šetnju moje umorne sive moždane mase, nogu pred nogu, u noć bez Zeldinih svetiljčica.

STRAST

2010-09-08T23:32:00.006+02:00

Sa nevericom je gledala u prazan krevet. Na noćnom stoćiću je stajao njegov mobilni telefon. Ugašen. Upitno je pogledala u suseda, koji je sedeo poguren na ivici svog kreveta i odsutnim, nemim odmahivanjem glave joj uzvratio, glasno odlamajući veliko parče jabuke.
“Pa gde je? – nestrpljivo ga je upitala, a on je, boreći se sa parčetom jabuke među zubima, hvatajući vazduh, glavom mahnuo ka hodniku. Na drugom krevetu je, okrenut zidu, glasno prijavljivao svoje prisustvo, hrkajući cimer, dok je poslednji krevet bio prazan. Nestrpljivo se okrenula i uputila niz hodnik do toaleta. Mogla je ući nesmetano, jer je isti bio i za ženske i za muške pacijente. Gurnula je laktom poluodškrinuta vrata, pazeći da ne dodirne kvaku.
“Tata!” – pozvala je glasno, možda i neprimereno mestu u koji je zakoračila. Osim glasnog uzdaha sa kraja toaleta, drugog odgovora nije bilo.
Besno je izašla i uputila se sobi.
“Izašao je”- preduhitri joj bes mršavi sused. Sad praznih usta mahnu rukom ka prozoru.
“Hvala” – reče i okrete se izlazu iz bolnice.
Nije znala na koju stranu da pođe. Mrak je padao, a sitna kiša dosadno rominjala natapajući joj kosu i odeću.
Nasumice je krenula ka prvoj kockarnici. U okolini bolnice ih je na dnevnom svetlu, još prvoga dana kada su ga smestili, izbrojala pet.
Pa sutra ga operišu, skoro je glasno jauknula. Kako je uspeo da se izvuče, prođe mimo obezbeđenja? Nije ni vredelo njih pitati. Znala je, samo bi napravila nepotrebnu uzbunu i pometnju… Najbolje sama da krene.
U prvoj ju je dočekao totalni mrak na ulazu. Gotovo da se spotakla o stalak za kišobrane i zagrcnula od pušačkog dima koji joj je zamutio pogled. U svakoj narednoj ista slika. Par tamnih, pogurenih senki za kockarskim mašinama. Ćutljivi, povlače ručke uz zvuke čegrtanja i zvonca. I poluglasni šapat onih što su osveženje našli uz šank, ćaskajući sa barmenom.
Izgubila je već svaku nadu da će ga pronaći kada ga na vratima poslednje i najudaljenije pećine ugleda. Izlazio je, dižući kragnu laganog bolničkog mantila, ispod koga se videla prugasta pidžama, nogavica uvučenih u čarape. Zastao je pokušavajući da od platnene maramice napravi štit protiv kiše, onu smešnu kapicu sa četiri kraja koja strče kao upleteni čvorovi, kapicu koju je viđala na glavama zidara, molera ili hauzmajstora… Nije je opazio, dok je ražalošćena slikom stajala duboko uvučena u senku drveta, zaklonjena i nesrećna. Njegovo je lice bilo gotovo sablasno belo, sa velikim podočnjacima i stanjenim, potpuno modrim usnama.
Kada je već dobro odmakao od vrata kladionice, prišla je. Gledao ju je, nerazumevajućim pogledom , ne shvatajući odakle ona, baš sada, tu. Ćutke ga je uhvatila pod ruku. On je zastao i gurajući ruke u džepove mantila, pokušavao mucajući da objasni.
“Išao sam… da kupim … dopunsku karticu za mobilni telefon… da mogu sutra …da vas zovem… posle … nisam imao više…pa gde je sad?”
Koliko god bila besna pre susreta, sada je osećala samo nemoć pred tim detinjastim izgovorom, pred njegovom sitnom laži, pred činjenicom da je, možda, svoje poslednje časove proveo na tom jadnom, mračnom i kužnom mestu i da mu sada, i upravo sada, treba sva ljubav njenog srca, skočanjenog od straha i studeni.

EMO

2010-08-26T23:53:00.003+02:00

Danas je tačno dve godine od kada sam napisala svoju prvu pesmu.
To, zapravo, i nije bila pesma no neka vrsta pozdrava na jednom od mojih ulaza u blogerski svet. Evo je:

TUNEL
tunelom ću poći
ne treba mi luč
pipaću po mraku
ruku mi daj

Lavirint kojim sam se otada kretala imao je par ulaza i nijedan izlaz.
Osećam se jako ponosnom kao pesnikinja/pisac amater, a prvenstveno - bloger. I to zahvaljujući, pre svega vama, vernim čitaocima i prijateljima.

Postovi sa blogova su neprimetno postali priče... pesmice su prerasle u pesme... neki su postovi ostali kao mali, lični zapisi... Sve u svemu, na Bloggeru je zabeleženo u rubrici pesme-pesme 170 postova. Znači, otprilike toliko pesama. U rubrici pusti priču je 58 postova, što znači, negde 50-tak kratkih priča. I ne manje za mene je bitna rubrika emo_serpica sa 89 postova. Mislim da je to dobar učinak. Šerpica je radila punom parom, neko bi rekao: kao parni valjak :)

Dozvolićete mi da vas, sve moje drage prijatelje, pozdravim i zahvalim se na izuzetnoj pažnji koju ste mi pružali, na poverenju koje ste ukazali mojoj pisanoj reči i na ljubavi kojom ste me obasipali.

Vaša emo_serpica

p.s. oprostite, ovoga puta neće biti komentara

PODSTANARI

2010-08-24T22:08:00.004+02:00

Probudili me nejasni zvuci sa prozora. Šuškanje. Činilo se kao da neko, meko tarući prozorska okna, pokušava da uđe ili barem, nagovesti svoje prisustvo. Sunce se već uveliko diglo i nisam osećala neku naročitu žalost što sam probuđena pre uobičajenog vremena. Zapravo, ti rani jutarnji sati su mi najdraži deo dana. Sa obližnje kose, obrasle gustom, podivljalom šumom, gotovo usred betonskih, nakaradnih solitera (u jednom od njih živim već 27 godina) ranojutarnji zvuci znaju da stvaraju divan osećaj pripadanja prirodi. Često znam gotovo sat vremena provesti na terasi, udišući mirise i slušajući zvuke šume, prepuštena blagim, kosim zracima sunca...
Na prozorskom simsu, između plastičnog sandučića sa cvećem i krajnje ivice prozora, šćućurena, okrenuta jedno prema drugom, dva siva goluba. Pomičem oprezno zavesu, da ih ne uplašim. Gledam ih kako se na tom uskom prostoru vrpolje, okreću, guguću, prhnu pa se opet vrate. Na simsu par suvih travki, poneka grančica i suvi listić...A, ne! Mislim se: neće moći!
Pre nekoliko godina, jedan je par sličnih golubova, na istom mestu, svio gnezdo. Bili smo na godišnjem odmoru i komšije su nam povremeno obilazile stan, vetrile ga i zalivale cveće...Kad smo se vratili, bez naše saglasnosti, bili smo bogatiji za par golubova, podstanara.
Dečaci mi nisu dali da gnezdo uništim, mada sam se bunila jer golubovi prljaju prozore, a tu je bilo i moje omiljeno cveće...No, kada smo nakon par dana u gnezdu ugledali dva jaja, omekšala sam i popustila: ostaju! U jednoj od uobičajenih olujnih letnjih dana gnezdo je bilo gotovo uništeno. Oluja je od gnezda napravila gomilu bezlične, sive mase. Kada se nevremene smirilo i kada smo mogli da otvorimo prozor, ražalošćeni smo ugledali sumorni prizor: u gnezdu je nedostajalo jedno jaje, a jedan od golubova je očajnički obletao oko našeg prozora. Dečaci su se plačući sjurili niz stepenice, ni lift nisu mogli da dočekaju...Znala sam da je uzaludna njihova jurnjava sa šestog sprata. I zaista, brzo su se vratili sa kiselim izrazom na licu: od jaja ni traga ni glasa.
Sutradan su golubovi popravili gnezdo i nastavili da brinu o jedinom, preostalom jajetu. A brinuli smo i svi mi, ukućani. Obazrivo smo otvarali prozor, provirivali iza zavese, pažljivo i diskretno, da ne plašimo drage podstanare, ostavljali mrvice hleba… Uskoro je stigla i prinova. Mali goluždravac nam je oteo srca na prvi pogled. Rastao je, jačao i onda, jednog je dana zajedno sa brižnim roditeljima – nestao. Dugo su dečaci patili i morala sam im objašnjavati da je to prirodni proces, da su golubovi srećni roditelji jer su odgajili i osposobili za život novog člana, pobrinuli su se za narednu generaciju. Život se tako nastavljao. Nažalost, mi više nećemo biti akteri u njihovim životima, ali će mali goluždravac kada dođe vreme, i sam tako: napraviti gnezdo na nekoj terasi ili simsu nekog prozora i …Naravno, ako bude imao sreće da preživi mnoge zamke koje ga očekuju na tom putu.
Ali, ovog puta NE! Neću dozvoliti, definitivno. Pravite gnezdo na drugom mestu! Neću da se vezujem za vas. Neću da patim zbog vas! Jako dunuh i sve travke koje su dovukli na moj sims, odleteše. Prhnuše sa njima i golubovi, moji nesuđeni podstanari. A onda pomislih: nije li jedan od njih možda potomak naših davnih prijatelja? Jer, kako da su ovi jutrošnji gosti baš na istom mestu doneli materijal za gradnju, kada imamo dva prozora i četiri ćoška? Odgovore ne znam, ali znam da su mi, makar i na kratko, sećanja na davne podstanare ulepšala jutro.

ŽEĐ

2010-08-12T00:53:00.004+02:00

Zaroniti. Dotaći svakim delom tela mekost i svežinu vode, klizeći sve dublje. Puštati da te svetlucajući mehurići u blagom haosu žurno napuštaju, a onda pratiti njihovo lelujavo, užurbano kretanje ka površini, sve dalje od tvog nosa i usta. Kroz slepljene, polusklopljene trepavice, žmirkajući, hvatati im poslednje, drhtave trenutke, potajno navijati za njihovu laku smrt u izlomljenoj svetlosti sunca što je drsko zaposelo površinu vode.

Izroniti. Hvatati vazduh drhtavim nosnicama, dok ti slane kapi nagrizaju kapke i zaglušuju uho. Nakrenuti glavu na stranu tog uha i blago treskajući, pokušavati ga osloboditi balasta. Udisati duboko morski vazduh u kome su rastvoreni razni mirisi i ukusi, dok sa ramena, sada bestidno pružena suncu na partiju milovanja, isparava voda u vrelim talasima.

Njegovi prsti lagano klize oko tvojih listova i butina. Penju se duž kičmenog stuba, izazivajući blagu drhtavicu. Dlanovi su na tvojim grudima, pa spušteni dalje kao da hoće umiriti jedva primetni drhtaj na tvom stomaku. Ruke igraju spretnu igru dok otkopčavaju gornji deo tvog kupaćeg kostima. Puštaš ga da sklizne sa tela.

Slobodna si i spremna za ponovni uron, svesna svoje neprestane, neutoljene žeđi za morem, okeanom...ili, preciznije, za vodom uopšte.

GLAD

2010-08-10T01:03:00.005+02:00

Sediš u pomalo neprirodnom položaju, duboko zavaljena u beržeri, sa rukama koje su opuštene i gotovo da vise van naslona fotelje. Miris krušaka iz korpe sa voćem se meša sa mirisom tek pečenih kukuruza. Navlačiš rukave laganog džempera preko prstiju, vukući i zatezajući ih palčevima. Guraš šake pod stopala. Hladna noć se uvlači u stan i ti povremeno duvaš, čas u jednu pa u drugu šaku. Glavu zavlačiš sve dublje, kopajući po sećanjima. To, zapravo, čitav dan radiš... očigledno je da nisi najzadovoljnija trenutkom u kojem ipak, reklo bi se, uživaš.

Smeškaš se, površno i setno. Istim osmehom i zubima grizeš i ono malo pepela... Osećaš, kao da raste bliskost...dve Samoće su se srele. Čuješ eho svojih unutrašnjih glasova koji u pravilnim intervalima nestaje. Masa misli koja misli da može sve... On seda uz beržeru. Na tepih se spušta lagano, odmereno. Gleda te pravo u oči.

Čitaj mi sa stopala, kažeš.

Pokušava da ti doskoči. Guši te za reč. Zeva ti u rečenice.
Osećaš neizdrživu glad za dodirom, poput Ciganke… ali ćutiš, osluškuješ. Jer, ti sada znaš tu glad da neguješ, vodiš je na uzici. Naučila si da gajiš tu žudnju.
Nekako ti se učinilo... u zagrljaju si sopstvenog zaborava, sa gomilom pepela među zubima, dok on kao ptica kruži okolo. U krug, u krug…jer ne ume, crna, na rame tvoje da sleti.

ZVATI SE ERNESTO, II deo

2010-08-05T13:16:00.013+02:00

II deo

Sedeli smo za stolom u uglu Gradske kavane, Komesar i ja. Rat je protutnjao, revolucija uzela svoje i naše žrtve, prividni mir se uselio u naš Grad. Vreme čudno, plašilo me većma nego ratno. Komesar mi se do ovog susreta već par puta javljao, tražio usluge za sebe, svoju rodbinu, prijatelje, žene... Nisam nijednu molbu odbijao, ali nisam ništa ni očekivao od njega. Radio sam svoju privatnu lekarsku praksu i niko me nije dirao. Šuškalo se da po ostalim mestima moje kolege prekidaju praksu, zatvaraju ordinacije što milom što silom. Moj komesar je postao Zverka u našem kraju i svi su sa strahopoštovanjem govorili o njemu i njegovim delima iz vremena ratnih, a posebno poratnih. Mislim da mene nisu dirali jer me je on svojim autoritetom štitio. Poslao mi je poruku pre neki dan da želi da se sretnemo u Gradskoj. I evo, sedimo jedan naspram drugog, on gladi guste brkove a la Staljin, ja se povremeno češkam po glavi, očekujući šta je namerio reći mi.
„Dakle, Ernesto (prvi me i poslednji put nazvao imenom!) došlo je i to vreme da ispunim svoju reč! Ja nikada ne zaboravljam. Slušaj, doture, vremena su takva da niko nikome ne veruje. Ali, ti si meni verovao, a i ja sam imao poverenja u tebe i sada je čas da se plati. Od sledećeg meseca tvoja ordinacija neće više raditi. Ali, ja znam šta tebi znači rad. Znam i za tvoju Janu. Našao sam ti dobro imanje. Zabito selo na obali mora. Zaboravi ovu vukojebinu. Imanje je veliko i kuća je jako lepa, tu je bio smešten lokalni štab talijanske vojske. Bićeš seoski lekar, vodićeš ambulantu u selu. Državna služba nije loša stvar. Radio ne radio, platica stiže prvog... Imanje je dobro zbog Janinog zdravlja, a i odvojićeš je iz ove sredine. Uostalom, završila je licej, može se i ona zaposliti, selu treba učiteljica.“
Bez reči sam ga slušao, a i šta mu reći: on je sve sam odlučio.
„Dobro, rekoh, kada moram biti tamo? Moram preseliti stvari...spremiti Janu...Ima posla, Komesare!“
„Koliko sutra“. Reče odsečno.
„U redu“- ustadoh. „ Hvala“ rekoh i stisnuh mu šaku.
Samo je zamišljeno klimnuo glavom.
*
Gledam je kako mirno spava. Konačno je zaspala, napad je bio jedan od najjačih do sada.
Odavno lekovi ne deluju i moram je smestiti u bolnicu na terapiju i moguće, promenu lekova. Moramo se, Jano, ipak, rastaviti – šapućem joj iako znam da me ne čuje. Za to vreme ću ja preseliti ambulantu, srediti novu kuću u selu, prodati predhodno stan u Gradu...Ima posla. Spavaj, Jano.

*
Već pet slika, velelepnih ulja na platnu, krasi zidove moje tajne ordinacije u suterenu seoske kuće. Janina dela. Posle povratka iz bolnice, ona neprekidno slika. Po ceo dan se šunja oko imanja - crta, slika... Nikad je nisam video srećniju. Novi lekovi deluju, nova joj sredina prija. Jedino se mršti kada meni dolaze tajni pacijenti. Nisam mogao odbiti seosku klijentelu i radije mi dolaze na kuću no u seosku ambulantu. Za sada ne vidim problem: dobro njima, dobro meni. Još uvek imam dovoljno sanitetskog materijala iz rezervi, i nešto lekova, uglavnom sedativa, ostalo mogu i preko ambulante prepisivati.
Jana naročito ne voli žene koje mi navraćaju. Uvek je podozriva kada se neka nova pojavi na vratima. Ide za njima, osluškuje naše razgovore, ljubomorna je ako se neka duže zadrži u suterenu. Eh, Jano, Jano! Kako bih ja mogao tebe ostaviti, draga sestrice!
*
Nepoznata je devojka ispred kuće. U jednoj ruci joj flaša s mlekom, u drugoj prut kojim dovodi u red svoje dve bele koze ispred moje kuće. Zastaje neodlučna na pragu. Jana je ispitivački gleda, a zatim odjuri, trapavo se gegajući, za kozama koje su se sa neskrivenim oduševljenjem bacile na njene leje sa puzavicama i cveće ispred kuće.
„Ti si dotur? – pita i ne sačekavši odgovor nastavlja. „Evo ti malo svežeg mleka. Mislim, to ti pripada, jer su moje koze brstile tvoju ogradu“- smeje se i pruža flašu.
Smejem se i ja i prihvatam flašu.
*
Gledam je kako usplahirena i zajapurena pokušava da dođe do daha i da mi, mucajući, nešto kaže. „Smiri se“ – kažem joj i hvatam je za ruke. „Šta se to tako strašno desilo?“
„Koza...koza...mojih... nema“ – pokušava da sklopi suvislu rečenicu. „Pa, gde su ti koze?“ „Uzeli...uzeli...nema...“ grca i muca. „Polako, ko ih je uzeo? I zašto?“- pitam, a već znam. Neko ju je prijavio, neko ko ne zna ili koga nije briga što ona njihovim mlekom hrani bolesnu majku i dva mlađa, nejaka brata.
Jana! - sinu mi, ali gurnuh misao u stranu.
A onda je videh kako izviruje iza kuće. Ipak je ona. Zločesta moja sestra Jana.
*
Od zajedničkih poznanika sam saznao: moj Komesar je nestao! Izgubio se iz Grada, a i šire, a za njim nastala opšta potera i pometnja. Kažu, šmugnuo u Sovjetski Savez, i to na vreme. Izbegao Otok. Strašne su se glasine tajno pronosile o njemu, a otok je bio tako blizu mojoj uvali i selu! Mogli smo se i posećivati? Od našeg razgovora u Gradskoj, nismo se videli. Povremeno bi mi poslao neku pacijentkinju, na doradu ...ali se nije oglašavao. Kažu, pao mu ugled. I moć, naravno. Sve ima svoje vreme, razmišljam gladeći bradu. Ah, da! Od onog razgovora sa njim, pustio sam brkove i bradu. Nije da se krijem, ali nešto sam razmišljao: nije na odmet malo promene. I još nešto, moja mlekarica voli kada joj bradom skliznem niz bele obraze. Ostane mali, crveni trag...
*
Ne mogu i neću da verujem. Moja rođena sestra, kojoj sam posvetio ceo svoj život. Zbog koje se odrekao svoga. Koja je bila centar mog sveta.
Dojavili su mi: noćas će doći da me vode. Noćne patrole su uvek bile najdelotvornije, najefikasnije. Priznajem. Kriv sam, priznajem.

*
Koliko li je muka imala dok je dovde dospela? Pitam se, dok je posmatram kako uglom marame briše graške znoja sa nausnica. Gornjom stranom podlaktice briše čelo. Nervozna je. Toliki je put do Mesta prevalila, ona koja nikad nije atar našeg sela napustila! Znam, ustala je pre zore i prvih petlova. I satima pešačila do autobuske stanice. Među stranim, nepoznatim svetom stidljivo se nameštala na sedištu autobusa koji ju je prvi put vodio nekud, u nepoznato, u susret sa mnom, okorelim kriminalcem, što sam izdržavao zasluženu kaznu u Kotarskom zatvoru. Uzimam je za ruku i naređujem da sedne do mene. Priča mi o novostima iz sela. O Jani. O majci koja je pala u postelju. O braći koja moraju da idu čak u Bosnu, u seču šuma, u potragu za poslom. „A ti, kako si ti?“ – pitam je očima. Ćuti. Pa opet nastavlja o selu. O novom lekaru. „Ima li i on svoju mlekaricu?“ – zadirkujem je. Neveselo krivi usta, verovatno misli na svoje otete kozice.
Umorile me njene priče. Osećam kako mi polako, ali sigurno, postaje apsolutno svejedno sve o čemu satima ćereta. Osećam samo bol, duboko u unutrašnjosti, koja ključa, koja preti da iskulja na površinu. Počinjem da štucam. Tako uvek počinje, štucanjem. Onda ono prelazi u dugotrajan kašalj, suv i iritirajući. Prebiram po džepovima, nisam poneo pumpicu. Uskoro će mi biti neophodna, jer neću imati vazduha. Mašem rukama čuvaru. Ona naglo ustaje, u očima joj strah. Naravno, mila, da ti nisam rekao – mislim se. Dovoljno imaš svojih briga.
*
Javila mi je da je nabavila lek za mene. Uskoro se pojavila sa njim, ozarena. Mislim da je kasno. Kako znam? Pa, ja sam lekar, Jano! Ja bih trebao da znam. Bože, kako sam je podcenio! Ona sasvim dobro funkcioniše sama, bez mene. Posmatram je sa zanimanjem, dok neprekidno brblja. Zaposlila se u osnovnoj školi, predaje likovno obrazovanje. Sa kakvim oduševljenjem priča o svojim đacima! Zove ih pačićima - svašta! Smršala je. Doterana je. Ima probranu, finu garderobu. Ovo je neka druga Jana. Pitam je da li ima napade. Gleda me začuđeno, kao da je pitam o Marsu. Odgovara brzo, ali otresito: „Ne, Ernesto, ja napada nemam više. Ja sam zdrava. Potpuno!“ I opet o školi. Dobro, Jano, dobro je da si srećna! Osmehujem se na njena blebetanja, priče radi priča, sitna ogovaranja i prepričavanja malih, seoskih intriga. Uživam gledajući svoju veliku sestru. Ona živi punim plućima! A moja polako ali sigurno otkazuju poslušnost - tuberkuloza u poodmaklom stadijumu vodi me sigurnom kraju. Samo je stvar srca koliko mi preostaje. Ali, ono je ispunjeno. I srećno.
*
Mislim da je ovo poslednji zapis mog deda-ujaka. Mama mi je, mnogo, mnogo kasnije, na moje konstantno navaljivanje, ispričala nastavak storije o njemu i Jani. Umro je u zatvorskoj bolnici. Jana je ostala u selu, a mama i nona su retko odlazile kod nje, jer su je svi potajno optuživali za prerani, nesrećni ujakov kraj. Ona je doživela duboku starost, usamljena ali kočoperna do kraja. Mlekarica je nakon dedine smrti otišla za braćom, u Bosnu i tamo se udala za nekog drvoseču. Tog leta, kada sam upoznala baka Janu, mama je otišla, na nagovor svoje majke, Janine sestre a moje none, da je pokuša nagovoriti da poslednje dane provede u nekom staračkom domu, jer više nije mogla da živi sama. Umrla je u domu. Po izričitoj želji moje none, nije sahranjena u istom grobu gde i Ernesto.

ZVATI SE ERNESTO, I deo

2010-08-04T23:13:00.014+02:00

I deo

Tog leta je mama odlučila da nas vodi na more u stari letnjikovac njenog ujaka, kitnjastu vilu građenu i ukrašenu bogatim kamenim ornamentima u stilu secesije, u seocetu na samoj obali zaliva malenog poluostrva. O tom delu mamine familije slabo smo šta znali te smo brat i ja sa nestrpljenjem čekali na taj put. Do seoceta smo došli brodićem, koji je dva puta dnevno saobraćao. Vila je bila smeštena na imanju, koje se iz moje perspektive desetogodišnje devojčice, činilo nepregledno velikim. Od prašnjavog puta do kuće vodila je staza kroz gustu borovu šumu. Kuća je bila po sredini imanja, sa jedne strane zaklonjena borovom šumom, a sa druge maslinjakom. Iz maslinjaka je vodila stazica do drugog, većeg mesta na poluostrvu, utonulog u zelenilo, kuda smo znali šetati u predvečerja jer je mama volela da uživa u zalascima sunca. Do najbliže plaže smo morali poduže da tapkamo prašnjavim uskim putevima, tako da sam nerado jutrima odlazila na kupanje, i to tek kada bi me mama strogo, uz pretnje prutem pratila do kraja imanja, a ona se vraćala u kuću, da se “nađe” svojoj bolesnoj tetki Jani. Nisam znala od čega baka Jana boluje. Meni je delovala sasvim zdravo, iako me pomalo plašila njena debljina. Bogami, ponekad je znala i da se opasno izdrlji svojim krupnim, plavim očima na nas decu, dok smo jurili kroz kuću ili oko nje, pokušavajući da je obujmimo rukama, držeći se čvrsto jedno za drugo vrhovima prstiju. Volela sam tu nepoznatu kuću. Bila je tako tajnovita! Prvo što je bilo čudno – nije imala struju i mama je kuvala na plinskom šporetu. A svetlo sveća nije moglo dopreti do svih ćoškova, tako da su pojedine sobe kako danju tako i noću izgledale kao sobe velikih, srednjevekovnih zamkova! Danju zato što baka Jana nije dozvoljavala da se otvaraju škure. Još veću tajnu krio je betonski bunker na samom ulazu na imanje. Uvlačili smo se u njega i pored strogih tatinih zabrana i maminih prutića kojima nas nakon tih avantura “šickala” po golim tabanima. U bunkeru, zaostalom iz II svetskog rata, osim buva i ostalih sitnih, gmizećih vragova nismo ništa pronašli, ali nas je svakako svojom tajnom privlačio upravo zato što nam je branjeno da se u njega uvlačimo.
Kuća je imala suteren koji je takođe bio zabranjena zona. A nismo ni mogli ući u njega, jer su ulazna vrata bila gotovo neprekidno zabravljena katancem i debelim lancem. A onda sam jednog dana, kada sam lažnim bolovima u stomaku izdejstvovala da ostanem kod kuće i osmehom ispratila ostale na mrsku plažu, našla vrata suterena otvorena. Naravno, ušla sam u zabranjen prostor koji se sastojao od dve velike sobe. U prvoj je bio jedan ležaj, kako ga mi zovemo otoman, bez ikakvih naslona, zatim metalni paravan sa belim platnom i dva staklena ormana. U ormanima su stajale neke nepoznate alatke, bočice, vata…kao kod lekara i pomislih: ovo je neka bolnica! U drugoj prostoriji, na sredini sobe stajala je čudna stolica, sa još čudnijim naslonima. Kasnije sam saznala - bila je to ginekološka stolica.
Mama me je zatekla kako rovarim po sobama i uz grdnju me isterala napolje. Ali nije videla kako ispod majice iznosim jednu fasciklu. Danima sam, pošto smo se vratili kući, krišom, čitala sadržinu fascikle. Danima, mesecima i godinama me je sadržaj proganjao. To su bili kratki zapisi, svaki na posebnom listu, ispisani kitnjastim, prelepim rukopisom, na pojedinim mestima i nečitkim, jer su slova bila izbrisana ili izbledela kao da su papiri kvašeni, umrljani kapima vode (sklona sam verovanju da su u pitanju bile nečije suze). Bila je to istorija jednog ili, pre, više nesrećnih života stanovnika ove tajnovite vile. Neke strogo sakrivane porodične tajne bile su mi kao na dlanu, čekajući da budu obelodanjene. Neke zapise sam uspela hronološki da sredim, neki su iskakali iz poredka. Ali se iskreno nadam, da ćete, kao i ja, uhvatiti nit.
*
Posmatram je već neko vreme, dok krajičkom marame povremeno, hitrim i uigranim pokretom briše uglove usana. Jedan ružan, čini se nesvesan a nadasve primitivan pokret, kojim nedvosmisleno pokazuje svoje prostačko poreklo. Sve što je od porodice nasledila bilo je takvo, prosto, dok priroda nije škrtarila: obdarila ju je belim, gotovo prozračnim licem sa sitnim, jasnim i plavim venama na slepoočnicama kao u gospodične, šakama mekim a prstima dugačkim i finim. Telo joj je bilo gipko, neprestano u pokretu, poput koza sa kojim se verala dok su one brstile nisko rastinje uz ivice imanja. I koje je krila u mom bunkeru. Ostalo se nije dalo videti u nje. Samo sam naslućivao. Sve dok je nisam, vrelu od stida i crvenu kao bulku u licu, popeo na stolicu u suterenu. I dodirnuo je.
*
Probudili me udarci kamičaka o prozor. Trgao sam se i odmah skočio na vrata. Znao sam da oni ne vole da dugo čekaju. Zbogom mirni dani, pomislih sa gorčinom. Da, kada jednom uđeš u kolo s đavolom, nema izlaska! Ovog su puta bila dvojica, drugovi Dugi i Kratki. Mrki pogledi, neprestano okretanje glave na sve strane kao da traže nešto ili nekog, ćutljivi i mračni. Vragovi jedni, mislim a ćutim, što ne sačekaste dan, no usred najslađeg sna? Uzdahnuh i bez ikakvog nepotrebnog a uzaludnog pitanja navukoh toplu odeću i duboke čizme. Lekarsku torbu mi je onaj manji, što ga nazvah Kratki dodao ćutke, iskrivivši uglove usana u blagi cerekajući osmeh.
„Požuri, doture, čekaju te.“
Uzjahao sam konja lako i već sviknut na ono što me čeka uz put, ogrnuo se grubom bilicom. Noć se već na horizontu belasala praskozorjem, i prvi petlovi sa periferije ćutljivog i zaspalog Grada javljali su se, dok je ova naša crna trojka na konjima zamicala rubnim, krivudavim linijama mesta iz kojih se neprimetno utapala u obrise mračnih i hladnih šuma i brda okovanih snegom. Uskoro nam se pridružila nova grupica, isto takvih smrknutih i naoružanih boraca. Oni su bili na pročelju i začelju kolone, izvidnica i odbrana grupe. Mora da je neko važan u pitanju, kada mi je dodeljena ovakva pratnja, pomislih. Ćutke smo grabili uz visove. Čulo se samo frktanje konja i poneko uzdržano kašljucanje vojnika. U logor smo stigli kada je dan već uveliko osvojio i škrto se sunce samo povremeno udostojilo izviriti iza sivih oblaka. Mirisalo je na sneg i nisam bio obradovan time, jer će to, sigurno, produžiti moj neplanirani boravak među ratnicima. Ispred provizorne bolnice, jednog povećeg šatora, čekao me je Komesar. Stari znalac. Uz široki osmeh pružio mi ruku, a onda je hitro prislonio uz titovku. „Doture, dobrodošli! Izvinite za naglo buđenje, ali ste mi neophodni! Sestra Cvitana je sve pripremila. Ovoga puta imate tri operacije. Molim Vas, budite pažljivi, radi se o važnim ličnostima. Posle ću Vam sve objasniti.“
*
Jana je opet lošeg raspoloženja. Pun mesec, i ovoga puta, utiče na njeno gotovo dečje, jogunasto ponašanje. Uzela je štafelaj i boje, nadao sam se da će odlazak u maslinjak biti delotvoran. Opet se jutros izvikala na moju mlekaricu. Oseća ona, oseća... čekam samo kobni dan kada će se okomiti na nju ili je udariti i kada će i ova, poput ostalih, nestati iz mog života. Moja mila... Osećaj blaženstva preli se kroz mene, uz snažnu navalu toplog talasa u glavu, no beše kratkog daha. Iz maslinjaka sam čuo Janin glas. Bože! Ona peva...peva!

*
Uz kratki trzaj ruke, odsečnim pozdravom, stisnutom pesnicom uz kačket sa crvenom petokrakom, dade mi znak da sednem na panj. Sede do mene, skide šapku i obrisa oznojeno čelo.
„Kako ste samo mirni, doture, zavidim Vam! Dakle, ovako! Vi znate da Vam sada ne možemo platiti, jel’? To je jasno. Doći će bolja vremena. Ali i tada Vam nećemo platiti. Nagodimo se, zato. Mi smo časni ljudi. A znamo da i Vi morate od nečega živeti, jel’? Obećavam Vam, svojom časnom oficirskom rečju da ćete biti namireni i sasvim zadovoljni. Za par meseci ćemo nas dvojica sedeti dole u Gradu, u Gradskoj kavani ili Vašoj ordinaciji i verujte, biće sve u redu.“
Šta sam mogao, no da klimam glavom.
„ U redu je, Komesare! Razumem ja Vas i verujem Vam. Odoh ja sada, dug je put!“
Dok sam se vraćao u Grad, za mnom je kaskao samo Kratki, bez velike pratnje smo napuštali logor. Noć je hvatala zalet i u daljini se nazirala prigušena svetla Grada pred snom. Ovoga puta, novi sneg nije padao i ja sam radostan zbog brzog povratka i pored umora, punim plućima udisao reski vazduh hladne, zimske noći u povoju.
*
Moja mlekarica stoji na vratima i gleda me upitno. Ništa ne govori, vrti krajem kecelje. Ona bi da se opet igra, Bože! Ustadoh i obuhvatih je oko struka. Lagana je kao perce, pomislih i nežno je spustih na krevet u ordinaciji.
*
Javili su mi se iz škole. Jana je opet dobila napad. Hitro sam iskočio iz ordinacije, pozvao po dečku iz prizemlja kočiju i uputio se liceju. Jana me je čekala u kancelariji upravnice ženskog liceja, mirna i samrtnički bleda. Njene krupne, plave oči odavale su strah i sram.
Ćutali smo do kuće. A kada smo ušli u stan, eksplodirala je. Napad besa i boli i stida...sve u jednom. Jedva sam je smirio uz duplu dozu sedativa. Zaspala je jecajući, dok joj se mlitavo, debelo telo svako-toliko trzalo uz tiho režanje i šrgutanje zubima. Usnula je tek uz moje obećanje da ću je, koliko sutra, ispisati iz liceja. Šta da radim sa njom? Opet sam pred dilemom da li da je šaljem u sanatorijum ili da uz moju (jeste lekarska, ali ne i stručna) pomoć nastavimo. Ostaviću to za sutra... Naći ću neko rešenje. Valjda. Za sebe i nju, moju malenu, bolesnu sestru.

BALERINA

2010-07-31T23:16:00.010+02:00

O njoj je voleo da priča dugo, gotovo neprekidno. Uvek bi mu se pogled zažagrio, a obrazi zajapurili kad bi pričao o njenoj lepoti, a da bi je bolje opisao, koristio je boje i slast mediteranskog nara. Dok sam ga slušao otvorenih usta, ne trepćući i zaustavljenog daha, gusta, karmincrvena tečnost raspuklog nara cedila mi se niz bradu, gotovo preklinjući da se jezikom poliže. Naravno, zamišljao sam njegovu draganu kako to radi vešto i posvećeno. I naravno, da svoje maštarije nisam njemu pominjao. Njegova tajanstvena lepotica! Tako oblikovana , stvorena u mojoj mašti, njegova dragana je postala i moja savršena figura. Naša balerina. Kako sam željno iščekivao čas koji će sazreti u trenutak upoznavanja!
A onda sam je upoznao. Iznenada i bez najave.
Stajala je tik uz njega, na dohvat njegovih ruku. Mogao ju je svakog časa, kad poželi, dodirnuti. Mogao ju je imati u svakom trenutku.
Posmatrao sam ga. Kako je pažljivo okreće, čas na jednu, čas na drugu stranu. Pa onda malo zastane, posmatra je i miluje. Onda ponovi sve ove pokrete, zaneseno klimajući glavom u ritmu samo njemu poznatom. Pa popusti. I osluškuje, pažljivo je posmatrajući. Tih poput lopova, opčinjen i uznemiren, gledao sam njihovu predstavu, dok se njena crvena haljinica od organdina, laka i meka kao paučina, rasipala i zaklanjala njenu glavu i nežno poprsje. U trenu dok joj je glava bila dole, savršeno održavajući ravnotežu, njene nežno izvajane, gotovo sablasno bele butine, kao da su pozivale na igru.
Bila je bosa. Crvene baletske cipelice sam naknadno spazio, nehajno prebačene preko dirki klavira.
Seo sam i tog trenutka me je spazio. Izraz njegovog lica mi je pokazao da nisam dobrodošao. Njegov zanos je istog časa splasnuo, a njegovim licem prošla je senka.
Spustio ju je.

Nagnuo sam se i bolje zagledao u nju, malu, savršeno finu i skladnu figurinu - balerinu u staklenoj boci koja je sad otkrivši mi svoju tajnu, sasvim spokojno zauzela svoje uobičajeno mesto na noćnom stoćiću, tik uz uzglavlje mog druga.

OSMATRAČNICA

2010-07-21T10:32:00.005+02:00

Volela je da celog dana, do kasnog sumraka, sedi uz prozor. Stolica je pravila dobru i sigurnu distancu u odnosu na spoljni svet, taman toliko da ostane sasvim nevidljiva za njega. Kada bi se blago nagnula, mogla je, vrlo izvesno, vrhovima prstiju da dodirne taj hodajući svet, one prolaznike koji su se oprezno, uz neprekidna osvrtanja i zastajkivanja, kretali gotovo nečujno, tik uz kuću. Osluškivala je. Posebno zadovoljstvo joj je predstavljalo da, žmureći i isturajući bradu unapred, naćulivši uši i napregnuvši mozak do pucanja, raspoznaje prolaznike po zvucima koje su odavali. Tada bi glasno sebi čestitala, sočnim coktanjem jezika i grlenim kliktanjem, razvrstavajući po kategorijama one, koji su tačno poput časovnika, svakog jutra u isto vreme, prolazili ispred njenog prozora. Prvu grupu činili su radnici fabrika iz industrijske zone, ranoranioci koji su, svi do jednog, glasno šmrkajući i kašljucajući, izbacivali katran iz svojih još pospanih i garavih pluća. Sledeći – nekoliko usputno formiranih grupica brbljivih seljaka sa periferije ili okolnih sela koji su, natovareni korpama i jednostavnim, sklepanim kolicima, šetajući smolavo blato na gumenim curulama i poganeći njima gradske pločnike, hitali na zakupljene tezge jedine gradske pijace. Onda su nastupali penzioneri, šuškajući cegerima u kojima su bućkali mleko u kesi i par čaša jogurta, a friški hlebovi mirisom mamili da im se črpne okrajak.
Duboko uzdahnuvši, posle prolaza prvih vladara pločnika i ranih gradskih jutara, dok se muk razvlačio prozorom, nevoljno se dizala i odlazila u kuhinju da pristavi čajnik. Vraćala se teškim, sporim korakom debele matrone u tamu osmatračnice, stiskajući obema šakama vrelu šolju i duvajući kratkim dahom u nju. Gorčinu šumskih travki i cvetova blažila je rumom. Gorčinu svojih časova prozorskog bluza, razblaživala je sećanjima, žustro kružeći kašičicom po šolji. Što je svet brže, užurbanije promicao ispred, njeni su pokreti bili usporeniji i zamišljeniji.
Uzdahnuvši još jednom sela je, šolju spustila na prozorsku dasku i zažmurila, iščekujući nove korake.

HOKLICA

2010-07-10T00:29:00.007+02:00

Prilazi kući spuštajući se niz padinu, neveselo umirujući tricikl prepun kartona i stareži. Sasvim je ulaganio, sada gotovo klizi niz poslednju rutu do kućnog praga. Zapravo, danas se mnogo ranije vraća sa posla, jer su se gusti, crni oblaci nadvili nad selo. Žuri pre kiše. Zastaje pred kućom i okreće glavu na suprotnu stranu. Ne može više da gleda njen dugački, mršavi vrat koji kao da je za motku vezala. Tako je krut, ukočen, drvenast. I pogled joj takav, uprt u neku tačku, niz Reku, daleko od njega, daleko od ove čatrlje koju svojim uvelim telom uporno brani. I leti i zimi. Ne može više da sluša njenu tišinu. Nije progovorila već ravno sedam godina. I da je ogledalo, za svo ovo vreme nesreća i lomova sastavilo bi se samo. Ali ona ne. Ruke suve, izbrazdane, čvornovate drži u krilu suknje. Ista cicana suknja i leti i zimi. Da je drugo godišnje doba vidi se samo po marami koju joj vezuje: leti je bela, zimi crna. Plava, oguljena hoklica na kojoj sedi kao da je za nju srasla. U kuću je prenosi zajedno sa njom. Nije teška ta gomilica kostiju i kose, i hoklica za umiranje. Obgrli ga obema rukama mlako oko vrata, malo pognuvši glavu. Taman toliko da joj se gusta pletenica, smotana nehajno ispod marame, odveže i, lako poskočivši od zadovoljstva zbog slobode, izbaci bestidno i raskalašno van, udarajući ga blago i golicajući pritom, svakim korakom, po licu i vratu. Spušta je, laku i umornu, na krevet u uglu jedine sobe, tu gde jedu, spavaju, gde je pere, gde žive.
“Sine!” čuje njene oči – “ Uroše, čuvaj se!” Brzo pređe pogledom i dlanom niz njegovo lice. Kao da se stidi da ga dodirne.
“Hoću, majko”- mrzovoljno on odgovara.
I osvrće se po sobi. Uvela, kao i njeno lice. Pod zemljani. Preko trščanog zida debeo sloj blata. Poslednji sloj je pre mesec dana nabacao,još je svež i neprijatan miris ga guši. Prozor mali, drveni ram, bez zastora. Sto jednostavan, četvrtast. Pored plave hoklice, koja je uz njen krevet i čeka na nju strpljivo, još dve rasparene stolice. Na podu, dijagonalno od njenog kreveta bačen dušek na kome on spava. U sobi je još jedan, za braću kada se sete da navrate, ali ga on drži oslonjenog uz zid. Tako naslonjen, dušek mu služi kao garderoba: preko njega su nabacane njegove stvari. Majka svoje drži u koferu, neraspakovanom još od dana kada su izbegli iz rodnog sela. Iza ulaznih vrata, obešena na velikoj čeličnoj kuki, visi njena haljina za izlaz: skromna, crna haljina sa srebrnim dugmićima u koju se preoblači kad ide kod lekara ili za njegov rođendan. I marama za narednu sezonu. Nema šporeta. Greju se i kuvaju na bubnjari, Kraljici peći. Kad god Uroš čučne da naloži peć, izgovara istu rečenicu: “Eto, i mi nešto od kraljevske sorte imamo u kući!” Ona se uvek osmehne njegovoj šali. Voli njen osmeh i zato joj ovu rečenicu, sa bezbroj sitnih, blesavih varijacija, ponavlja, ponavlja…
**
Baca brzi pogled u pravcu njenog kreveta da se uveri da je utonula u san. Prilazi njenom koferu i oprezno ga otvara, prigušujući šakom zvuk zarđale bravice. Sklanja prvi red njenih stvari i zavlači ruku u zadžepak. Odatle vadi smotuljak, okrećući glavu u njenom pravcu. Majka diše ravnomerno i ne pokreće se. Seda na svoj dušek i razvezuje zavežljaj. Broji novčanice, bacajući uznemiren pogled na krevet. Neveseo je, iako je gomila povelika. Razmišlja o braći i da će im, ipak, tražiti da dodaju. Nedostaje upravo toliko novca koliko bi mu trebalo još ova dva letnja meseca teškog rada, uz sva odricanja i racionalno trošenje. Da, mogao bi Milutin, ima stalni posao na građevini, gazda ga redovno isplaćuje. Potražiće i Nemanju. Otišao je, reče, u nadnicu, a samac je. Mogao bi i on da odvoji nešto. Ne plaši se Uroš rada, svikao je. No, majka ostaje povazdan sama, a on dolazi kasno. Ali, kad bude kupio invalidska kolica, ehe-hej! Pa još kad namesti motor - obećao Milutin da će nabaviti od prijatelja! Kako će ona tek da „štrika“ oko kuće! Onda i neće biti bitno kada dolazi kući, razmišlja. Ona će moći do sela, pa i do Milutina čak! A onda: zbogom, hoklice! Ej, hoklice, koliko te mrzim! Kako si ružna! Uskoro ćeš postati hrana za našu Kraljicu, hahaha!

**

Neki šumovi oko kuće su ga naterali da izađe na vazduh. Oštar bol. Dobio je par dobrih udaraca u glavu – sve je to izvedeno kao pri sporom snimanju, čak i dok je posrtao i padao. I ovo kao na usporenom snimku: dok su mu obrve bridele od bola, oko nateklo od udarca, nos razbijen, a krv teče, krv... Ustao je s mukom na noge, klizajući i valjajući se po svežim baricama kiše, koja mu je neprekidno zasipala lice i razređivala krv iz nosa i slomljene arkade. Škrgućući zubima i stiskajući pesnice uspeo je da se pridigne. Iz kuće su izletela dvojica, jedan je gurao u džep njegov smotuljak. Koliko je video kroz crvene potočiće na licu, grupa nije brojala više od četiri momka. Bili su sitni, samo se jedan isticao stasom. Taj je za glavu bio viši od ostalih, pa i od njega. Očigledno uvažavan kao vođa, mahao je i davao im nekakve signale.
Uroš je pobesneo. Postao je sav veliki gnev. Kao zver je okretao glavu levo, pa desno, vitlao i mlatarao rukama tamo-amo, tražeći nešto što leži pored kuće, nešto što je, samo u deliću sekunde, registrovao pri tom mahanju, kao praznu flašu od votke. Sagnuo se i hitro podigao bocu. Prsti su se vešto oko grlića savili i počeo je da trči za grupom, mašući bocom. Isprva zanoseći se, da bi svakim novim, taj korak postajao sigurniji i brži. Zamahnuo je ciljajući na vođu grupe. Staklo je samo očešalo glavu. Ipak je pao. Grupa je u neverici zastala, gledajući u vođu, koji je nepokretan ležao u blatu. A onda klisnula u noć. Vođa se brzo osvestio i pokušavao da se pridigne. Uroš mu nije dopustio, bacio se svom silinom na njega. Zajahao ga u besu, i pesnicu zario u lice. Udarao je, udarao obema šakama, menjajući mu svakim udarcem lični opis. U jednom trenutku je podigao glavu i zastao zabezeknut slikom: lice iza ugla kuće koje je izvirivalo i gledalo nemilu scenu je bilo tako poznato...lice drago... njegova usta i nos.... Nemanja, o Bože!

**

Odgurnuo je vreću na koju se istresao i naglo ustao. Potrčao je, ali je Nemanja nestao. Sada mu je bilo sve jasno. Brat ga je „tipovao“. Izdaja, izdaja...tutnjalo mu je u glavi. Bes i nemoć u sinkopi sa svakim damarom, u podrhtavanju samog vremena...
Odustao je od dalje potrage za lopovima. I Nemanjom. Kiša je punila rupe koje su u dvorištu ostale za telima koja su se do pre neki tren tu valjala. Podigao je glavu. Na pragu kuće stajala je majka. Nije se čak ni oslanjala na ragastov. Kiša se slivala niz nju, lepeći spavaćicu, ocrtavajući njeno mršavo, krhko telo starice.
„Uroše, ulazi u kuću!“- čuo se njen oštar, gotovo zapovednički glas.

LANE

2010-06-15T13:10:00.015+02:00

Lane je malopre zvao. Dobrodošao glas. Čudno je, kako to ide, to naše druženje. Nije se javljao mesecima, a sad, eto, iz čista mira on zove, uz to prvi put otkako se odselio. Kaže, hoće da mi čuje glas. Pažljivo sam ga slušao, pokušavajući u njegovom dalekom glasu da prepoznam tragove davnašnjih strahova, njegovog ludila, nekadašnjih buncanja. Ništa od toga. Zvučao je nenamešteno, prirodno, veselo. Delovala je sasvim normalna ta njegova radost što se čujemo. S osmehom priznajem: i ja sam se njemu obradovao. Pričao je, ne zaustavljajući se, već gotovo sat vremena, o tome kako se njegov otac promenio, kako se on promenio (naglašavajući svako slovo ove reči), kako grade neku fabriku, pogon, novu kuću. Nisam ga posve razumeo, ali sam se radovao. Mama je već nekoliko puta ulazila u sobu, vrteći glavom i kolutajući očima. Trebao joj je telefon. Pokrio sam slušalicu rukom i poluglasno joj, više gestikulirajući, objasnio o kome je reč. Slegla je ramenima i nezadovoljna izašla iz sobe. Za to vreme, Lane je cvrkutao, puneći mi uši svim i svačim. Bože, pomislih, dobro je! Dobro je da je i njemu krenulo! Ispružen na krevetu, čvrsto stežući slušalicu telefona, slušao sam daleki, sada već strani glas mog druga, dragi glas koji se lako kao dim dizao zasvođenim plafonom. Izvukao se, rekoh sebi uz osmeh.

Te školske godine razred nam se gotovo udvostručio po broju učenika. Zbunjeno smo se, prvog školskog časa, zagledali mi, stari đaci, i novopridošlice. Zvali smo ih izbeglice. Laneta sam zapazio među prvima. Za glavu je bio viši od ostalih, a ne samo stasom no i glasom je bio ispred svih. Seo je u moju klupu, ne pitajući imam li druga. Prvo što sam kod njega video, bile su njegove oči. Krupne, plave, nasmejane.
„Kao lane“ – rekao sam tiho, a on razumeo, nasmejao se i rekao:
„Zovu me Lane! Po prezimenu Lanatović. A ime mi je Aleksandar, skraćeno Aco!“
To dugo, toplo leto neću nikad zaboraviti. Prvi put, otkako znam za sebe, za vreme školskog raspusta nismo se maknuli iz Beograda. Teška kriza drmala je celu zemlju, našu porodicu, gotovo sve. Kraj školske godine smo dočekali smrknuti, ubeđeni da će to biti jedan užasno dugačak i dosadan raspust. Po prvi put sam sa čežnjom mislio na školu i obaveze. Bavljenje sportom je bilo jedino rešenje za to dugo leto i mi smo u dvorištu stambenog bloka ubrzo napravili pravi mali sportski poligon. Ispod stubova zgrade, da bi se obezbedili od iznenadnih letnjih pljuskova, postavili smo sto za stoni tenis. Zapravo, Lane se dosetio da iz komšijinog podruma, uz njegovu dozvolu, izvuče stari, već pohabani sto za stoni tenis. Rekete smo jedni drugima pozajmljivali. Ja sam Lanetu posudio bratovljev par Joola reketa, Nitaku loptice je već morao sam nabavljati. Lane se prvi dobro snašao. Nismo se ni okrenuli, a on se nametnuo kao vođa tima stonotenisera iz našeg bloka N. Igrali smo tenis do kasnih sati, neumorno, predano: ekipa iz bloka N protiv ekipe iz bloka M, pa sa ekipom L...i tako do pobeda ili poraza. Slavili smo žučno i bučno: i pobede i poraze... Posle nekoliko dana, dok smo (neminovno, zbog zasićenja...) jedan po jedan napuštali njegov tim, željni novih igara i izazova, Lane je od igre napravio posao. Po dvorištu je izlepio papire sa porukama i pozivima na turnir u stonom tenisu. Držao je časove tenisa i naplaćivao po satu. Kako je igrača bivalo sve više i takmičenja su postajala sve zanimljivija, tako da se vreme naših igara produžavalo do duboko u noć. A i Lanetov novčanik je bio sve deblji. Ja sam morao tačno u određeno vreme uveče da se vratim kući, Lane ne. Dešavalo se da posle tih utakmica i ne ode kući. Govorio mi je da ga je strogi otac uvek preslišavao kada kasni, da ga je tukao često i bez nekog posebnog razloga. Čudio sam se njihovom odnosu, ali nisam ništa komentarisao. Šuškalo se da Lane sve ređe odlazi kući. Posle zajedničkih igara u dvorištu nestajao bi sa dečacima sa kojima se ja nisam družio. To su bili dečaci skloni tučama i ispadima, i već uveliko su imali dosijea u policiji. Znali smo ih kao ponavljače u školi. Nije prošao ni prvi mesec raspusta, a Lane je postao vođa jedne grupe. Nije više dolazio na igre u dvorištu, pa ni na takmičenja u stonom tenisu. Skoro da ga i nisam viđao. Vreme je ubrzavalo svoj korak a ja nisam ništa učinio da obeležim njegov hod. Juče je izgledalo kao da je kraj juna, a nekako već danas sam se nalazio na početku septembra. Počela je škola, a Lane se i dalje nije pojavljivao. Čuo sam da se o njemu priča šapatom, kao dileru i narkomanu.
Jedne je večeri pozvonio na vrata našeg stana. Bio je potpuno drugačiji nego što sam ga znao do tada. Naslonjen na ragastov, osmehnut, blistavih očiju pričao je, pričao... Uveo sam ga u svoju sobu, plašeći se da moji ukućani ne vidi u kakvom je stanju. Mama je nedugo posle njegovog dolaska unela u moju sobu večeru. Zastala je na vratima, pružila pladanj i ne rekavši ništa, donela još hrane. Lane se sasvim raznežio, rekao bih, raspilavio. I ponovo raspričao. Mama i ja smo ga ćuteći slušali. Tada sam ga prvi put čuo da pominje svoju majku. Gotovo ridajući, pričao je da ga se majka odrekla. Da je ostala u mestu iz koga se on doselio. Da ga je otac, razočaran u nju, njihov brak, ratne strahote i gubitak posla i imanja, skoro bez ikakvih stvari, povukao u Beograd. Da su živeli od pomoći kao ratne izbeglice. Da se otac dovijao i da je danima u potrazi za bilo kakvim poslom. Da je strog i da ga je tukao i za najmanju sitnicu. Da mu majka ne odgovara na pozive. Da ga je otac juče isterao iz kuće i da nema gde da prespava. Moja mama je ustala i rekla mu.
„Ostani kod nas do sutra. Prespavaj, a onda zovi oca i peglaj to sa njim“
Ostao je pet dana i potom netragom nestao. Bio sam siguran da nije ništa ispeglao.
*
Danas je Lanetov rođendan. I petogodišnjica smrti. Prošao sam, stiskajući sveću u ruci, ispod stuba na kome je još uvek njegovom rukom nevešto ispisana reklama za časove stonog tenisa. Svaki pogled na taj stub dirne me u najdalji i najtamniji ugao svesti, tamo gde još čuvam uspomenu na njegov nesrećni, prerano prekinut život. Grob mu je daleko i ne znam da li ću ga ikada posetiti. Idem u crkvu da upalim sveću i oživim sećanja na njega.

Poslednji susret sa njim neću nikad zaboraviti.
Vraćao sam se kasno iz posete. Javni prevoz nije radio i hodao sam polako, nogu pred nogu. Mislio sam na Laneta. Tog dana me je zvao više puta, a ja gledajući u identifikaciju na mobilnom telefonu, odlučio da mu ne odgovaram. Nisam znao šta bi mogli više i da pričamo. Pozajmio sam mu pre nedelju dana 30 maraka. Gotovo ceo svoj mesečni džeparac sam otpisao, sve se premišljajući da li da mu uopšte i pozajmljujem. Znao sam zašta je tražio, šta mu je na umu. I zašto da mu pomažem oko droge? On je znao šta mislim o tome. Sigurno me zove da mu još pozajmim. A dobro zna da nemam. I da sam od tog pozajmljenog novca planirao kupiti nove patike. Iz razmišljanja me trže galama koja je dopirala iz lokala kome sam se približavao. Neka velika gužva, tuča, gomila koja se giba opasno preteći da se pretvori u ozbiljan incident. Sevaju pesnice i noževi... Najmanje što mi je trebalo je da u te kasne sate budem uvučen u tuču između mangupa, pomislih i spremih se da pređem na drugu stranu ulice. Tada ugledah Laneta. On je bio uzrok galame i akter tuče. Izbacivali su ga iz lokala. Pajtos koji je bio s njim zamakao je poput senke u ulaz susedne zgrade. Na trenutak sam pomislio da skliznem i ja na drugu stranu. I nestanem. Ali, lice koje sam ugledao...ne mogu opisati. Slika mog nesrećnog druga me je uzdrmala. I ostala utisnuta zauvek. Ne, ja nisam mogao da ga ostavim takvog na sred ulice. Prišao sam. Podigao ga. Nije me poznao. Možda i jeste, ali nije reagovao. Odveo sam ga svojoj kući. Moji su spavali i niko nije video kada sam ga uneo u stan.
Sutradan je bio radni dan, moji na poslu. Lane se tek oko podneva probudio. Ustao je i gotovo bez reči otišao. Samo se zahvalio. Ni traga njegovoj pričljivosti.
Otada ga nisam video. Nikada više.
Čuo sam od drugih da je nedugo nakon te čudne noći sa ocem otputovao iz Beograda. Vratio se u rodno mesto. Dan pre nego su otputovali, njegov otac me je pozvao da se vidimo. Rekao mi je da sve zna i vratio mi novac. Zahvalio se u svoje i Acino ime.
Laneta sam samo još jednom čuo. Taj dugi telefonski razgovor je uneo radost u moje srce. Skinuo se. Radi. Ide mu. Doći će. Uželeo se Beograda. Hoće mene da vidi.

Za njegovu smrt sam čuo slučajno. Slavio je sa društvom svoj 25-ti rođendan. Pozvao je majku. Kažu, odbila je da razgovara sa njim. Napustio je društvo, vidno uzrujan, i uputio se u polje izvan grada. Aktivirao ručnu bombu.
Ostao isti do kraja.

JUNSKO JUTRO

2010-06-11T15:20:00.012+02:00

Rani prepodnevni sati toplog leta u nadolaženju.
Sati tromi, lepljivi i ispunjeni zujanjem insekata u otežalim, rascvetalim krošnjama lipa. Slatkasti, omamljujući miris u vazduhu zasićen je maglastom vlagom sinoćnje kiše. I već je treperav, prepun golicavih, rasutih belih šalova sa raspuknutih, obnaženih topola. Nežne, providne krpice nošene jedva primetnim vetrom, kao zamahom golubijih krila, uvlače nam se u nozdrve, golicaju i teraju na kašalj.
Meškoljiš se još nerasanjena, meka.
Ponekad, ako dublje udahnem, mogu osetiti težak, zaostali miris pokošene a nepokupljene trave pored staza. I videti u njima, klimave i smežurane, smaknute glave divljih makova, nekrunisanih kraljeva đubrišta i bunjišta.
Dodirujem te, gotovo neprimetno, poput crvenih latica nošenih istim vetrom, a iznad grudi ti miris trešanja, slatkasti miris skriven u nežnim, plitkim udubljenjima iznad klavikula.
Spuštam dlanove na tvoje grudi i klizim ka bokovima koji se prelivaju narandžastim i žutim zrakama sunca što se poput tata uvlači u sobu kroz razmaknute trake drvenih šalona. Jedva primetni drhtaj na tvom osunčanom stomaku. Sad si potpuno razbuđena i izvijaš bradu u znak pitanja: Nes?

REFLEKSIJA

2010-04-30T11:41:00.004+02:00

Jednom ćeš se u kasno popodne, pred sami pozlaćeni suton, vratiti didinom domu: kamenoj, dvospratnoj, četvorovekovnoj kući u samom centru grada. Ulica glavna, Božidara Adžije 1 nekad. Dočekaće te s radošću. Otvoriće naglo s treskom sve drvene škripave škure. Upaliće sve lampe i vatre tebi u čast. Veliko ogledalo u didinoj i noninoj spavaćoj sobi biće dodirnuto, u trenu, zrakom sunca na zalasku. Odbiće ga i smestiti, sigurno i meko, u tvoje oko. Tada ćeš preći rukom preko njega, kao da pozdravljaš jednim dodirom sve beskrajne odraze tvoje porodice. Setićeš se nonine priče kako je ogledalo ona, kao deo “kombinovane” spavaće sobe, donela u miraz nekih 20-tih godina prošlog veka.

Ogledalo se sastojalo od središnjeg velikog i dva manja bočna, uveličavajuća ogledala ispod kojih su bile nahtkastle za četke i kozmetiku. Ti si znala podešavati nagib bočnih malih ogledala tako da si u njima mogla videti svaku izdajicu bubuljicu ili crnu tačku na svom, problemima načetom, pubertetskom licu. S profila si mogla videti svoje teme s tapiranim žbunom retke kose koja je tim bolnim ritualom dobijala na veličini, gustini i važnosti. A ako bi ga namestila tako da se stranice odražavanjem preklapaju, onda bi dobila bezbroj svojih odraza, poput začaranog lika u sobi lokalnog cirkusa. I tu, negde duboko, utisnut didin lik, dok se u hodniku saginje da se uveri da njegove cipele besprekorno sjaje bez trunke prašine.“Za izić vanka”. Ako ga okreneš na suprotnu stranu, ugledala bi mamu i nonu u kuhinji. Kako uz osmehe i ćeretanje piju kafu “Franck” jutros rano samlevenu noninim hitrim okretanjem ručice drvene mašinice. Još ti u nozdrvama miris tek pržene kafe, malo pregorele kako mama voli. Osećaš još taj masni dim koga je nona jakim zamasima peškira terala kroz širom otvoreni prozor. A tebe ipak jedna mirisna grana pomilovala. I probudila. Ne moraš mnogo da se naprežeš da bi videla i svog mlađeg brata bosog, u kupaćim gaćama samo, s kolutom oko struka kako nestrpljivo trčka iz sobe u sobu. I njegov lik kako skakuće s jednog na drugu stranu noninog ogledala. Kao i svakog jutra, osmehuješ se bratu nestrpljivku, uvek spremnom za plažu i morske doživljaje. One za priču i pamćenje.

Vremenski zastor pokrio je tvoje ogledalo. Samo ponekad, neki zaostali, zlatni sunčev zrak, lješkajući se na ravnoj površini vode nekih drugih, stranih mora, vrati sve likove na svoje mesto.

MAČKA

2010-04-26T22:13:00.009+02:00

P. je sada jedno kao gačac crno mesto. Bolje rečeno, slika ptice smešnog kljuna je sve što joj je ostalo od grada sa uglačanom kaldrmom umesto ulica i prelepih bašta sa ružičnjacima koje su jednog kasnog, pozlaćenog popodneva preorali i potabali obesni momci sa krinkama i puškama.
*
Poslednji put hitro gazi ulicom svog detinjstva i mladosti. Utiskuje slike u sećanja, žurno, u panici, da neku uspomenu ne ostavi u ovom, za nju već mrtvom gradu. Zastaje, zatečena. Nasred druma vidi jedno tigrasto mače, obezglavljeno. Žrtvu verovatno nekog vojnika. Da – na ulicama njenog grada jedino su oni bili vidljivi. Ostali su se kretali strogo držeći senki. Nedaleko odatle još jedna debela, crna mačka, gleda. Malo u nju, malo šara okolo. Kad joj se približila, brzo je šmugnula. Nakon pola sata ponovo je prošla tim krvavim mestom i zamisli: ona debela se vratila, sedi. Ali ovoga puta ne mrda sa mesta. Šta li radi tu? Da li žali ili samo čeka? Čeka malu, tigrastu da se podigne?
*
Naišla je na hrpu tuđih slika. Rasule se iz rascepane, ugažene i blatnjave kartonske kutije za cipele, bestidno se rasprostrle po kaldrmi, otkrivajući nežnu golotinju nepoznatog života. Tuđe fotografije. Nečije uspomene. Uzima jednu u ruke. Okreće je mahinalno. Na poleđini je urednim, pomalo kitnjastim rukopisom zapisano: Makarska, leto 1987. Na slici zagrljene dve devojke, osmehnute. I tamo uz ivicu staze koja se završava negde duboko u morskom horizontu, jedna mrtva mačka. Bože, govori sebi, misli su mi u rastrojstvu, stalnom lomatanju, ili prestrojavanju, pa nije čudo da otkrivaju samo strahote. One što lome. I teraju na povlačenje.
*
Povlače se ka severu, u Srbiju. Stoji na bregu iznad grada, propušta kolonu nevoljnika, poslednji put krade suncu pogled na sokak. Njena kuća gori. Čudna svetlost ispituje svaki prozor, vrata, krovne grede, memorišući sve iako se svaka cigla, poput razigrane ciganke, izvija u pepeo i dim. Ako ništa, vatra je topla, grejaće joj kasnija sećanja. A sada, sada razdvaja hladne vode na dnu njenog oka. Nebom se podiže lomača što sve njene gorčine stisnute između četiri gola zida raspršuje u avetinjsku prašinu. Mrak.
*
Naravno, mrak će uvek postojati, ali je njoj sada jasno da u njemu i nešto obitava. Ponekad liči na mačku, pantera lakog hoda ili tigra sa prugama boje pepela. Ponekad je to slika rođene. Njene majke.
*
Ne razume zašto je do tada nije sanjala, kada su dnevne fiksacije bile jake, skoro da je rukom mogla dotaći slike. I uvek je, u dnevnim slikama, majka bila ta koja joj je pružala ruku. Ili je sedela kraj prozora, zabrađena, ćutljivo posmatrajući mesto gde noć pečati suton, strpljiva kao mačka. Viđala ju je između redova i slova, posmatrala je kao sopstvenu avet u ogledalu, kao senku ispred sadašnjeg, privremenog doma. U san je nisu dozvali ni poznati mirisi kuhinje ni nostalgični obrisi nekog dragog, zagubljenog pa opet pronađenog predmeta. Dozvala ju je pesma. Čula ju je slučajno, na lokalnoj radio-stanici, u autobusu koji ju je uspavljujuće truckao, vraćao novom domu, nakon posete ruševinama starog, za poslednje Zadušnice. Otada noćima isti san sanja. Uz njenu postelju sedi majka i peva joj pred spavanje. No, ni njena pesma čiji nežni zvuci pokušavaju da je uspavaju, ne pomaže. Glavobolja je muči danima.
*
Bol je jak i nikako ne popušta. Mislila je da će se šetnjom pomoći. Uzela je samo novčanik i par računa koje je trebalo platiti. Rezak, hladan vazduh je ošinuo. Poslednje čega se seća, bila je senka velike, debele mačke što se lenjo ispred nje protezala. Pa se izvijala, u velikom luku, grbava i naježena.

Ova je žena totalno pijana, mislim se, dok je posmatram kako se tetura, zatim zastaje i jednom, slobodnom rukom hvata za ivicu zgrade ispred koje obe sada stojimo. Ja je gledam, ona je pognula glavu. Ispušta tihe zvuke poput mačke koja se sprema za skok. Prilazim joj, hvatam slobodnu ruku, jer u drugoj grčevito steže novčanik i neke račune.
“Da li ste dobro?”- pitam je, zabrinuta.
Ne odgovara. Mumla. Hvata se za glavu.
Prinosim nos njenom licu, pokušavam da namirišem tragove alkoholisanosti. Ništa ne osećam, osim blagog mirisa njenog dezodoransa. Droga, razmišljam dalje. Sumrak je i ne vidim joj jasno zenice, ali nešto mi govori da nije to u pitanju. Njoj svakako treba pomoć. Osvrćem se, tražim očima nekoga da pomogne. Nema prolaznika. Same smo. Sada skoro celim telom leži oslonjena na mojim grudima. Gotovo da je nosim. Guramo se kroz prolaz između dve zgrade. Pokušavam da se domognem zidića na koga bih je bezbedno spustila. Ona me gura , maše rukama, ispada joj novčanik. Saginje se po njega i pada. U blatu je i njena bela zimska jakna već je sva umrljana. Pokušavam da je podignem, opet me gura i gotovo da sam i ja sa njom, dole u blatu i smeću, između ove dve zgradice. Obe su, zapravo, prodavnice: u jednoj se prodaje cveće, druga je trafika. Prodavačica iz cvećare izlazi na vrata, pali cigaretu i nezainteresovano nas posmatra. Ništa ne govori, ništa ne pita. Ćuti i uvlači prvi dim.
“Molim Vas - dozivam je – pomozite mi!”
Ona nemo gasi cigaretu, stiska je desnim stopalom i ulazi, zatvara vrata cvećare.
Ulazim u prenatrpanu trafiku, usplahireno se obraćam prodavačici.
“Da li bi mogli da pozovete Hitnu pomoć, molim Vas? Ženi ispred Vaših vrata je pozlilo! Izvinite, nemam “kredita”, ne mogu zvati sa svog mobilnog” – pravdam se, po hiljaditi put besna na sebe i svoju nemarnost. Ne dešava mi se prvi put da ne mogu pozvati upravo kada je važno. Što bi moja kćerka, s osmehom, prokomentarisala: A čemu li ti služi taj tvoj telefon, kada nikoga ne možeš da zoveš! Da, da, u pravu je.
Dok ljubazna prodavačica poziva, ja biram flašicu mineralne vode i dve čokoladice “Mars”.Razmišljam, možda ima problem i sa šećerom, Voda će joj svakako prijati, pa makar joj i samo blago osvežila usta i lice. Plaćam prodavačici koja me obaveštava da kola Hitne službe stižu za par minuta. Izlazimo obadve i hitamo u prljavi prolaz.
Žena u blatu nerazgovetno mrmlja, čini mi se da će joj oči iskočiti iz duplje. Tamni kolutovi oko njih. Na slepoočnicama kao olovka nabrekle vene. Izgleda zastrašujuće. Dižemo je i ja joj kvasim čelo i usta.
“Dobro je, biće dobro. Smiri se, diši duboko!”- govorim joj, ponavljam neprestano te dve nesuvisle rečenice, kao detetu. Vlažim čelo, stiskam ruku. Ona sada ćuti i čvrsto me drži za ruku. Gleda me širom otvorenih očiju, dok ja pokušavam da održim ravnotežu, sa njom u čvrstom klinču.
“Kako se zoveš?” – upita me jednog trenutka, potpuno mirnim glasom.
“D.”
“Ti nisi odavde” – reče.
“Iz Z. sam”
“Znala sam! Po naglasku. Još jedna izbeglica! Pa da, njušimo se na daljinu, kao mačke.” - reče mirnim glasom, zakoluta očima i… nestade. Za mene više nije bila prisutna. Sad već ni ja nisam imala snage. I sama sam se isključila. Potpuno iscrpljena, emotivno ispražnjena , mirno sam pored njenog zgužvanog tela sačekala da se pojave, konačno, kola sa lekarom.
“Pukla je, jadnica” – promrmlja prodavačica, a onda se hitro sagnu i vešto, jednom rukom, podiže crnu, debelu mačku i sa njom u naručju ušeta u trafiku.

CITAT

2010-04-26T13:21:00.006+02:00

Svojim najvećim uspehom u toku srednjoškolskog školovanja smatrala sam članstvo u literarnoj sekciji. Ući u nju nije bilo nimalo lako. Škola puna đaka i konkurencija velika. Grupa je brojala, na izričit zahtev profesora koji je vodio sekciju, samo 10 članova. Nas desetak zaljubljenika u lepu reč sastajali smo se dva puta mesečno kod profesora u kabinetu. Kad sam primljena u sekciju , bila sam gotovo na početku prve godine. Tako sam ozvaničila status najmlađeg člana. Ali, ne i inferiornog! Neprekidnom aktivnošću i angažovanošću, a posebno glasnim diskusijama, uskoro sam se nametnula za vođu grupe. Volela sam da učestvujem u diskusijama i raspravama, a s gotovo jednakim žarom sam se otimala o pesme koje je trebalo recitovati na školskim priredbama. Posle zimskog raspusta te školske godine grupi se priključila nova učenica, tajanstvena devojka krupnih, tužnih očiju, koju nam je profesor doveo jednog sumornog zimskog popodneva. Milena, predstavio je. Milena je stigla iz velikog grada. Šuškalo se, da je nakon nejasne porodične situacije ili nesreće, došla kod bake i dede da završi školovanje. Roditelji su joj bili poznati: otac pisac u usponu, majka glumica. Milena je bila povučena devojka, retko se oglašavala i odgovarala je samo ako bi joj se neko direktno obraćao. A kada bi govorila o nekoj svojoj pesmi, njen glas, do tada tih i nerazgovetan, dobijao je neku novu dimenziju, jačinu i boju. Nakon samo dva sastanka, Milena je postala autoritet grupe. Svojom elokventnošću i načitanošću, ali i nenametljivom, kulturnom pojavom imponovala je. Neprimetno, ali sigurno, oduzela mi je primat. Ali, kako se nije družila ni sa jednim članom grupe, to smo znale samo ona i ja.
Kad sam posle jedne žive diskusije na sastanku sekcije, još ustreptala i zajapurena od uzbuđenja, a ubeđena u svoju nadmoć nad ostalim učesnicima, krenula kući, Milena mi se pridružila. Prvi smo put nas dve ostale nasamo. Prijalo mi je. Kao da je ta zajednička šetnja dokazivala moj pobednički zanos i moje visoko mišljenje o sebi. Pitala me šta čitam. Pažljivo je slušala moja nabrajanja. Odjednom, ona je stala, pogledala me u oči i rekla mirnim glasom:
– Moram ti nešto reći. Istinu. Onaj citat kojim se ponosiš nisi tačno navela. Gete to nikad tako ne bi rekao.
Postidela sam se i zarumenela od glave do pete. Znala sam da je u pravu, jer sam citat pred grupom improvizovala. Zaboravila sam ga. Inače, činilo se da ni prevod nije bio srećno urađen. Poželela sam da se zemlja otvori i ja nestanem. Pogledala sam je. U njenom mirnom izrazu lica i krupnim, setnim očima nije se dalo naslutiti ni traga od sažaljenja ili nadmoćnosti ili zluradosti. I Milena mi tada ponovi taj zlosrećni citat u ispravnom obliku. A posle u originalu, na nemačkom jeziku.

TRIPTIH: Metamorfoze

2010-04-23T12:19:00.009+02:00

1. SKULPTURA
Odmaknuo se na korak od nje, brišući prljavom krpom znoj sa čela. Nakrivio je glavu na jednu, pa na drugu stranu, zažmurio i sa neskrivenim zadovoljstvom, ispustio grleni zvuk zadovoljstva. Gotovo je! Glas radosti stvaranja i samozadovoljstva se izdigao iznad njega, uplitajući se u grane visokog drveta ispod koga je radio. Ispustio je pogled za njim. Kroz grane se probijalo sunce i pred stisnutim kapcima se beli vrh njegovog dela rasplinjavao u široku paletu zlatom protkanih boja.

Lagano, gotovo bojažljivo je rukom krenuo niz nju. Osetio je glatkoću kamena, koja je palila dlan. Kroz snežnu belinu glatkih oblina, nežno su se provlačile niti mermera, boje ružičaste puti. Pokušao se pogledom uvući u svaku žilu koja je blago, meko, puteno obmotavala belinu kamenog mesa. Svakoj je ušao u trag i, gonjen paklenom mišlju koja mu se rodila tog trena, pokušao je stići do njihovog korena. Mozak mu je radio kao skener. Prislonio je dleto i skulptorski čekić na glatku belinu kamene skulpture. Zamahnuo je. Tišinu je sada povremeno prekidao bat čekića po kamenu. Jedan udarac. Drugi. Dalje… Posle svakog je brižljivo, istom onom prljavom krpom kojom je brisao znoj, skidao s kamena prah i sitne komadiće belog mermera, da u prašini ne izgubi trag niti. Bio je zadovoljan. Svaki je udarac pogađao pravo mesto: nežne žilice boje puti, spuštajući se sve dublje i dublje u samo središte. Odjeci čekića u njemu stvarali su neopisivo zadovoljstvo. Pred njim se njegova kamena lepotica urušavala, topila poput sante. Mrmljajući sebi u bradu, povremeno je dlanom brisao usta tarući škripave tragove belog kamenog praha.

Odmaknuo se korak-dva. Pa još dva. Bacio je dleto i čekić. Pljesnuo je rukama, široko se osmehujući, pa ih je raširio. I zamahnuo.

U trenu se našao u granama drveta, sa kojeg je, osmehnut, gledao na gomilu belog praha ispod.

Onda je pogled uperio na gore. Jedan pogled u zlatno središte bio je dovoljan da se njegovo, radošću ispunjeno srce, pretvori u prah. Crvena prašina je kliznula niz deblo, stvarajući na beloj gomili mrlju, stapajući se sa njom. Najzad, postajemo jedno! Pomislio je, i dalje osmehnut.

2. LABUD
Probe su počele danas i ne osećam se dobro. Nema izgleda da se nešto promeni i dobijem drugu ulogu. Ostajem jedna od četiri „mala labuda“. O roli Odete / Odilije mogu samo da sanjam, iako je moj grand jeté¹ najzapaženiji u ansamblu, što attitude² ili fouetté³ najbolje izvodim. Do mene je došao glas da me strogi gradski kritičari hvale, nazivajući me novom Duncan! Oh, igrati Odetu, biti Odilija!

Ulazim u prepunu garderobu nevesela. Zašto osećam neprijatan bol u leđima? Nisam se valjda ozledila, ne znajući kad i kako? Bol nije jaka, više je nelagodnost. Podseća na nešto poznato, nešto...ah, da! Znam, odrastanje. Moj ulazak u svet odraslih ostavio mi je osećaj neprijatne gorčine u ustima. A i sećanjima. Mislim na ono za mene sramno vreme pupanja, rasta grudi. I širenja nežnih bradavica koje su do tada bile poput dugmića za najdražu pidžamicu, pa su naglo, preko noći, iz bledo roze boje prešle u kremaste, tamno-smeđe oreole sa tvrdim, besramnim vrhovima koji su prkosili grudnjacima i majicama. Da, to je taj osećaj!

Ispod laganog trikoa osećam kako na leđima zateže, raste nešto poput mojih dojki. Uzimam ogledalo i pomoću drugog, pokušavam u prepunoj, osvetljenoj garderobi da pogledam ispupčenja. Pipam ih, ispod obe su plećke. Nisu mekana kao dojke. Kao da su rožnata, pri dodiru liče na rog! Bože, uzdahnula sam i spustila ogledalo. Ludim!

Uzimam žurno svoje stvari i hitam kući. Da se presaberem i razmislim o svemu. Prepipam. Ulećem u kupatilo i punim kadu vodom. Ne želim da razmišljam o ispupčenjima, ali se ona već jako dobro uočavaju. Sve su veća i veća. Videla sam ih, posmatrajući se u izlozima, iz profila. Skidam s nestrpljenjem odeću i hitam u kupatilo. Na pragu zastajem. Primećujem, pa ja ne hodam! I ne stojim bosih nogu na pločicama kupatila. Nešto me drži iznad poda. Čujem blagi, prijatan šum. To su se moja ispupčenja, u svoj svojoj lepoti, raširila u krila. Vrat mi se izdužio, ruke nestale. Zamahnuh, krenuh ka vodi. U ogledalu vidim malog, belog labuda kako plovi mirnom površinom vode.

¹ (veliki skok) - baletski korak
² (atitid) - baletski korak
³ (fuete) – baletski korak

3. SAKS
Zauzima uobičajeno mesto na uglu Glavne i Velike ulice. Rasklapa kofer za instrument od veštačke kože, vadi stari Alt saksofon, zlatno lakiranog mesinga. Ne može sebi priuštiti bolji, još uvek svira na ovom, početničkom. Instrument je oguljen, nikakav, uvezan gumicama za tegle i pričvršćen oprugama iz rashodovanih kućnih aparata. Pravljen je tridesetih godina prošlog veka, saznao je slučajno, za potrebe orkestra Gradskog vatrogasnog društva. Ovi su muzičari svirali na njemu do kraja II svetskog rata, a onda je završio na nečijem tavanu. Otac ga je kupio početkom devedesetih godina prošlog veka, kao staro gvožđe, na nekom od brojnih buvljaka koji su počeli nicati uporedo sa nizanjem naših ratnih godina nemaština. Dao ga je srediti i poklonio ga njemu za sedmi rođendan. Te je godine preležao teško virusno zapalenje pluća. Otac je rekao da duvački instrumenti ne opterećuju pluća, već naprotiv, povoljno utiču na njihov razvoj zbog vežbi dubokog disanja neophodnih za pravilno muziciranje. I, ćušnuo mu ga u ruke. Saksofon mu je pomogao da pobedi bolest. Od tada se ne odvaja od njega. Bio mu je lek, omiljeni instrument i najdraža igračka.

Generalno , duvački instrumenti imaju poseban karakter, a i temperament. I Saks se zna ljutiti kao čovek, i duriti poput njega. I biti umiljat, poput njega. Sav ritam se sliva u prste. Međutim, treba imati izuzetno tačnu i dobru tehniku kojom će se određeni deo ili melodija odsvirati. Na prvom mestu je posedovanje muzikalnosti, da tačno osetiš moment kada ćeš jače ili slabije pritisnuti tipku, da ne upropastiš čitav minuli rad. Jer, badava je što ti osećaš to nežno. I tačno znaš koje delove odsvirati kako, ako u praksi to ne možeš izvesti. To iziskuje određeni trud. A kad glava i misli nisu u korelaciji s prstima, opet badava. On savršeno oseća to neprestano treperenje i prenošenje vibracija sa usnika na telo Saksa, tu arhaično raspevanu melodiju saksofona. I prsti sami, po nekom nepoznatom, unutrašnjem diktatu pritiskaju tipke. Na jednom jedinom dugom tonu može da da dušu čitavoj melodici.
Negde je pročitao: “Osoba koja je muzički talentovana iz nekog, nama nepoznatog razloga poseduje ključ, i taj ključ otvara sva vrata. I mi ne znamo zbog čega taj ključ posedujemo. Ne izgleda da ga svi imaju. Možete lagati do određene granice, ali morate imati taj ključ.” (Leonard Kohen)
Razume on to. Zna šta znači melodija koju stvara njegov Saks. Razume i osećaj koji kod drugih proizvodi…Ali, nije mu jasno: kako se njegov duboki, sveprožimajući osećaj blaženstva i uživanja u stvaranju muzike pretvara u Lepotu, šta se to dešava unutar Saksa? Gde je okačen zlatni ključ? Koji je to tajni mehanizam što njegov fluid pretvara u Lepotu? Naravno, fizičke principe je upoznao davno, još u osnovnoj školi. Ali je druga strana tog osećaja ostala misterija do danas. Zna on i to, da će neminovno naići dan, kada će se poput nevidljivog stranca uvući duboko, duboko unutar svog instrumenta. Kada će sopstvenim čulima, jasno i nedvosmisleno, bez zadrški ili laži, osetiti i spoznati misteriju, dohvatiti svoj ključ. Samo treba biti strpljiv. I predan.

Ne oseća ljude oko sebe koji se premeštaju s noge na nogu. Sašaptavaju. Gurkaju i meškolje. Osmehuju i kikoću. Zevaju i kašljucaju. Samo muzika u njemu živi, rasplinjuje se, širi. Ona mu polako kruni unutrašnjost, na onaj fini, suptilni način koji je oduvek voleo. Dok brižljivo smišlja šta će biti naredna numera, oseća kako polako klizi, gubi se. Nije ni malo začuđen što počinju sitni, gotovo nevidljivi procesi i na njegovoj spoljašnosti. Prvo nestaju nokti. Onda kosa. Noge se smanjuju, skraćuju. Onda ostali delovi tela… Naočigled zanemele publike on lagano kopni. Pred njihovim smrznutim pogledima pojavljuje se prozračna, meka, paučini slična masa koja je uvija, pleše, igra neki svoj ritualni ples. A Saks i dalje svira. I umetnik, kao jedan veliki, modri, topli oblak u gibanju, poslednji put nežno dodirujući sve prisutne, klizi trotoarom, pored ljudi, vozila, svega… i nestaje.

On ne zna i nije ga briga da li je neko iz publike primetio kako se poput dima uvlači kroz otvor u telo svog vernog pratioca, starog Saksa. Jer, on konačno i neopozivo, spoznajući tajnu, dodirnuvši ključ, postaje njegov neodvojivi deo.

STOLE I JA

2010-01-31T21:58:00.009+01:00

(drugi deo)

Majka mi je opet poslala pismo. Ostaviću ga tamo gde i ostala.

Napisala je :

"Drago dete,

ljubav ne nalazi mesto samo u srcu ili ispod kape. Kada je potrebno, može da se nastani i u noktu srednjeg prsta leve ruke. Evo, uveri se.

Tvoja mama'"

U koverti sam našao nokat.

Prolupala je.

Policajci nas nisu dirali. Bilo je, mogu čak reći, neke blage naklonosti u njihovim pogledima i ponašanju. Ponekad sam osećao sažaljenje ali nikad mržnju ili netrpeljivost. Kada su dani bili ledeni ili je grad bio domaćin nekom uvaženom gostu, smeštali su nas u gradski zatvor. To i nije bila loša varijanta za preživeti par dana na suvom i toplom. Čak su nam i pivo kupovali za svoj novac. Jednom su nam policajci život spasili. Tog proleća sam se čudno osećao. Ne, nisam bio bolestan, ni tremens me nije tresao, ali se neka prekrivena, titrava hladnoća oko srca uvukla. Nemam blagog pojma zašto je to tako bilo i ne mogu da zamislim šta se desilo da bi sve ovo što sam osećao izbilo na površinu. Jedne se večeri šapatom pronela vest da je velika grupa naoružanih skinhedovaca krenula u čišćenje grada. Skupljali su otpad sa ulica, a za sobom ostavljali haos. Nas smo dvojica tog dana naprosilii neuobičajeno veliku količinu novca, a i Stole je pronašao u kontejneru jedan novčanik. Ručali smo kao carevi, a bogme i napili se.

Stole je u nekom od džepova krio nož skakavac. Kada su stigli do nas, bes ih je već uglavnom prošao. Sporadično bi se samo oglasio poneki ćelavac sa po par besnih udaraca palicom po bubrezima ili šutom u cevanice. I sve bi prošlo bez nekog velikog stresa da se Stole ludak čim ih je ugledao nije odmah mašio džepa i izvadio nož. Jedva je stajao na nogama, klatio se, balio, pričao gluposti. Cerio se na njih i mlatarao nožem po vazduhu. Prišao mu je ogroman momak u besprekorno beloj majici i maskirnim pantalonama. Složio ga je prvim udarcem. Onda su na nas skočili ostali. Stole je popio takve batine, da se mesecima nakon toga nije oporavio. Rezultat njegovog kurčenja su bili: naprsla butna kost i tri rebra, izbijena četiri zuba i sečivom unakaženo lice. Ja sam nešto bolje prošao: sa modricama, podlivima i krvavim nosem. Ko zna kakav bi rezultat bio na kraju da nisu stigla kola sa policajcima. Rasturili su grupu, pohvatali par neveštih koji im nisu umakli, a nas ispratili do bolnice. Boravak u bolnici je Stoleta koštao mnogo. Na ulici je izgubio par zuba, u bolnici svoju slobodu. Barem sam ja tako gledao na stvar. A stvar se zvala Natalija, čistačica sa Traumatološkog odelenja. Od svih sam se samo ja osećao istraumiranim kada mi je Stole svečano, držeći Natu za ruku, objavio da se ženi. Iz bolnice je otišao pravo u Natin stan, nije se ni pozdravio sa mnom. Osećao sam to kao njegovu izdaju i nedelju dana se nisam treznio. Moja žalost za Stoletom je trajala sve dok me nisu obavestili da su ga videli kako se mota oko vagona na železničkoj stanici. Nije imao muda da se pojavi na našem starom mestu. Potražio sam ga.

Gledam je kako silazi niz stepenice doma. Liči na velikog puža koji klizi niz brdo dok za njim teče potok njegovih belih bala. Ovako ostareloj, drhtavoj i slinavoj, trebao bih da oprostim. Majka mi je, njenim sam se sokovima napajao, iz njene sam pećine izašao. Ne mogu. Oprosti mi, Bože, za svaku grešnu misao koju sam za nju vezao!

Stole me je još samo jednom napustio. Tada mu je uspelo da se ne vrati.

Tog dana smo bili razdvojeni na kratko. Vraćao sam se na naše mesto za počinak gde smo se ušuškavali kartonima i krpama za spavanje. Nije bilo kasno. Osećao sam neku nelagodnost za vratom, nečije blisko prisustvo. Ubrzavao sam korak. Nisam trčao jer, natovaren svim svojim stvarima (ja sam sebi bio sopstveni orman) nisam mogao da budem neki laki sprinter. Osvrnuo sam se i eto njega, pijanca , brata po flaši, sa poklopcem od kante za đubre u jednoj ruci i palicom za bejzbol u drugoj. Podriguje, štuca, zanosi se, i onda nesigurnim korakom s podignutom palicom kreće ka meni. Zastajem ukopan. Shvatam, njegov plan nije bio komplikovan: njegova je namera bila da mi zabije onu palicu u glavu, po sred nosne kosti, i preseče nepca nadvoje, i zarije motku do samog korena velikog mozga, i razdvoji vratne pršljenove na pola, i tu neće stati. Odvaliće mi obe šake, i bedra, i izvaditi ključnu kost, i tu neće stati. Smrskaće mi sve prste na nogama, pa onda rukama, i izbiti mi sve preostale zube, i oči iskopati. Mislim sve to u deliću sekunde i pravim korak ka njemu. Dok se pokrećem, sve se menja. Pre nego što on učini sve što mi je mozak nabrojao, mogu iz nekog razloga, po prvi put da biram: da umesto toga ja ubijem njega. Moji su zubi i nokti jaki, i dugi, i oteću mu tu jebenu palicu iz ruku pre nego zamahne njome, i onda ću ja njega ščepati za gušu, izvaditi mu utrobu i iseckati je na rezance. Osećam, gledajući u njega, da se njegov strah širi i počinje panika, zenice mu kao dva mala desertna tanjira. Odjednom, on pada, jer neka senka iza njega bezdušno udara u njegov vrat, glavu, leđa. I dalje. Biva mi jasno da to nije obična senka. U svakom slučaju, iako je mrak, vidim: Stoletovo izobličeno lice. I onda, kad je završio, mirnim je pokretom, veoma pažljivo, krvavo sečivo obrisao o svoje pantalone. Pružio mi ruku, dok sam ja samo stajao, a svaki živac u meni se uspokojavao, dah mi se usporavao, vilice opuštale. Video sam jasno njegovo lice: bilo je spokojno i veličanstveno. Ljubičasto.

Ujutro su ga odveli i više ga nikad nisam video. Samo sam čuo da ga u zatvoru neka bagra pretukla na smrt i da je nedugo zatim umro od posledica.

Obećao sam, valjda ću izdržati! Nije Ljubica tako loša cura. Ima dobru dušu. I velike sise, u koje volim da zagnjurim nos. I njušim je.

Danas sam, posle mesec dana individualne terapije, prvi put ušao u grupu.

Terapeut je znao sve o meni i Stoletu. Bilo je smešno, ali morao sam na početku nešto da kažem. Rekao sam:

- Zdravo, ja sam Jovan! Ja sam alkoholičar!

Tog trenutka sam bio siguran da sam čuo njegov glas:

- Zdravo! Ja sam Stojan. Ja nisam više alkoholičar!

STOLE I JA

2010-01-28T01:21:00.016+01:00

(prvi deo)

Mrak i samo mrak oko nas. I konji što lete ka nebu. Ni pristojnog dnevnog svetla, ni svetlosti zvezda, pa čak ni baterijske lampice da pripomogne – jednostavno, mrak. I nije čudo što je Stole u tom crnilu, otvorenih usta gledajući u zid naspram, opet nabasao na konje gde onako potkovani lete u nebo.

Stole i ja volimo ulicu. Ljubimo trotoare, ližemo ivičnjake i močimo grlo u njenu čast. Mahniti plašimo svoje senke. Ne damo im da nam priđu. Ni da nam se cere. U noćima, kad Stoletu dodju konji ili mrmoti u goste, ja ga obično tešim pesmom. Ne bilo kojom. Tada mi kroz kičmu laze gadni žmarci. Sve ovo vreme sam mislio da su moja ludovanja, i naše pijanke, i bludničenja, ubili te moje panične napade straha. Jasno je da nisam bio u pravu. Ja sam to samo potisnuo na neko drugo mesto. Stomak mi se tada preokreće. I samo vrištanje bi bilo dovoljno da strah likvidira, ali pomisao da sam nekoga i uplašio unosi u mene nemir, što celu tu stvar jako pogoršava.
Stole slini za ženom. Ne svojom, razume se. Nekom, koju je nekad sreo, negde. Ne ume da objasni ni gde ni kada. Ne ume da objasni svoje čežnje, a pijančenjem oplakuje mrtvi plod svoje ljubavi. U svakom cigančetu koje se vrzma oko nas vidi dečji lik, odraz svog nerođenog deteta. Kapci mu onda oteknu, oči izblede, saginje se, ljubi svako to musavo derište, ne da mu da se smeje i maše rukom meni “davaj, davaj!”. Žmureći uzima flašu i nateže. Nateže i smeje se kao da rže. Tada pokušavam da ga osokolim pesmom, onom čergarskom “Ciganje ljubljat konji, a konji ne prastije”…Obično ne mogu da se setim melodije. Ni reči.
I ove mi noći sve izmiče. Makar da su konji bliži, da ih za grivu povučem, da rukom niz vrat krenem…

Uzeo sam šolju s čajem i vrteći je u rukama, prišao prozoru. Kašičicom sam lagano mešao sadržaj, pazeći da se čaj ne rasipa. Srknuo sam lagano i prijatna toplina mi se rasula sve do stomaka. Prislonio sam nos uz zamagljeno staklo. Šta sam video kroz prozor? Osmospratnicu preko puta, identičnu ovoj. Stabla drveća čiji je polen izazivao prolećne alergijske kijavice i sluđivao me. Prozor tuđe kuhinje. Tamo je stojao dečak sa šoljom u ruci, nosem priljubljen na staklo. Gledao me.
Sutradan smo se, u školskom dvorištu, prepoznali.
- Zdravo, ja sam Stojan!
- Ja sam Jovan, zdravo!

Nabasali smo u sumrak na Ljubicu. Bila je pometena, čupava i zarozana. Obično nije takva. Voleo sam njeno neverovatno telo, dok mi se podavala za kutiju “Drine” bez filtera, tiho dahćući iza ograde napuštenog gradilišta ili memljivih, zapišanih ulaza oronulih dvospratnica oko autobuske stanice. Pušila je kao Turčin, izbacujući dim poput dimnjaka čeličane, sa dahom i mirisima beskućnice, zažagrenih očiju boje netom procvalih ljubičica. Nije me iznenadilo što je moj zagrcnut predlog da se uvučemo u napušteni železnički vagon odmah prihvatila, nemo klimnuši glavom dva puta. Stole se vukao iza nas, mrmljajući nešto sebi u bradu, saginjujući se da podigne opuške koji su još bili upotrebljivi. Uvukli smo se u prljavi vagon bez stakala, bez vrata i sedišta.
Onda je došao opet taj strah. Srce je počelo da mi snažno lupa. Jebi ga, jebi ga. Lupao sam se u glavu, vikao, pa bogoradio…očajnički pokušavajući da odgmižem iz vagona. Dockan, nisam mogao ništa da učinim više. Odvratan smrad ispunjavao mi nozdrve, sa njim je nastupio novi prizor koji mi je ispunio vidik, iznova ga obojio, ali čime? I kojim četkama? Kojom bojom? I otkuda opet taj smrad? I, dođavola, otkuda ja sve to znam, sad dok padam i nestajem…

Velika ulazna vrata naše kuće za odmor imala su stakleni deo sastavljen od vitraža – raznobojnih staklića u obliku pahuljica. Voleo sam da posmatram spoljni svet kroz te stakliće. Najviše mi se dopadao svet kroz ljubičastu pahuljicu: ljubičasti ružin grm, ljubičasta ograda, ljubičasto nebo. Nameštao sam se tako, da svaki put neki drugi objekat vidim kroz taj čarobni staklić, potajno se nadajući da će i moj unutrašnji svet postati ljubičast: moja mama, moja baka. I moj mačak.

Iznad mene se čupava Stoletova glava njihala u nepoznatom ritmu. Gledam, prljavom rukom sa puno krasti i modrica, vadi komad drveta iz mojih zapenjenih čeljusti. Do njega Ljubica, gleda me blago, čupava i zarozana. Dakle, vratio sam se. Dišem ujednačeno i duboko. Sklapam oči i pokušavam da zaboravim svoju mračnu istinu. Tada pomislim na majku. Obećam je sebi. Zareknem, da ću je sutradan, obavezno sutradan i to rano ujutro, potražiti. Jednom sam otišao.
Kao dva ludaka ubeđujemo jedan drugog da smo živi. Ja njemu da imam majku, on meni priča o svojoj bludnici. Zapenjeni, svako gladi svoju stranu.
- Kakva kolena, Stojane? Ludače, ne poznaješ ti nijednu takvu.
Koji beli vrat, manijače? Gde rupica? Na bradi! Ne sanjaj, Stole, takva nije za tebe rođena!
- Slab sam na bludne žene, Jovaneeee…

Gotovo svake se noći Stole bludnici svojoj davao, ubijao, vešao i trovao zbog nje, a ja ludaku noge uvijao u krpe da ne udrvene od noćne studeni.

Ponekad su mami dolazili muškarci. Obično nedeljom. Baka je vikendima odlazila sestri u selo gde smo imali kuću za odmor i ostajala do ponedeljka. Mama bi rekla:
- Jovane, idi se igraj napolju.
I ja sam se igrao do uveče. Poneo bih veliki komad hleba sa džemom. I mačka bih poneo. Kada bih se vratio, zatekao bih je zavaljenu u fotelji, blago pijanu, malaksalu. Ustala bi nevoljno i spremala večeru, ćuteći i držeći cigaru među zubima. Ništa više nisam mrzeo nego pepeo koga je nemarno rasipala po stolu, sebi, celoj kuhinji. Uz večeru mi je davala da iz njene čaše srknem vino ili pivo. Prvi sam se put uradio kad sam napunio dvanaest godina. Društvo mi je pravila mama.

Počeli bi da pijemo od ranog jutra, kupujući “na recke” u trafici, na autobuskoj stanici. Prvo, klekovača u malim bočicama. Lekići smo ih zvali. Tada bi, uz kleku, pojeli po pola hleba uz ostatke pečene piletine iz obližnjeg grila. Tu je povremeno, kao ispomoć, radila Ljubica, a gazda Mile nam je bio naklonjen. Zatim bi se nekako dovukli do Terazija, gde bi u parku ispod česme pokupili prazne flaše, dali ih u otkup i nastavili sa pivom. Ispružili bi se i ispavali na klupama, posle došli do najbliže crkve ispred koje smo do predvečerja prosili. Uglavnom je bilo dovoljno za litarsku bocu vinjaka.
I onda bi se propisno uradili.

KONYHA

2010-01-11T17:13:00.007+01:00

Ući u njenu odaju, a ne čuti se, bilo je čudo. Vrata njene konyha*-e uvek su neprijatno cvilela. Masivni, drveni kerber revnosno se oglašavao svaki put kada bi smo se, kradom ili regularno uputili njoj ili njenom carstvu. Njime je gazdovalo ogromno metalno monstrum - korito. Imali smo mi kupatilo, i prostranu terasu, i veliko dvorište i sve ostalo što bi na dostojan način moglo ugostiti ovog monstruma, ali je ona volela da joj je ono uvek tu, pri ruci. Jer, moja baka Eržika ruke nije vadila iz korita. Ili testa. U ostale prostorije naše velike, prizemne kuće je zalazila samo kad mora.

Vodila me je, čvrsto stežući za ruku. Bila sam zbunjena, pometena njenim iznenađujuće brzim hodom. Ušli smo u kuhinju i posadila me je za sto.
„Čekaj! Sad ću ja!“ Iz fioke kredenca izvuče kartonsku kutijicu. Nikad je pre toga nisam primetila.
„Evo, nadam se da će odgovarati, kedves**!“
Bila sam poćašćena: njene velike zlatne minđuše koje je sama nasledila meni je poklanjala. Tu porodičnu relikviju nije predala svojoj kćerki, mojoj tetki, što je bilo za očekivati. Pa i moju majku, svoju snahu je preskočila.
„Sada si punoletna, nadam se i pametnija! – reče. Barem malo više no sam bila ja!“

Tih petnaestak kvadrata mi se, dok sam bila dete, činilo izuzetno velikim. I sve jednostavne stvari koje su ga ispunjavale bile su velike. Veliki rasušeni drveni kredenac, koji je skupa sa bakom stigao iz Miškolca, nasuprot vrata, zauzimajući dobar deo prostorije imao je dva, nejednaka po dubini, dela. Donji, sa trbušastim fiokama i drvenim vratašcima iza kojih se skrivao bakin ponos: servis za 12 osoba, sa pozlatom po rubovima i roze-zelenim leptirićima. Herendi, rekla bi ponosno za vreme slava i svetkovina za koje bi se servis prao, brisao i postavljao ispred najvažnijih gostiju. Tada bi pažljivo okretala tanjirić i pokazivala žig, nikad ne prežalivši što sam jedan takav ispustila, nepažljivo ga slažući nakon pranja. Povremeno bi kredenac, jako škripući i gordo se tresući isturio desni deo vilice. Tada bi na svetlost dana izašlo poslednje što je ostalo od kumovog poklona za njeno venčanje – raspareni posrebrni escajg, koga smo tetka i ja danima glačale do nestvarnog sjaja. Gornji deo kredenca imao je deo koji bi se svojim debelim staklićima, kao neki štreber sa naočalima velike dioptrije, zapiljio u svakog ko uđe u kuhinju. Iza mutnih stakala baka je držala čaše za vodu i vino i porculanski bokal koji bi leti bio obavezan deo stola. Veliki, trbušasti, oznojeni bokal bi moj stariji brat imao za obavezu da puni svežom vodom iz našeg bunara s kraja dvorišta. I sto je u našoj kuhinji bio veliki. Doduše, za njim je moglo stati u jednom hipu osmoro ljudi. Mi smo uvek obedovali u dva turnusa.

Ispratismo goste, najzad. Ostale smo same, baka i ja. Sedele smo za kuhinjskim stolom i svaka u svojim mislima premotavale sopstveni film. U kuhinju se uvlačio polumrak i gusta, lepljiva zimska noć preteći se dovlačila do nas. Ćutale smo i samo se ponekad moj pogled zadržavao nešto duže na dugačkoj tacni sa kolačima. Baka je držala ruke u krilu, čvornate, artritične zglobove jedne ruke bi ponekad protrljala drugom šakom, sve vreme ćuteći. Ni radio nije svirao, primetih. Osmehnula se, videh u polumraku, doturajući mi dve preživele vanilice.
„ E, pa, kaže - obavili smo veliki posao!“
„Koji?“- okrenuh se njoj.
„ Pojeli smo sve vanilice“

U uglu veliki šporet na drva. Iza šporeta je baka redovno, jedan put nedeljno, menjala zidne kuvarice. Besprekorno bele, vesele, njenom rukom vezene poruke uvek su bile jako uštirkane i dubile su na zidu. Iznad šporeta su na, dedinom veštom rukom urađenim, posebnim kukama visili tučani tiganji, mesingane vangle i vanglice i velike šerpe u kojima je baka spremala slatko, džemove i ajvar. Samo je radio koji se, po izričitoj naredbi bakinoj nikad nije gasio, bio sićušan. Mali, plastični, crno - beli radio na kome je pisalo „Šumadija“ našao je mesta na ploči kredenca odakle se oglašavao pištanjem i zavijanjem, ponekad nalik gladnim psima u magli. Ali baka nam nije davala da ga isključimo u tim zastrašujućim momentima ili da možda promenimo stanicu. Nisam mogla proveriti, ali sam ubeđena da se druge stanice i nisu mogle birati. Ispod radija je dubila heklana šustikla. I ona jako, jako uštirkana. Hladno, beskrvno ukrućena.

Stric se vratio, teatralno „dojahavši“ u Grad velikim, sportskim automobilom, razmećući se dolarima, i osmesima. Baka je samo ćutala, i posmatrala ga svojim bledo-zelenim pogledom. Tih je dana bila neprepoznatljivo tiha. Vrata konyha su bila gotovo stalno zatvorena. Ona nedostupna. Samrtnički bleda. Onako beloputa, nežna, ličila je na pedesetdva kilograma grudve. Dok je stric pajao kafane, bircuze i kockarske stanove, ona je, zatvorena u kuhinji, neprekidno punila i praznila veliko korito, dovlačivši jednu za drugom gomilom i prljavog i čistog rublja. Dvorištem se vijorio naš veš i njena tuga. Deda je bežao u radnju, da je ne gleda. Tata je u par navrata pokušao sa stricem da razgovara, kao stariji brat. Nije vredelo. Trajalo je danima, sve dok je jednog jutra stric, vraćajući se iz bančenja nije zatekao na podu kuhinje, potpuno hladnu i beživotnu. Izbezumljen od straha, razbarušen kao veliki, plavokosi praziluk, na rukama ju je odneo u bolnicu. Smirio se tek kada su je povratili i kada je ona njemu obećala da će se promeniti! On nije ništa obećao.

Baka nije gotovo nikuda i nikada izlazila izvan sopstvenog dvorišta. Jedine vesti, ne računajući radio, donosila je komšinica Ksenija, koju smo svi zvali Kena. Baka je volela da se našali, ali retko, zovući je u strogo biranom, kućnom okruženju Kenjom. Mislim da je taj nadimak stekla zasluženo, obzirom da je volela svuda da zabada svoj dugačak nos i da onda prepričava, glumata, ili što bi deka voleo da kaže – mnogo kenja. Baka je i pored toga volela Kenu. Bile su kao sestre. Kena je živela sama i otkako pamtim, znam je takvu. Imala je neke dalje rođake u inostranstvu. I, naravno, veliku ljubav, čoveka koji zbog nje nije živeo u Gradu.

Kena se polako okrenu prema Eržiki. Krevet bolno zacvili.
„Došla si?“
„Naravno“ – umorno uzvrati ona. „Obećanje sam dala i ne može se povući“
Podignu salvetu sa tanjira na stolu.
„ Pa ti si nešto spremila! Ne mogu da verujem, tako slaba!“
„To je za tebe, kedves! Da se ne mučiš posle i spremaš posluženje!“
Eržika glasno uzdahnu.
„Dobro, Keno! Ti reci kada budeš spremna!“
„Pisala sam Predragu. Ipak. Pismo je u spavaćoj sobi, naći ćeš ga. Molim te, podaj mu. Znam ja da će on doći, kad-tad“
„Šta ako mene ne bude? Tad?“
„Daćeš ga J. Neka mu ga ona preda. Znam da ti je najmilija od svih unuka, imaš poverenja u nju“
„Dobro, Keno. Kako ti kažeš“
Ćutale su dugo. Najzad, Kena polagano ustade. Bila je obučena u svoj najsvečaniji komplet.
„Idemo, Erži. Hvala ti za sve“.
Ispred kade oljuštena, plava hoklica. Eržika pomože prijateljici da se popenje. Ostalo završiše u tišini, samo se na kratko začu klecanje staračkih kolena.

Još uvek držim to pismo, neotvoreno. Kao kamen pritiska, a ne bih da bacim.

*) konyha = kuhinja
**)kedves = draga

MALA PRETERIVANJA

2010-01-01T19:35:00.008+01:00

(konačna verzija priče GLADOVANJE)
Ponovo sam stala na vagu. Ono jutrašnje merenje smatram teškom greškom ranog ustajanja , apsolutno normalnim sledom kasnog noćašnjeg bekrijanja. Ne, ne! Ja ne pijem gotovo ništa osim vode. Možda nekad malo dobrog, belog vina od sortnog grožđa i to samo izuzetno, kada me ponese neko raspoloženje. Ponekad me zatekne čuđenje prijatelja zbog toga, jer kažu da nije uobičajeno tako i toliko jesti a ne zalivati. Ali se zato Zeka noćas pošteno zalio. Bolje reći - odrao. Ja sam sve vreme buljila u njega, ne mogavši da razumem kako funkcioniše , pošto je sumanuto skakao sa votke na pivo, sa piva na viski. Od viskija do vina put je bio kratak, da bi na kraju završio s likerom od kruške, poslednjom flašom pića iz domaćinovog bifea. Za to vreme, kako mi je kasnije rekao, Zeka je mene posmatrao.

*** Volim kako ona divno, božanstveno zapravo, jede… kako polagano, otežući, uranja komadiće mesa u zgusnuti, ohlađeni beli sos, dostojanstveno podiže ka usnama viljušku sa komadićem mesa, skida zubima meso i počinje lagano da žvaće. Sve vreme gleda samo u tanjir. Pažljivo odvaja žilice sa mesa i sklanja ih do samog ruba tanjira. Viljuškom obazrivo nabada štapiće drvenastog krompira, mislim da odavno isti nisu ni u daljem srodstvu sa pomfrijem…Na drugom kraju tanjira zeleni se gomilica brižljivo skupljenih, smežuranih zrna graška, strpljivo čekajući da ih ona, jedno po jedno, probode i prinese kao nekakvu žrtvu, svojim ustima. Malo bolje sam je pogledao. Na uglovima usana, koje su po njenim rečima ličile na čarapin početak, uvek se nalazio poneki trag hrane. Objašnjavala je: to se hrana vraćala upravo zbog takvog nepravilnog oblika njenih usana. Nije bila srećna zbog toga. Uvek mi se, ćuteći, samo pogledom, zahvaljivala kada bih neprimetno za druge oči, salvetom brisao tragove njene nesavršenosti.

Poznajemo se dobro i dugo. Moj muž kao da je moje drugo ja. Nepotrebna, duga objašnjavanja smo eliminisali odavno. Sada se najčešće pronalazimo u zadovoljstvima. Male, ritualne seanse za okrepljenje duha. I tela, dakako! Moje se telo u toku ovih šest poslednjih meseci jako okrepilo. I postalo glomazno. Krajnje je vreme da nešto preduzmem.

*** Povremeno uhvatim sopstveni odraz u izlogu ili staklenim vratima u prolazu. Mislim da ti slučajni, zalutali pogledi iskosa daju mnogo realniju sliku od one sa ogledala iz predsoblja našeg stana. Ogledalo se odomaćilo, naviklo na mene. A i ja na njega. Gledamo se kao stari znanci i prećutno, prijateljski, preletimo preko naših istina. Ljubomorno ih čuvamo kao male, slatke tajne.

Započela sam novu dijetu. Preporuka je da se merim svaki treći dan, no ja od nestrpljenja ne mogu izdržati ni jedno prepodne. Zeka moje „kipuće“ salce na stomaku smatra vrlo seksi, a meni se povraća ako kojim slučajem spustim pogled na sebe ili kada „prelijem“ višak preko prstiju palca i kažiprsta. Mrzim te meke, bele nabore oko pasa! Ne osećam se dobro u sopstvenoj koži. Preteška sam, preglomazna, u raskoraku sa samom sobom. Strije se kao mali potoćići survavaju niz moje butine. Jake, debele butine... I na grudima se svetlucaju kao mala koritanca, ti mali beličasto-modri tragovi ranijih perioda ubitačnih dijeta i perioda ždranja. Perioda svetlosti i doba tama.

*** Na pladnju je bio serviran jednostavan doručak: meko kuvano jaje, dve tanke kriške dvopeka i čaša limunade bez šećera. Predivan doručak, pomislih! Zeka je znao savršeno da podesi gril, jer nismo imali toster, tako da je hleb bio zlatnobraon boje, ni prepečen, ni premekan. Bila bih mu neizmerno zahvalna svaki put kada bi sam pripremio doručak i ovako divan tost doneo u krevet. Žurno ispih limunadu i lupih kašičicom po jajetu da očistim ljusku. Zvonki odjek praznine ponovo odjekne u mojoj glavi. Kada ugledah pihtijasti žuto-beli sadržaj toplog jajeta, zadrhtah bolno ječući. Skrenuh pogled sa jajeta. Stresoh se. Tost je puzao prema meni kao neka grozna, nadgrobna kamena ploča. Gurnuh pladanj sa kreveta. Zagnjurih se u jastuke. Ovo je bio moj drugi dan da ništa nisam stavila u usta…

Pitam Zeku zašto me ne opominje češće, svakodnevno, neprekidno...na te neprivlačne promene na meni. Ali, on se ili samo osmehne, uštine za stomak i kaže:
„Ne brini, draga, sviđaš mi se i kad si stara i debela!“ Ili, mi mrzovoljno odgovori: “Čekam da sama spoznaš!” Dakle, nema od njega vajde. Neko vreme sam se zavaravala čudesnim preobražajem preko noći. Ili sam, spremna na dugotrajno, iscrpljujuće sagorevanje sala, išla na neke glupe vežbe, skakutala na prašnjavim strunjačama po školskim fiskulturnim salama u kojima su preduzimljive nastavnice fizičkog vaspitavanja organizovale grupe frustriranih žena iz solitera oko škole. Kako kukanje, neraspoloženje i cupkanje ne daju neke naročite rezultate, rešila sam da se opet upustim u avanturu sa dijetom. Bolje rečeno - gladovanjem.

*** Čvrstim, mislim sada odvažnim, korakom prilazim stolu. Danas moram nešto uzeti, jesti. Mislim da će mi polovina lista zelene salate danas prijati. Kako se divno zeleni, kao proleće na livadi… Ali, posle samo tri koraka, noge se iskriviše kao da su od gline. I ta gnjecava glina poče da se topi. Iz korpice za voće počeše da iskaču mandarine i banane. Hleb je, sav iskrivljen i deformisan, skliznuo sa stola. Sir na tacnama se, kao da sam preko njega prešla teškim brenerom, stopi u trenu i na pladnju ostaše samo crni tragovi, poput skvrčenih komadića prepečenih čvaraka. Mrtvački bleda salveta plazila mi je svoj olovno sivi jezik. Sruših se.

Razmišljam i sve sam bliže istini da jesti ne znači nužno i rešavati problem ishrane. Najveća se opasnost, čini se, krije u prekomernom uzimanju hrane. Ako uzimaš više no što treba, povećava se apetit za sledeći obrok i stoga je potrebno više hrane da ga zadovolji. Treba obrnuti proces: jesti što je manje moguće i na taj način odagnati glad! U najboljem slučaju, možda bih bila u stanju i da se približim apsolutnoj nuli, ali ne želim da izgleda da sam preambiciozna. Više volim da apsolutni post sačuvam u mislima kao ideal, stanje savršenstva, kome mogu da stremim, ali nikako i da ga dosegnem. Ne bi bilo zgodno da izgladnim do smrti, zar ne?

*** Šta je to sa mnom, u stvari? Sve duže spavam, ali san više nije okrepljujući. Gotovo da ne uzimam hranu, ako one guste, kašaste voćne sokove koje, s vremena na vreme liznem uz obavezno zatvaranje nosa, ne smatram hranom. Izgubila sam periodu. Ja se više i ne osećam kao žena. Sa Zekom gotovo da ne razgovaram. Susretnemo se, povremeno, u hodniku naših zajedničkih obaveza. Odglumimo brak i nastavljamo svojim umorima. Zaboravila sam koliko sam volela sa njim o neutralnim temama ili onim koje zadiru do srži intime. Ali zato umor osećam skoro celog dana, svih sedam dana u nedelji. Doktor se sigurno šalio kad je bez gotovih rezultata raznih analiza kao iz topa rekao prvo Zeki, pa onda meni: Anoreksija.

SAV TAJ PLES

2009-12-29T12:56:00.013+01:00

(plesni podijum čeka plesače!)

Idem u plesnu školu već tri godine. Svake godine, nekako u ovo vreme, moj plesni klub organizuje posebno plesno veče kada se druže sve grupe. Tako se plesači sa raznih kurseva bolje upoznaju i „izmešaju“, pa se vidi ko je koliko napredovao, pa stariji i iskusniji pomognu mlađima (po stažu, naravno), obeleži se kraj godine i radosno dočeka nova sezona itd. itd. Sve u pozitivnom smislu. Većina članova, barem što se tiče moje grupe, ne dolazi na ta druženja. Ne bih da ulazim u pojedinačne razloge nedolaska svojih kolega. Ja obavezno dođem. Prve godine sam se divno osećala! Tek sam mesec dana išla na kurs. Nikoga od kursista nisam poznavala i na plesno veče sam se uputila sama. Na par časova koje sam imala pre te večeri gotovo da ništa od plesnih koraka nisam naučila, ali sam bez opterećenja izašla na plesni podijum, partner gotovo da mi nije ni trebao i naigrala sam se za svoj groš. Kući sam otišla veoma zadovoljna!
Naredne godine je bilo ovako.
Nas četiri kursiskinje koje smo ujedno i komšinice, krenule smo s puno nade u dobar provod. Salu nismo prepoznale: posebno osvetljenje sa sve disko kuglom, ventilacijom i bezalkoholnim posluženjem, obaveznom garderobom i čistim, belim stolnjacima... Jednom rečju, novi ambijent naše pomalo ofucane sale za vežbanje. Početak je obećavao! A tek, kada počeše dolaziti gosti – mladi ali i stari parovi, dame i gospoda u društvu ili bez njega! Videsmo i poneku pravu balsku haljinicu, plesne cipelice, šljokice i karnerčiće. Čak je i moj „Meda“, partner sa kursa, stigao! Biće tu dobrog provoda, rekoh sebi! A, kad je krenula muzika, podijum se za tili čas ispuni razdraganim svetom. „Medi“ sam odmah dala korpu! Zvao me na engleski valcer, a ja se pokušala opravdati gužvom na podijumu. Pa kad je krenula salsa, rekoh mu da nisam sigurna u sve dosad naučene korake – da ću morati više poraditi kod kuće na vežbanju koraka. Kad je na red došao fokstrot, rekoh mu da mi je zlo. I jeste mi bilo zlo: htela sam da puknem od muke! Zbog divnih igrača i razdraganosti na podijumu; zbog moje nesigurnosti; zbog kompleksa koji su mi veseli i neopterećeni igrači nabili u glavu. Ista muka je morila i moje društvo. Prećutno, u 23h ustasmo sve četiri istovremeno i krenusmo nazad, kući. Uglavnom smo ćuteći prošle put. Bilo je divno veče za šetnju!
A ove godine?

(počelo je zagrevanje!)

Računala sam na to da smo za ovo vreme podosta koraka savladali i da se ne bih trebala sramiti i ponašati kao stidna „mlada“. S puno nade uputih se na ples. I ovog puta je bila prava praznična atmosfera, sala i muzika sjajna... Sada sam već većinu kursista dobro znala. Došao je i moj „Meda“. Ali, kada sam malo bolje pogledala, odnos je bio 3:1 u korist ženskih plesača. Bilo je kao u onoj čuvenoj „deset na jednog, oooo... zar se i to može? Da, mi smo proleteri! “ „Meda“ je sedeo u ćošku, nije mu se plesalo. Ostali muški plesači su bili vrlo angažovani, nijedan slobodan... Odustah od proleterskih varijanti i borbi „prsa o prsa“. Odigrah uvodne, grupne plesove za razmrdavanje i odoh kući. I tamo odlično plešem sama!

(atmosfera se usijala!)

ČESTITKA!

2009-12-25T13:18:00.008+01:00

Svojim dragim čitaocima i prijateljima bloga puno lepih želja za nastupajuće praznike Božić i Novu 2010-tu godinu od srca šalje

vaša emo_serpica

SENKE

2009-12-20T22:54:00.008+01:00

O, gle, g. Grozni liči na žabu, malu zelenu kreketušu! O, neeee! Vidi sad, to nije više moja mala žabica, to je sada neka ovcaaaa, aaaaa...
Njegove spodobice i danas me progone. Mislim da su nastajale usled manjka svetlosti, jer je mama pre odlaska namerno odvrnula par sijalica sa lustera. Svetlost dvanaest sijalica sa lustera ga je nervirala. Jednom ga je papučom gađao i samo je sreća spasila taj viseći slap od totalnog uništenja. Ma koliko bio pijan, lampu sa noćnog stola je majstorski znao da namesti tako da je bio u stanju da pravi i baca senke na zid iza bračnog kreveta. Dakle, te spodobice oblikovane u polumraku, njegovim golim rukama, izgledale su sposobne da opstanu na tom mestu, tik uz njega, mada su sve odreda bile promenljive, kao i njegovo raspoloženje. Čudesan, mali nemi bestijarij, koji se nije bunio što ga on tako brzo i lako menja, i koji je pokušavao da nam otkrije tajne života, tajne dostupne samo oku mašte. A mašte nam u tim hladnim, mračnim danima nije nedostajalo. Maštom smo punili gladna usta. Maštom se grejali, jer nije bilo njega da iscepka drva i podloži peć. Maštom smo popravljali razlupane stvari po kući koje je on, u žestokim nastupima agresije i delirijuma sve odreda uništavao: pesnicama, nogama, metlom ili bilo čime što se našlo u vidikrugu njegovog okrvavljenog, besom ispunjenog pogleda.
Da, jedna ovčica što bleeeji, uh, pa evo i konja! O, gle! Mila, vidi Nešo, koliki je ovo konj, mogli bi da ga zajašete...upsss, evo sada ću ja njega....oooo....čekajjjj, pa to je mišić, beli mišić. Ej, g. Grozni, nemoj to da mi radiš!
Ja sam veoma ozbiljno gledala na ovo njegovo blesavo ponašanje. Brat kao mlađi, neviniji i neukiji, smatrao je sve to šalom, njegovim trenutnim hirom i lakrdijom. Mene je plašilo to, što je tako uporno, svakodnevno, pokušavao da ovo mesto, njihovu hladnu spavaću sobu, pretvori u nešto što ona nije nikad mogla biti: naše igralište, a njegova pozornica. Jer, bez obzira koliko spodoba projektovao na zid i ma koliko one velike i stvarne izgledale, ipak su sve odreda, kako bi se on nakon tih par minuta u kojima je pokušavao da začara brata i mene, skljokao, u odelu, obuven i prljav, pretvarale u tamu. Nestajale su sa zida, te sablasti mog detinjstva, a iza njihove razigranosti ostajao je samo težak miris prljavštine i kaljuge, uz mirise ljudskih kreatura s kojima se družio, izopačenih osoba koje sam kao i njega počela da mrzim.
A onda se mama jednog hladnog februarskog jutra vratila. Tata je pozvao taksi i otišao na kliniku po nju. I ja sam odahnula, jer sam znala da će se njenim dolaskom sve promeniti. Imala sam neodoljivu potrebu da joj sve kažem. Nisam ni jednog trenutka pomislila da mi ona neće poverovati ako joj odmah počnem priču o tatinim životinjama i njegovim promenljivim senkama, o besu i strahu, o smradu, o samoći. No, videći je, onako trošnu, lomnu i neveselu, progutala sam reči. Gledajući je pravo u oči, shvatila sam: ona sve zna.

KIŠNI DAN

2009-12-12T02:00:00.014+01:00

Ušla je u stan, žustro otresajući mokri kišobran. Ispod oka je, da se ne oseti radoznalost, bacala brze poglede levo-desno. Pri utisak je bio poražavajući: vonjalo je na ustajalost. Opori mirisi starosti i trajne zapuštenosti u talasima su joj dražili nosnice. Zidovi su bili bez i trunke sjaja: goli, musavi, sa lepljivim tragovima rastrganih postera ili verovatnije, kalendara iz novina. Na podu je prljava ružičasta lešina izigravala tepih, prostirući se bestidno u svoj svojoj zgužvanoj nagosti od kraja do kraja zida. Jedini pristojan deo prostorije prepoznala je u velikom radnom stolu, izrađenom u Biedermeier stilu, savršeno očuvanom, sa predivnom floralnom intarzijom - malenim ružama koje su obavijale nogare stola. Slatko, pomislila je, i vrlo vredno. Stolom je dominirao veliki monitor od računara. Musav, nije uspela da oceni koja mu je bila praboja, iz davnih dana kada je kupljen. S desne strane od monitora se kaćiperila stara pisaća mašina, čini se i ona raritet. Opet vredna stvar, coknula je sočno jezikom! On se lagano okrenuo. Licem mu je grcala modra senka. Pa, pomislila je, zajedno s tobom umetniče, ovo je prava, pravcata arheološka rupčaga. Ni blizu muzeju, kako bi to ti voleo. Zažalila je što je uopšte ulazila u njegov stan, taj mali brlog, vampirov čmar, koji se uzgred, gotovo nepodnošljivo osećao na neko žestoko, jeftino piće. Kajala se što se nije dogovorila da razgovor obave na neutralnom terenu, u nekom klubu ili čak bistrou preko puta njegove zgrade.
- Sedite - nehajno joj je pokazao na jednu jedinu slobodnu stolicu pored radnog stola. Preostale dve su bile zatrpane što papirima što njegovim odelima, džemperima, rubljem. Aljkavo, aljkavo – mislila je, mršteći se i hvatajući vazduh, odbacujući u jednom trzaju, poslednje znake otpora stanju u kom se zatekla. Predajem se, rekla je sebi, i okrenuvši se prema njemu, sa osmehom zagugutala:
- Pa, da počnemo, Maestro?
- Naravno! Jeste li za neko osveženje?- okrenuo se u njenom pravcu. Bila je apsolutno uverena da je, dok joj se obraćao, jezikom palacnuo ispred svog nosa.
Blaga jeza joj je prošla telom. Zajedno sa njenim podrhtavanjem, u sobu se uvlačio suton. Kiša je stala i napolju je vladao čudan muk, osim povremenog, udaljenog psećeg laveža. Svetlost se kroz spuštene šalone, kao kroz izmaglicu, brzo pretvarala u senku, pa u treperavi blagi zvuk, i konačno, tišinu. Osetio je da joj je neprijatno te se odlučno ispravio u stolici, naglim trzajem desne ruke sklanjajući gusti pramen kose sa čela. Reče joj:
- Počinjemo! Evo, pitaj! – sa smeškom je primetila da joj više ne persira.
- Uobičajeno je da koristimo diktafon, znate? Sada ću ga uključiti. Ako ne zamerate, predomislila sam se! Mogu li dobiti čašu obične vode? Ovde je vazduh suv i ne prija mojim glasnim žicama.
- Odmah! - ustao je, za njegove godine neuobičajeno lako i brzo. Dok se iz kuhinje čuo zvuk sa česme, iskoristila je priliku da osmotri preostale delove prostorije u kojoj su se nalazili. Ovde nedostaje dobra ženska ruka! – mislila je s tugom. Kao da joj je čitao misli, dok je ulazio sa čašom vode, mrmljao je:
- Oprosti na neurednosti, kućna pomoćnica ima smrtni slučaj u familiji, pa je otputovala u unutrašnjost, kod svojih. Trebalo bi ovih dana da se vrati. Nadam se – dodao je spuštajući glas, očigledno ni sam ne verujući u to.
- Da, razumem - rekla je – a u sebi pomislila: Sigurno su joj je pomrli svi iz rodbine, jedno za drugim, pa žali godinama!
Počeli su razgovor. Pitanja koja mu je po redakcijskom kuriru poslala pre neki dan, nisu joj sada trebala. Znala ih je napamet, jer ih je sama sastavljala pripremajući se za intervju gotovo mesec dana, čitajući o njemu sve što joj je dospelo pod ruke. Počelo je nategnuto. Još uvek se u vazduhu i među njima osećala napetost, ali i laka netrpeljivost. U jednom trenutku, činilo se da će netrpeljivost preći u neku vrstu sukoba, jer se on opirao da odgovori na jedno, za nju odveć važno pitanje. Neosetno, kako je vreme odmicalo, kako je noć osvajala, i njihov razgovor je postajao opušteniji, lagodniji. On je odavno sa neudobne stolice prešao na trosed koji je zauzimao veliki deo sobe. U jednom trenutku, videći je kako se vrpolji na neudobnoj stolici, mahnuo joj je, pozivajući je da mu se pridruži. Malo je razmišljala, ali mu se ubrzo priključila, već potpuno odomaćena, opuštena, rasterećena. Ustao je i otišao u kuhinju, ubrzo se vraćajući sa dve čaše u ruci i bocom pića.
- Prijaće, za opuštanje – osmehnuo joj se – Voliš li led?
- Da, hvala – odgovara mu.
Nisu više razgovarali. Ona je čvrsto stezala čašu, grickajući i kotrljajući po ustima kockice leda. Ustao je i pustio muziku. Upalio je lampu na stolu i soba je sada dobila neku novu boju i dimenziju. Osvrtala se oko sebe, dok su je zvuci leda i muzike blago šibali u čelo. Kao veliki morski talasi, zvuci pesme „Kišni dan“ u ritmu rumbe su je plavili, dizali, spuštali. Pometeni pogled joj se zaustavio na njegovim šakama. I prikovao se tu, opčinjen. Šake su mu bile bez i jednog znaka starosti: jake, široke, obrasle gustom tamnom dlakom, a prsti dugački, dugački, sa jakim, istaknutim zglobovima, bez staračkih fleka, bora ili deformacija. Te ruke su stvarala čuda, pomislila je i poželela da ih dodirne. Kao da ju je razumeo, okrenuo se prema njoj, zagledajući je otvoreno i pomalo drsko. Uhvatio ju je za ruku i podigao sa kauča. Zanjihali su se u sporom ritmu rumbe. Bila je iznenađena njegovim kretanjem, kako oseća muziku, kako je vodi, zapravo nosi kroz sobu. Razlika u njihovim godinama je nestala. Činilo joj se da se njiše u rukama mladića dok se njegova glava polako spuštala na njen vrat i rame. Usnama joj je okrznuo vrh brade. Kao žeravicom oprljena, trgla se. Blagi stisak njegove ruke ju je umirio. Gledao ju je pravo u oči, otvoreno, ne govoreći ništa. Sve je bilo savršeno jasno. Zavesu stida je pomerila u stranu, trepereći uz zvuke rumbe „Kišni dan“

Slinavim pločnicima
Mršavi psi halapljivo
Kao žeđ peska oluke ližu
Izgubljeni u tami
Razmazanih ulica
Uz uzdahe i reči
Što kaplju uporno
U strahu
Da ne iscure umorno
Niz pukotine sećanja
Kroz pupak
Zrelog svemira
Gde se svetlost
Kroz vlažnu izmaglicu
Pretvara u senku
Pa u zvuk
I konačno
Tišinu

DEVETA

2009-12-02T13:44:00.005+01:00

(minijatura)

Toga smo proleća bili jako tihi. I fini. Mi, mali ljudi sa periferije velikog, prestrašenog Grada. Grada u muku, grču i mraku.

Iako je zbog viška obaveza imao manjak vremena, On koji se nije obrijao gotovo dve decenije, redovno se svakog dana brijao. Redovno, kada bi sirene najavljivale novi napad. Obično, sa izbrijavanjem obraza do fine glatkoće. Obraza koji bi potom sijao poput meke, dečje guze. Tako bi On voleo reći, mada se znao buniti kao ljubomorni dečkić kada bi moj poljubac lako i nečujno skliznuo sa njegovog glatkog obraza.

Ja sam uvela red da se za vreme zajedničkih obeda (najčešće su to bile večere uz oubičajene zvuke sirena pred napad) u trenucima kada smo uspevali da se sakupimo oko trpezarijskog stola svo četvoro, presvlačimo u svečana odela. Momcima su nedostajale samo kravate. Tu sam morala da popustim, na navaljivanje mlađeg Sina. Skidali smo trenerke ili svakodnevna radna i oblačili svoja najlepša svečana odela.

Na stolu je uvek bila vaza sa svežim cvećem. Sveće su se podrazumevale. Bile su, već zbog stalnih prekida struje, redovan rekvizit. Atmosferi prisnosti i svečanosti davale su poseban ton, pa makar su bile , zbog nestašica, i one voštane, žute, one koje se pale samo po grobljima. Ja sam im, da bi im zabašurila namenu, redovno urezivala nožićem za ljuštenje krompira, razne šare, oblike i mini-poruke (one male, slatke poruke koji hrabre duh i vesele dušu).

Iako u konstantnim problemima do guše, Sinovi su bili izuzetno učtivi: ustajali su starijima u gradskom prevozu, u retkim trenucima kada su odlazili do Grada u neke jadne matine provode i druženja. Uglavnom su se vrzmali po Bloku. A tu su vodili računa da ne ostavljaju smeće, opuške (stariji Sin je tada propušio) i ambalažu posle ispijenih sokova ili piva. Znali su po džepovima da nose iz dvorišta do kućne kante smeće koje bi zaboravili da spuste u najbliži ulični kontejner. Tih dana Sinove sam češće zaticala sa knjigom u šaci. Stariji je čak, mogu tako reći, besomučno čitao i po tri knjige uporedo.

Tog proleća sam ceo svoj telefonski imenik pretresla, od korica do korica. Svim brojevima sam dodala lica. Svim licima sam se javila. Da znaju da sam tu. Da znam da su tu. Neki nisu bili tu. Skliznuli su na druga neka, bolja mesta sa kojih nisu mogli da čuju sirene ni zlokobne zvuke aviona sa teškim, mrskim teretom.

Toplota našeg Doma je isijavala iz tih malih sitnica. Nju nisu mogle ugasiti nikakve bombe, avioni, sirene niti politika. Mi smo istrajavali, nalik plamičku žute, voštane sveće sa našeg trpezarijskog stola.

IZVEŠTAJ SA KONCERTA

2009-12-01T18:45:00.010+01:00

Obećanje treba ispuniti! Dakle, koncert je bio i ja na koncertu TANGO SEDUCCION.
Danima sam sa nestrpljenjem čekala to veče, u nadi da će biti neponovljivo i nezaboravno...
Ali, kako to obično biva, ko je mnogo hteo...Idem redom.
Sala je bila dupke puna. Naravno, tražila se pred početak karta više. Atmosfera pred koncert je obećavala...
Da me ne shvatite pogrešno, bilo je dobro. Pa, hajde, može se reći vrlo dobro. Muzika fantastična, orkestar uštiman, besprekoran glas pevačice tanga, uigrani plesači. Neko će reći: pa šta bi više? Hm. Sve, sve to...samo je nešto još nedostajalo. Nešto što bi muziku besmrtnog tanga podiglo na pijedestal božanskog. Nije bilo onog finog, nemoguće-za-opisati filinga, tanane spone između publike i izvođača. Čini mi se da ansambl nije uspeo da svoje zvučne i vizuelne zamisli poveže sa publikom i da na jedan direktniji način napravi atmosferu. Mislim da umetnici bez obzira na besprekornost u radu nisu uspeli da spoje koncert sa pozorištem i glumom, da spoje umetnost u jedno. Sve se svelo na preciznu, besprekornu izvedbu, i igračkog i sviračkog ansambla, oba veoma vešta i verzirana u igri i ritmu. Da mi verujete na reč: više je strasti i energije na času plesa moje amaterske, penzionerske grupe... Ne znam, možda smo i mi sami krivi. Mislim na publiku, ležerno zavaljenu u neudobne fotelje S(tr)ava Centra, u pretoploj sali sa viškom garderobe i salca (uglavnom!) koja ne može cupnuti nogom ili barem lupnuti šakom, u znak podrške ritam sekciji. Aplauzi mlaki, činili se iznuđenim. Možda grešim, ali je koncertu nedostajao neki glas. Ja, uglavnom, nisam pristalica priredbi gde nema voditelja, gde nema najave, nekog malog uvoda. Sad, jeste da smo došli na poznatu stvar, na koncert svetski poznatog i priznatog ansambla, i trebalo je da znamo barem minimalno šta je tango, ko je Pjacola, gde je nastao tango, kako i zašto, itd, itd... ali, živa reč je reč. Ja mislim da se ovakvi koncerti trebaju izvoditi pred manjim brojem gledalaca, bez sedenja, u intimnijim dvoranama, možda disko salama, gde publika može biti bliža izvođačima i obrnuto.Tada je moguće da se oseti ona preko potrebna energija koja od dobrih pretvara u izvrsne događaje koji su zovu koncerti. Jer, nema ništa dok se ta posebna energija umetnika ne prelije preko poda i kroz tabane publici ubrizga direktno u srce. Ovako, preko stražnjice udobno zavaljene u mekano sedište ne dopire ništa ili malo šta...
Možda sam prestroga, možda su moja očekivanja bila preambiciozna, ko zna? Ali, sudeći po sredovečnoj gospođi do mene koja je par puta dobrano zevnula, možda sam i u pravu. Inače, dotična gospođa me je sve vreme iritirala, pošto mi je neprestano gurala ruku kada bih pokušala da namestim kameru mobilnog i uslikam scenu. Čak je glasno pozvala redare da me udalje(?) jer joj smeta osvetljeni ekran mobilnog. Tako, da sam uspela samo par fotografija da napravim, uz svaku se izvinjavajući gorko i s mukom navedenoj mrzovoljnoj osobi. Na povratku sam se pitala kako je dotična g-đa uopšte mogla zalutati ovde i da je zapravo, u sali bilo više, mnogo više ovakvih Mrza koje nisu dozvolile da se muzika, ritam i uživancija razliju mojim venama i čulima. Nažalost.
I da, još nešto! Možda ipak nije do sale. Sad sam se setila da sam u istoj bila na koncertu GOTAN PROJECT-a. Bilo je fe-no-me-nal-no. Za pamćenje!

TANGO SEDUCCION

2009-11-29T20:59:00.010+01:00

Veoma prijatno sam bila iznenađena početkom meseca kada sam dobila od sina neobičan poklon: kartu za jednu predstavu, bolje reći spektakl. Sa nestrpljenjem sam čekala taj dan. I evo, stigao je! Sutra uveče u Sava centru , sa najboljeg mogućeg mesta, u najboljem raspoloženju, pravo sa svog redovnog časa plesa, prepuštam se čarobnim zvucima i uživanju koje se zove: Tango!

Evo nekoliko iz štampe pronađenih utisaka o grupi TANGO SEDUCCION.

Svetski poznati tango plesač i koreograf Gustavo Russo, zajedno sa 20 vrhunskih argetinskih umetnika, plesača,pevača i muzičara ponudio je svetskoj publici novu vrstu Tango showa – originalan, moderan Tango spektakl.
Kroz uzbudljivu obradu i vrhunsku umetničku kreativnost, TANGO SEDUCCION prikazuje priču o najsenzibilnijem plesu svih vremena, argentinskom tangu.
Prvi put se fascinantna istorija tanga prikazuje na jedinstven i originalan način u scenskoj kombinaciji tradicionalnog tanga, klasičnog baleta i modernog plesa.
Jedinstveno izvođenje čuvenih tango melodija na tradicionalnom argentinskom instrumentu - bandoneonu uz violinu, bas, čelo i bubanj sa naglaskom na opus argentinskog kompozitora Astora Piazzolle, daju ovom spektaklu posebnu čar. Ujedinjenje različitih stilova i aspekata, zajedno sa muzikom Astora Piazzolle zaokružuju jedinstveni prikaz razvoja sveta tanga.
Strast, požuda, lepota i sklad samo su neki od epiteta kojim se opisuje ova senzacionalna predstava najlepšeg plesa na svetu.
Gustavo Russo, kreativni direktor predstave nazvane Tango Seduccion, donosi spoj klasičnog tanga i savremenog plesa, otvarajući gledaocima novu perspektivu pokreta i muzike.
Predstava se sastoji od dva čina kroz koje se provlače neverovatne akrobacije isprepletane kroz poseban i provokativan umetnički ples koji se ne može, niti sme uporediti sa bilo kojim drugim.
Priča koja se proteže kroz ples i muziku govori o nastanku tanga i njegovoj zavodljivosti, te gledaoce odvodi u 19. vek u srce Buenos Airesa.

Za malo zagrevanja pred predstavu pogledajte ovaj video-klip ! A izveštaj nakon predstave! Adio!

K'O NA VAŠARU

2009-11-13T10:30:00.010+01:00

(sećanja)
Tog dana svi u Gradu polude. Malo, uspavano mesto tada ustaje rano: još u cik zore nesvakidašnja živost i žamor slivaju se niz glavnu ulicu – žilu kucavicu Grada.

U novim haljinama, sa besprekorno belim keceljama, žene iz okolnih sela žurno hitaju na pijac, da brže-bolje pozavršavaju uobičajene poslove.

Tog dana seljanke povezuju nove marame.
Tog dana, pored korpi punih zrelog voća i povrća, pored kantica i činija sa sirom i kajmakom, u žuljavim rukama svaka stiska još po jednu kesu. Kesu, u kojoj je ugurano celo njeno bogatstvo.
Tu je, pre svega, maleno ogledalo, ono vojničko, sa metalnom drškom-stalkom, kako bi se, po potrebi moglo nakačiti na granu ili nasloniti na sims. I obavezno sa slikom raskošne lepotice pozadi (Rita Hayworth ili Judy Garland napr.).
Tu je plastični češalj da se, kad je neophodno, ukroti nestašni pramen ako proviri ispod nove marame.
Tu je, već prema ukusu i mogućnostima, flašica od sirupa za kašalj, sa mirisom „Ružine vodice„ ili „Pokošenog sena„ , mirisa kupljenih „na meru“ još na predhodnom vašaru.

A kao posebna relikvija, tu su skoro ganc nove, gradske cipele, kojim će, čim se ukaže zgodna prilika, hitro zameniti prašnjave, gumene curule, proizvodnja „Tigar„ iz Pirota. To su cipele koje se nose samo za kućnu slavu ili kad se (ne-daj-bože) ide kod lekara. I, naravno, na vašar! One nove, tvrde i neudobne cipele koje ne znaju za modne hirove i sezone! Zbog kojih se danima posle previjaju obloge i maže po ispucalim, bolnim žuljevima domaća, ručno pravljena, univerzalna mast od nevena.

A posle će, ako imaju sreće u brzoj pijačnoj prodaji, užurbane hitati u tek otvorene kolonijal-radnje, da deo pazara pretope u kućne potrepštine: šećer i kafu, ulje i so. I, vidno srećne i zadovoljne svojim delanjem, otići će, jer je vreme, u posetu gradskoj rodbini. Da se pitaju za zdravlje, popiju kafu uz ratluk ili slatko od šljiva. I da, na kraju, domaćici pruže činijicu „nisi-morala„ kajmaka ili „što-si-donosila“ kriški „onog-mog„ sira. A ako se, kojom zgodom, probude deca, one će im, onako u prolazu, bunovnoj i krmeljivoj, ćušnuti u šake, uz „al’ su porasli“ komentar pun divljenja , par oraha ili veliku, sočnu krušku.

Osvežene kafom i ćaskanjem, spustivši korpe u najdalje ćoškove da ne smetaju domaćinima, krenuće dalje.

Na vašar.
Da se vide i da vide.
I da danima posle pričaju svojima u kući slikovite, sjajne priče iz zbirke „k’o na vašaru„.

(posvećeno mojoj dragoj strini Bosiljki)

***

Vašar je bio kruna naših letnjih raspusta. Uzbudljiva završnica dugih, žarkih leta. Krešendo naših nestašluka i pustolovina. Količina nestrpljivosti u iščekivanju tog dana mogla se meriti samo količinom tuge što raspustu vidimo kraj.

Dečaci iz donjeg dela Grada su brzinom svetlosti puštali glas o dolasku cirkusa na vašar. Iako se kolona cirkuskih šatri sa pretrpanim teretnim kolima još nije ni videla na horizontu, Gradom je već kružio stari automobil oblepljen reklamama za cirkus iz koga su dopirali neprijatno kreštavi pozivi na popodnevne i večernje predstave. Ista trupa je dolazila godinama i repertoar smo znali napamet: Zid smrti sa ludim motociklistom koji je izvodio po život opasne akrobacije; Tunel straha sa čudnim, zastrašujućim lutkama koje su skakale na nas iza svakog ćoška, puštajući neprijatne zvuke; Poni konjići za jahanje; Žena – patuljak koja je negovala dugu, dugu bradu i Mađioničar u crnom plaštu i sa velikim, kartonskim cilindrom na kome su bile nacrtane srebrne zvezde i mlad mesec. Tačke programa smo prošli nebrojeno puta i svaki put smo želeli još, ali iz limitirajućih faktora kao što su debljine tatinih novčanika i naši skromni džeparci, pažnju smo usmeravali na najbolju moguću zabavu: ringišpil.

Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima - korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas, uhvati za lanac. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda jako, jako gurne. A ti se onda otisneš u visine: visoko, visoko do prvog oblaka! Do kasnih večernjih sati, neumorno i neustrašivo smo uskakali u korpe i vrteli se, vrteli.

Sam vašar je bio priča za sebe.

Oko crkve, izvan porte, u širokom luku, po pravilnom, unapred određenom rasporedu, bile su postavljane šatre. Velike, bučne kafane radile su do u sitne, jutarnje sate. Mi, deca, mogli smo im prići samo u pratnji roditelja. I bili smo, ako kojim slučajem provirimo u njih, žestoko proganjani. Ako su se tu i videla deca, mogli su biti samo cigančići u prošnji, sa ili bez roditelja. Kafane su , nama deci, bile interesantne samo iz jednog, jedinog razloga: mogli smo gledati cirkusku predstavu, bolju i zabavniju nego li ona koju je izvodila putujuća trupa. I to besplatno.

Pre podne su pod šatre, gde je muzika treštala sve vreme, sa gramofona kod skromnijih ili uživo sa pevačima (najčešće pevaljkama kako su ih odrasli zvali) kod raskošnijih, dolazili uglavnom seljaci koji su, završivši svoje poslove u gradu, po prodavnicama, ili samo umoreni šetnjom među nepreglednim tezgama i uskim ulicama Grada, rešili da se okrepe. Dolazili su ili u grupama ili porodično. Jelo se pečenje sa ražnja, sečeno na panju. A pilo se svašta, i neumereno. Popodne su gosti šatri bili, uglavnom, stanovnici Grada. Dolazile su porodice na ručak i vesele družine, već smočene negde usput u hodu među tezgama. Neretko se mogao videti i poneki obeznanjeni, usamljeni jahač , uglavom gradski luzer i osvedočeni , svima znani lokalni pijanac. Svašta se tu moglo i čuti i videti, zaista.

K’o na vašaru.

ŠETNJA

2009-11-09T15:32:00.005+01:00

Bila sam jako umorna i besna. Čitav ovaj užasno naporan, puzeći i nikad duži dan, razgovarala sam sa gadurom iz podsvesti, koja me neprekidno nagovarala da izađem na vazduh, napustim stan i potražim društvo. U protivnom ću poludeti i skočiti sa prozora šestog sprata. Napolju me dočekala ledenost novembra i klizavi, krvožedni led. Okovana jesenjim studom, ulica je ličila na pokislu, promrzlu kokoš i izazivala duboko sažaljenje. Doklizala sam se do ugla zgrade i uhvatila za klimavi, metalni oluk. Samo što sam se bezbedno ukopala u tanki led debelim, reckavim đonovima cokula , neki tip sa dugom, masnom kosom, beskrajno ružan i besprizorno aljkav, sa dvostrukim vrećicama podočnjaka ispod ispranog pogleda svelog različka, iskoči i raširi umašćeni balon-mantil ispred mog lica. Ne vadeći ruke iz džepova mantila, promrsi :
“Gde si krenula?”
“Šta tebe, koji moj, briga za to?”- odbrusih, osmatrajući pažljivo razmak između nas, odnosno da li će biti bezbedno po mene da ga jednim odmerenim, preciznim šutom u prepone svojom desnom martinkom pomazim a da pri tom ostanem u uspravnom stanju, glede skliskosti mi trenutnog položaja. Zanemeh kad videh kako je Masni desnom rukom krenuo ka stražnjem džepu farmerki. Uh, ustuknuh koliko mi je trenutni položaj dozvolio, pripremajući se za odbranu od hladnog, moleći se Bogu i svim svecima da u pitanju nije vatreno oružje.
Masni je razumeo moju pometenost jer je brzo odreagovao, spuštajući i dižući ruke gore-dole, pokazujući njima da se smirim.
“Sve je u redu, gospođo ili ste još gospođica?” – začkilji očima u blagi krevelj i poturi mi ispred nosa policajsku značku.
“Vadi ličnu!”- pređe sa zvaničnog na ulični govor.
“Dakle, nismo više gospođe, a? Više si ne persiramo gospooo/đice…” – nisam odolela da ga ne čačnem, tek da vidim dokle smem.
“Ne blesavi se, daj ovamo ličnu kartu!”
“Nemam, nisam ponela! Vidiš da sam krenula u šetnju!”
Eto, pomislih, šta se zgodi kad slušam svoju gaduru: idi u šetnju, idi u šetnju…
“Može li zdravstvena?”- pitam, kreveljeći se.
“Ne može, nema slike!” – odvrati. “Kako to da si ponela zdravstvenu, a ne nosiš ličnu?” – pita.
“Nikad se ne zna po ovakvom vremenu u kojoj zdravstvenoj ustanovi možeš da završiš” – pravim se pametnom.
“Je l’?” – kezi se. “Znam ja gde ćeš ti da završiš!” - opet kez.
Već mi muka od njegovog bajatog osmeha i zadaha teške, masne hrane koji osećam jer mi se sve više unosi u facu kako razgovor odmiče.
“Slušaj, robokape! Ili radi svoj posao kako treba ili me puštaj na miru!”- nervozno mu krunim u lice.
“Sama si to htela” – sleže ramenima, hvata za zglobove obe šake i grubo me povuče ka sebi. I namesti lisice. Začudo, više mi nije bilo klizavo: poslušno kao đače klizuckam za njim i proklinjem gaduru…
“Nešto si ‘tela?”- smeje se.
“’tela, ‘tela…” – kažem rezignirano. Stižemo do automobila parkiranog iza ugla susedne zgrade. U njemu kolega mu u uniformi, priča toki-vokijem. I ne gleda u nas. Naučio na svakakvo zverinje, kontam. O.K. dečki, mislim se, ovo postaje zanimljivo.
“Dobro, Kape, reci ti meni što me hapsiš? Imam prava na jedan telefonski” – cerim se.
“Mnogo vremena provodiš gledajući loše holivudske filmove. Savetujem ti da pređeš na ruske. Poučni su, a i mnogo zanimljiviji” – reče Masni.
Hm, mislim se, imam posla sa još jednim zaostalim rusofilom.
“Hej, šta radiš to sa tim detetom?” – viče onaj sa toki-vokijem. “ Juri kamenjarke, budalo, ostavi derište na miru.”
“Koje, bre, derište, jurnula mi cokulu u j…” – bezočno laže Masni.
“Dobro, de, kolega! Vidim da si u redu, gubiš vreme sa klinkama, a ovamo… Eto, sad su mi javili …”- ne dovrši. Kolima su, gotovo trčeći, prilazili neki ljudi, žustro gestikulirajući. Jedan je u ruci držao kameru, ali nije snimao. Najglasniji iz gomile doviknu mojim cajcima:
“Alo, bre, mrdnite malo…Potrošili smo sate i sate, a vi se mlatite sa nekom dečurlijom. I uopšte se ne držite priče. Ništa ovo ne valja.” – bes mu puši iz nosa, zajedno sa parom. O! mislim se, pa ja sam bila nanišanjena za neku TV storiju, jbte! Kakav sam baksuz, ni to nisam mogla da “odradim” kako valja. Kako sad da pričam društvu da zamalo nisam bila glavni lik “Skrivene kamere”? Ko će mi verovati? Baš maler!

ZIMSKI DNEVNIK

2009-10-13T12:49:00.004+02:00

Subota, 10.11.2007.
Sa Milošem i Lenom smo se ponovo čuli. Loše vesti iz Danske. Kažu da je ledeno. Kažu da imaju utisak kao da im je odelo od pelir papira, da usne pucaju, oči neprestano suze, trepavice su stalno zaleđene. Ma, podneli bi oni tu hladnoću, kažu. Smeta sivilo. Pritiska kapke, pritiska misli, pritiska dušu. Mislim da preteruju. Lena se ljuti na mene. Kaže da bih promenila mišljenje da sam, kao ona, gledala kako se devojka od nekih 20tak godina bacila sa nadvožnjaka. Zaustavila kola usred saobraćajne gužve, izašla iz njih, popela se na ogradu i skočila. Sve u svemu, nije trajalo ni tri minuta. Beton joj je smrskao temenjaču. Obojila je dobra dva metra trotoara. Sledećeg jutra čistači su pronašli njenu vilicu zaglavljenu u kišnoj rešetki. Lena kaže da je čitala u novinama. Ne znam da li da joj verujem.
Danas sam napipala neko malo ispupčenje na levoj strani stomaka. Na tom mestu je i koža drugačije boje. Tamnija je. Hrapava je i suva. Verovatno nije za brigu, namazaću hidrantnom kremom.

Ponedeljak, 12.11.2007.
Čini se da je ono mesto koje sam napipala kao neravninu na koži sasvim u redu. Promenila sam kremu, manje je rapavo pod rukom. Ne moram kod lekara.

Sreda, 21.11.2007.
Lena je neraspoložena. Miloš nije došao nakon posla i ne zna gde je. Kaže da joj se čini da previše vremena provodi u pabu preko puta firme. Tešim je, svi muževi ponekad vole da se izgube. To je prolazna faza i mora da bude obazriva u doziranju neraspoloženja prema njemu.

Četvrtak, 29.11.2007.
Miloš se javio sa aerodroma. Moj sin dolazi kući.

Subota, 01.12.2007.
Miloš, Nebojša i Dragan sede u dnevnom boravku, piju pivo i smeju se. Puno mi je srce. Svi moji momci na okupu. Gledaju košarku, grickaju semenke i piju pivo. Sada mi ne smeta što od sobe prave svinjac. Nismo razgovarali sa Milošem. Puštamo ga da sam krene sa pričom. Ovih dana svako popodne posle posla idem u dom. Mama ima gadan bronhitis. Uglavnom ćuti, neraspoložena je. Ništa, do samo ćutanje i sve ono što uz njega sledi.To je potpuna novost kod nje. Ne mogu da je prepoznam i brine me.
Rešila sam da ipak odem do lekara, samo da ovo sa Milošem raspravimo. I da se mama vrati u stvarnost. I da na poslu prođe decembarska ludnica. Na stomaku je velika, tamno-braon, jako ispupčena fleka. Svrbi i ponekad žiga. Verovatno sam pogrešila što sam kreme menjala bez saveta sa lekarom. Tešim se, biće sve u redu.

Utorak, 04.12.2007.
Miloš se sutra vraća u Dansku. Sinoć smo se čuli sa Lenom. Izgleda srećno, cvrkuće.

Subota, 08.12.2007.
Draganu je danas loše, ima jaku temperaturu. On ne sme da ima visoku temperaturu, on ne sme da ima grip ili prehladu. Baš se brinem. Nebojša mi je danas pomagao oko nabavke. Toliko sam iscrpljena od nespavanja i brige zbog Dragana, da sam se juče onesvestila u autobusu, u povratku sa posla. Nemam snage.

Sreda, 12.12.2007.
Ne mogu da slušam mamine dosadne žalopojke: ne valja joj ovo, ne valja joj ono. Ni jedna joj medicinska sestra nije po volji. Baš me je umorilao njeno kvocanje i zvocanje. Nijednom me nije pitala kako se ja osećam. Draganu je bolje, ali ja ipak ne spavam dobro. Svaki trenutak koristim za pisanje. Piskaram kao sumanuta, kuckam po tastaturi kao hronični bolesnik. Uglavnom drhtim. Drhtim neprekidno iako noći nisu hladne. Ona tamna mrlja je postala čudna. Zakazala sam pregled.

Subota, 22.12.2007.
Miloš i Lena javljaju da putuju iz Danske u London za Novu Godinu. Znači, neće dolaziti. Nebojša sa Milom putuje u Madrid. Dragan ide da obiđe brata, u bolnici je. Pošto je na godišnjem odmoru, ostaće u Leskovcu do Božića. Mamu neću izvoditi iz doma, ovih dana je potpuno izgubljena. Svi prijatelji su negde otputovali. Zbrisali. Ostajem sama. Prija mi. Praznike ću provesti pišući. Knjigu privodim kraju.

Četvrtak, 24.01.2008.
Na ivici one ružne fleke sam videla neki mali plik, kao da je zagnojeno. Svašta. Ovih dana ne mogu kod lekara, toliko obaveza na poslu, toliko briga oko mame, toliko mnogo posla oko knjige. Biće to u redu, samo da se izvučem iz ovog usranog januara.

Utorak, 05.02.2008.
Danas sam srećna. Nebojši su javili iz Francuske da je dobio stipendiju. Odlazi u septembru. Iz rane neprekidno curka gnoj. Ponekad i krv.

Sreda, 21.05.2008.
Fleka se proširila, sada je veličine jabuke. Oseća se neprijatan miris. Ne mogu ga sakriti parfemom. To se ja raspadam. Bože!

Petak, 22.08.2008.
Nebojša je otputovao. Mila ide sledećeg meseca. Mama je potpuno izgubljena, zvao me direktor doma sutra na razgovor. Loše se osećam jer sam juče zaboravila da čestitam rođendan Milici. Kaže da je još uvek moja najbolja prijateljica, kaže da se ne ljuti. Knjiga neće izaći do oktobra. Nije me briga.

Utorak, 30.09.2008.
Gledam neke fotografije. Uopšte se ne sećam čije su. Bože, ja gledam tuđe slike. Posmatram tuđe živote. I ne samo fotografije. Tu je i ovaj dnevnik. Mislila sam da sam unela samo par zapisa, a sveska ispunjena. Ali ja se ničega ne sećam. Da li je ovo moj rukopis?

Petak, 24.10.2008.
Nebojša je došao na par dana. Zašto su mu oči tako zatamnjene? Da li sam luda? Moje dete ima svetle, svetlo-plave oči. Šta su mu uradili? To nije on. Ne može biti.

Nedelja, 30.11.2008.
Sa vrata mi se smeše Lena i Miloš. Noćas ću spavati. Neću uzeti trodon, osećam kako se neka toplina kroz mene širi, rasipa. Lepo mi je.

Utorak, 02.12.2008.
Uhvatila sam Lenin pogled. Šta se to sa mnom dešava, verovatno je htela da pita, ali nije pitala. A onda, možda opet nisam u pravu, možda sve to nije ni zapazila. Ili ako jeste, možda joj nije bilo ni važno.Spustila sam pogled.U ovom trenutku primećujem svoje ruke. Izgledaju kao da su se otopile, kao da su od plastike, pa stavljene u vrelo ulje. Ali nisu od plastike. To su tanki udovi sa kožom razapetom preko njih. Ali koje su se zaista topile. Ne u ulju, već same od sebe.

Subota, 20.12.2008.
Nerviram se. Lekar kaže da se otrglo kontroli. Pa da, sada razumem. Jer, čim nešto napišem, ja sam to već zaboravila. Moram da se sećam. Moram da čitam. Moram da čitam. Moram da čitam. Hemo-terapija me iscrpljuje.

Nedelja, 21.12.2008.
Iz nekog razloga, ja sve više i više mislim na svoju mamu i njen promašeni život, koji ju je duboko izvređao, van njene kontrole, lomeći je iz godine u godinu uvek na potpuno isti način. Ja je, zapravo, nikada nisam dobro upoznala. Odbijala me ta njena neprekidna želja da priča, priča, priča. Njen pogled je uvek bio obrubljen izvesnom senkom, što je davalo grubost njenim lepim crtama lica. I premda je većinu vremena šaputala, potkada bi i glasno progovorila, a onda bi njen glas zabrujao blago i puno. Ona se nikad nije osećala baš dobro i na kraju, njene su reči postale mrzovoljne, njeno je nezadovoljstvo raslo, njene senka oko očiju bivala je sve dublja.

Sreda, 31.12.2008.
Ne mogu da se setim kada su zvali sa posla. Ne mogu da verujem da je kod svih njih pamćenje tako kratkog daha. Ne želim da verujem da sam zaboravljena. Tolike godine rada, lojalnost firmi, a sada... Da, to zaista nije tako jednostavno objasniti.

Ponedeljak, 02.02.2009.
Iznutra me je obuzela neverovatna samoća. Nikada ranije nisam osetila tako nešto. Gde da potražim sklonište, gde je utočište za ovu vrstu praznine?

Petak, 13.02.2009.
Spavam ispod kreveta, onda kada me ne vezuju. Ne mogu da podnesem dodir posteljine. Sve što odnosim dole to su šuštave stranice moje knjige, za koju se ne sećam kad je štampana. Još manje kada je pisana. Možda sam je negde pronašla? Ali, jasno vidim svoje ime i prezime, sa poslednje stranice smeši se moja slika od pre pet godina, to prognano lice izvan područja slike, izbrisano kao školska tabla. Jeste – uvek je i bilo Ja.

Četvrtak, 26.03.2009.
Moja se svest preliva neprestano preko svoje ivice. Spremam se da golim rukama razderem sopstvenu kožu, da svojim kandžama prodrem u svoju utrobu, počupam džigericu, napijem se sopstvene krvi. I onda to izbljujem. Pa počnem iznova.

Sreda, 01.04.2009.
Evo, na kraju krajeva i moje tame. Nema svetlosti, ni tračka, čak ni trunke nade da se probije kroz ovo bunilo. Snovi se pogoršavaju. Nema slika. Nema boja. Samo crnilo. I onda, na razdaljini bližeći se sve više i više, počinju zvuci, rika, glasovi – ponekad jedan ili dva, a onda mnogobrojni, prvo jedan po jedan, a onda svi, svi počinju da urlaju. I onda bol. Nesnosna. Lena je rekla da je trajalo tri minuta.

april 2009.
Ne mogu da pišem.

maj
Gledam kroz trepavic misle spav Kak su lepi ne mog

HODNIK

2009-10-08T09:56:00.006+02:00

činim sve u svojoj moći prihvatam tvoje rešenje da me prepustiš savršenom ćutanju slušanje čini da mi uši krvare želeo bih da ne moram da slušam ovo neprekidno čangrljanje oko sebe huku nekih pokreta i tuđih šumova kao i krike tvoga ćutanja žao mi je što si videla ono što si videla u meni žao mi je što sam te naterao da pobegneš moram to da shvatim da prihvatim moram te pustiti da odeš da ostanem bez ikakvog znaka od tebe da mi ostanu samo dani koje se u beskraju utapaju jedni u druge prepliću sa čvorovima od kiše ne i razuma kao rak vremena tu tablete neće pomoći ne neće moje ruke nalik drevnom drvetu kao korenje koje vezuje zemlju vazduh i neprekidne pregršti reči mahaće ti na odlasku reči reči o koje sakato bitisanje a imao sam hiljadu godina fore okrećem dlanove na gore fragmenti sećanja utisnuti u jagodice u ove male vijuge na vrhovima sećanja bitnog koje nam niko ne može oduzeti gle oboje smo svako na svom kraju beskrajnog hodnika srećni prokletnici ga mogu nazvati paklom ali mnogo manje srećni moraju jednostavno da se naviknu i zovu ga svojim domom

PISMO

2009-10-01T14:52:00.008+02:00

Vešti znalci ljudskih duša bi smatrali kao običnu stvar činjenicu da mnogi ljudi, ma ko da su: mehaničar ili naučnik, pesnik ili lekar, kriju u nekom svom kutku barem jedno pismo ili dopisnu kartu ili neku poruku, njima samo znanu, njima samo značajnu i važnu. Razna su ta skrivena mesta: od šupljine iza polomljene keramičke kuhinjske pločice, do klavira ili unutrašnjosti gitare, od drage lutke bez ruku i nogu do porcelanske kutije za držanje domaćeg keksa. No, tražimo sami svoja tajna mesta, pustimo mašti na volju!

Ja sam svoje posebno pismo čuvao na dnu okrugle metalne kutije u kojoj sam držao olovke, pera, kistove, makaze i sl. Kutija je nekada pripadala tvrdim bombonama stare, poznate marke „505 sa crtom“. Ne znam odakle mi, mada i danas kada bacim pogled na staru kutiju, osetim među nepcima dobro znani ukus tih bombona. Moje tajno pismo je bilo brižljivo savijeno i spakovano u koverat, onaj malecki, beli koverat u koga smeštamo rođendanske i sl. čestitke. Mala poruka, mali koverat. Samo što je koverat delovao bucmasto, jer je u samom pismu postojala još jedna sitnica. Ta sitnica činila je ceo jedan svet, meni nepoznat i dalek.

Bio je to medaljon moje mame. Običan, zlatni medaljon ovalnog oblika, skromne izrade, čiju je posebnost isticala samo bravica, filigranski urađena, neuobičajeno kitnjasta za svrhu kojoj je namenjena. Možda bi nekom, recimo tati koji je dao da se uradi, značila i gravura sa druge strane medaljona. Pisalo je samo „Zauvek“ i datum 18.11.1950. Razmišljam, možda bi i mami ta gravura nešto značila. Ali kako se odavno preselila na jedno mnogo bolje mesto i sa sobom je nije ponela, onda nije ni važno.

Mamu nikada nisam video, jer me se odrekla na samom rođenju. Pošto je, držeći me umotanog kao veknu (po priči moje bake, naravno) izašla iz porodilišta, uputila se njenoj kući, podojila me, spustila na otoman, popila kafu i otišla. Odrastao sam sa tatom kome se kasnije pridružila Milena, moja prava mama. Nije mi nedostajalo ljubavi i pažnje, naprotiv. Za postojanje moje biološke majke saznao sam tek u trećem razredu, i to, zna se, od školskog druga. Na tu mamu nisam pomišljao sve do svoje 15te godine, kada sam počeo intezivno da razmišljam, da čeznem za njom, da je sanjam i priželjkujem susret. Tada sam, nekako istovremeno, počeo da zazirem od Milene i njene kćerke, od oca i njegove majke. Postao sam divlji i neprepoznatljiv. Tinejdžerske muke.

Na polaganju završnog ispita iz maternjeg jezika, na „maloj maturi“ izabrao sam temu „Moja mama“. Kako sam tih meseci bio opsednut željom da upoznam mamu koja me rodila, razumljivo je što je rad bio prepun emocija. Školska komisija je moj rad ocenila najvišom ocenom i na tome se završilo poglavlje čežnje za mamom. Priznajem, ja sam na to svoje malo literarno delo i zaboravio. U lagani zaborav otišla je i moja želja za upoznavanjem sa mamom. Ušao sam u buran period srednjoškolskog odrastanja, kada su mi ljubav i potpora oca, Milene i ostalih koji su disali tik uz mene, itekako bili potrebni, te sam melanholično i čeznutljivo razmišljanje o dalekoj osobi koja me je izneverila, gurnuo u stranu. I, što je najbitnije, vešto i lako sam izgladio odnose sa članovima porodice u kojoj sam odrastao. A onda, u vreme studija, do mene je preko bake doprla vest. Moja se mama, nakon teške bolesti, ugasila. Preko bake sam od nje dobio maleni koverat sa kratkom porukom i medaljonom. Poruka nije bila niti teatralna, niti posebno emotivna. Pisalo je: „Ostala te željna. Tvoja J.“ Medaljon je bio bez lanca. Često sam ga otvarao, tražeći u njemu neku posebnu poruku, neki znak, neki signal. Ničeg osim moje i njene slike nije bilo u njemu: moja nasmejana slika sa polaska u prvi razred, njen iskrojen lik sa grupne slike napravljen na proslavi „velike mature“.

A onda sam jednom, posmatrajući te dve malene slike, tako bliske u skučenom prostoru zlatnog medaljona, primetio da se moja sličica može izvaditi, da nije zalepljena kako se činilo. Pincetom sam zahvatio rub slike i izvukao je pažljivo iz medaljona. Ispod sličice, brižljivo spakovano bilo je skriveno parče papira. Razmotao sam ga. Preda mnom je stajao moj maturski rad, fotokopiran i umanjen. Kako je mama došla do njega, kojim kanalom je uspela da izvuče rad koji ostaje u zvaničnoj arhivi škole, pitao sam se zapanjen. I nanovo, iščitavao sam svoju dečju priču. I nanovo, osećao bol zbog našeg nesporazuma i trajnog i konačnog gubitka.

PROZOR

2009-09-22T20:06:00.007+02:00

Godinama sam, još od tinejdžerskih dana, jednim uglom svesti bila uverena da iza zavese na prozoru moje sobe, gotovo svake večeri, u mene zuri nepoznato lice. Muškarac. Sećam se, jako živo, odakle sam i kako prvi put došla na ovu misao. Zapravo, mogu se sa svim detaljima, setiti onog trenutka kada se ta ideja, ta igra nerava, taj strah prvi put pojavio, da bi kao užasna fantazija, obitavao nepodnošljivo dugi niz godina.
Sve je počelo proslavom mog 15-og rođendana.
Prvi put, u čast okruglog broja, roditelji su mi odobrili da napravim proslavu rođendana samo za svoje društvo. Znači, bez baka i deka, tetki, stričeva i, naravno, njihove sitne dece. Nešto što sada zovemo „žurka“.
Tata mi je, kao rođendanski poklon, sa jednog od svojih nebrojenih službenih putovanja, čini mi se iz Slovenije, doneo veliki gramofon u kutiji od veštačke kože, jarko narandžaste boje, sa ručkom. Pravi hit! Brat je, ponosan i gotovo sa ushićenjem, u nasleđe preuzeo moj stari, raubovani gramofon. Oboje smo, na taj veliki dan, očigledno, baš dobro prošli. I bili veoma, veoma srećni. Ploča nije manjkalo: Ivo Robić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Zdenka Vučković, Beti Đoržević, Ljiljana Petrović, Radmila Karaklajić... poneka grupna ploča sa Opatijskog pa i Sanremskog festivala, i ostali iz plejade popularnih likova domaće muzičke scene. Ploče su, naravno, kupovali roditelji. Sa svojih 15-tak godina nisam se smela mešati u njihov izbor. Mesečni džeparac je bio skroman i mogla sam tek ponekad, odričući se na sopstvenu veliku žalost svih ostalih budalaština, sebi omogućiti jednog Nat King Cole-a, Wilson Piskett-a, ili Pat Boone-a.
Tada sam već počela, uz svesrdnu pomoć druga Mece da u predvečernje sate slušam, besomučno okrećući dugme na radiju, Radio Luksemburg ili BBC. Meca je bio veoma napredan i snalažljiv i zahvaljujući njemu dva puta sam, direktno iz Londona, u žutoj papirnoj vrećici-pismu, dobila dve male, savitljive ploče. I privezak za ključeve sa znakom BBC-ja. Uh, kako sam se pravila važnom, premeštajući taj ogromni, nepraktični privezak iz džepa u džep, cepajući njime postavu garderobe!
Na rođendansko slavlje došlo je 20-tak zvanica. I to svi odjednom, kao da su iza ćoška dogovorili grupni nastup. U jeku žurke doživljavam pravo, pravcijato iznenađenje: na vratima se pojavljuje nepozvan gost. I to kakav! Od mene stariji par godina, Žika Muzika, gradska faca, gitarista lokalnog VIS sastava. Uh, kakav je to bio lik! I kako sam ja tada bila važna u očima ostalih zvanica, naravno! I kako je, do tada mlaka žurka, dobila na živosti! Pun pogodak! A tek poklon od njega! Zamislite: Percy Sledge, sa čuvenom pesmom „ When a Man Loves a Woman „! To je za mene trebao da bude neki znak? I onda, začuh jedan prigušeni tresak, i pored bučne muzike. Sa mog prozora. Bacih brz pogled i skamenih se. U mraku, iza prozora u nas je buljilo bledo lice mog školskog druga. Druga, koji me mesecima proganjao, pratio i slao ceduljice sa stupidnim porukama. Druga, koga ni u ludilu nisam imala nameru pozvati na rođendansko slavlje. U sekundi se Žika i ja pogledasmo. Samo je on primetio. Lagano je krenuo prozoru i naglo ga otvorio. Bledoliki obožavalac je, naravno, već utekao. Ali ostale su uz zid naslonjene merdevine, kao dokaz o prisustvu neželjenog gosta. Žika ih hladnokrvno gurnu i one s treskom padoše. Ali, na sreću, niko od gostiju nije odreagovao. Žika polako zatvori prozor, uhvati me za ruku i vrati u društvo. Otvorenih usta, kao omađijana, držala sam ga za ruku, bacajući s vremena na vreme pogled na prozor. Žika me jednog trenutka uhvati za vrh brade, sagnuvši se tako da mi je skoro dodirnuo lice: „ Tata ti je, izgleda, zaboravio lotre da skloni u šupu. Reci mu sutra da ih vrati na mesto „
Ni reči o fantomu.
Evo, i do danas nisam sigurna – da li je to, uistinu, bio moj obožavalac ili se hladni, novembarski vetar igrao roletnama.
Dugi niz godina sam prozor svoje devojačke sobe zatvarala i roletne spuštala već u rane sumrake.
Dugo sam u svakom nezamračenom prozoru tražila lice svog nemog, uvređenog školskog druga.
A Žika? Možda se pitate šta bi s njim? Već u decembru je, nenajavljen i nepozvan, došao na rođendan moje najbolje školske drugarice.

MALO MUZIČKO PUTOVANJE

2009-09-18T20:43:00.023+02:00

( ili kraj jednog sna, inspirisano sekvencama iz „Tanga za Buenos Ajres“ – Tomasa Eloja Martinesa )

Strast gužva grudi
I trbuh i nokte

Razuzdana igra
Na staklenoj peni

Dve nage senke
Skrivene u meni

Plešu milongu

( "Zapisi na mrtvoj koži", No 1 )

Zamišljam: sedim udobno zavaljena u pletenoj stolici kafića na jednom od najstarijih trgova zvanom Plaza Dorrego, pijuckam hladnu limunadu i uživam: ispred mene u strastvenom zagrljaju plešu igrači tanga. Zatvaram oči, otvaram srce, grlim partnera, delim strast i – igram Tango.

Jedan se krug završio i mi se razdvajamo. I partner i ja odlazimo svako na svoju stranu, kao da ništa nemamo zajedničkog, kao da ništa nikada nismo imali i nećemo imati. To obredno, gotovo ceremonijalno razbijanje zajedništva, do pre nekoliko časaka tako moćnog i veličanstvenog, deluje čudno, gotovo nestvarno. Između dve igre, partner me je naizgled ravnodušnim pokretom glave pozvao na sledeći krug. To je samo naizgled tako, jer će tom ravnodušnošću zaštiti svoj ponos od eventualnog omalovažavanja ili nečeg još goreg, odbijanja. Svoj ću pristanak obznaniti jednim diskretnim, za upućene u igru znakova, nameštenim osmehom, reklo bi se pre uzdržanim nego smernim. A onda ću ustati i to će biti znak partneru da konačno može da mi priđe, da može doći po mene. Kad muzika krene, kad zvuk neumoljivog, ozbiljnog bandoneona zatamni prve taktove, stajaćemo u mestu, jedno pred drugim, gotovo se ne gledajući. Ples počinje naglim, gotovo brutalnim zagrljajem. Partner mi steže struk i od tog časa počinje moje uzmicanje. Ja neprekidno uzmičem. Ponekad se on nadvija iznad mene. Ponekad staje sa strane. A nekad nasloni obraz uz moj obraz, dok istovremeno njegove noge izvode nestvarne pokrete. Vratolomija pokreta koji se kao slapovi slivaju niz mene, teraju me da ih i sama izvodim. Samo im ja izvrćem znak. Precizni smo i veoma, veoma usredsređeni: ova vratolomija pokreta nogu i ostalih, gotovo statičnih delova tela koji naglo menjaju smer, u trzaju, reklo bi se bolno, zahteva određeni dar: predviđanja i proricanja. Jer naši koraci nisu predvidljivi. Partner izvodi koreografiju improvizujući. On vodi, dopuštajući mi da u nekim trenucima to i sama uradim. Naša je koreografija podložna beskrajnim kombinacijama. I beskrajnim uživanjem. Jer, zadovoljstvo igrom je upravo to: pogoditi u sekundi šta partner namerava dalje, koji pokret, koji korak, koja scena. I konačno, zadovoljstvo pesmom koja furioznošću krči sebi put da bi sve usput i okolo pretvorila u zlato, u svetlost, u beskrajnu prozračnost.

Slušam Karlosa Gardela i „Ruku u ruci“. Ne razumem reči ovog prastarog tanga, ali me tuga u glasu koja klizi iz jednog u drugo osećanje, uvodi u sopstvenu. Da, sasvim sam sigurna da u daleki južnoamerički Pariz, taj seksi, živ i primamljiv grad – Buenos Aires nikad otići neću. Kažu, ovaj vibrantni grad se uvlači pod kožu i ostaje u nezaboravnom sećanju: zbog svoje neverovatne energije koju isijava iz svakog zdanja, ali koju u sebi nose i njegovi stanovnici.

OPSESIJA

2009-09-15T22:49:00.008+02:00

(Skica za dužu i ozbiljniju priču)
Teško se nosim sa osnovnim osećanjima: loše, besno, tužno i drago. Moglo bi se reći da ovih dana ili sebe loše varim ili loše s njima postupam (što mi ona vraćaju duplom merom) ili postoji totalno nepostojanje ponekog od nabrojanih (što nužno pravi određene disproporcije i distanciranja od same sebe). Uslovno bih mogla reći da je za sve kriva jedna knjiga. Kriva utoliko što sam, čitajući je, spoznala sopstveni problem tj. priznala sebi (konačno) da problem postoji. Knjigu sam dobila na poklon od najbolje drugarice. Tendenciozno mi je poklonila, znam. To zato što ona sve zna. Jedina. Ne pričam joj ništa, ali ona zna. Pokušavala je u par navrata da zapodene razgovor o tome, ali sam je grubo prekinula. Ovo što ja nosim u sebi, treba da bude samo moje. Ne treba mi njeno popovanje. Ona zna da ja više nemam pravi život. Ja živim u jednoj vrsti opsesije, haosa koji izvrće život, izbacuje ga iz svoje stvarnosti, briše nova iskustva, dobra ili loša, a sva stara ignoriše. Upoznala sam osobu koja je napala moj um, sve moje misli, sve moje snove, svaki trenutak mog života. Njegov je lik zagospodario mojim umom i prkosi svim nastojanjima da ga potisnem, isteram, izguram odatle ili barem, ograničim mu delovanje. To je u početku bilo sasvim u redu: volela sam opsesiju i iznova i iznova sam se naslađivala i uživala u njoj. Mislim da je od samog početka ovog stanja, ta osoba iz mene izvlačila ono najlepše što je postojalo, a da ga nisam bila svesna. Otkrila sam nove horizonte. Otkrila sam neke nove svetove. Ta osoba me je nenametljivo vodila, ukazivala mi na prave stvari, sugerisala dobre izbore, nudila lepša rešenja… A to sve ćutke. Mi nikad nismo progovorili. Mi se nikad nismo u oči pogledali. Da, ja volim čoveka iz virtuelnog sveta. Smem li tako nešto reći? Da li postoji? Mereći ove reči silinom osećanja koje u meni rastu kao plima kad osetim trenutak njegovog približavanja, može se reći: da! Pri svakoj konekciji očekujem njega na Mreži. U nekom obliku, u nekom drugom tj.novom nadimku. Sve svoje vreme, uz velike napore, sam uložila u pokušaje da otkrijem iza kog se imena krije upravo On i koju mi poruku šalje. On ne šalje direktne poruke, govori posredno. Moj boravak ispred ekrana je sve duži i duži. Počela sam da zanemarujem porodične obaveze; da zaobilazim prijatelje; da otaljavam obaveze na radnom mestu; da izbegavam šetnje i izlaske iz kuće; da me mrzi sve osim vezivanja za Mrežu. I za Njega. Za sve sam bila odsutna. Neprisutna. Sva moja bogata stvarnost je izbrisana mojom opsesijom. Ja sam zarobljena u svom umu, stalno gledajući ponovna odigravanja iste, besmislene fantazije. Zašto kažem besmislene? Zato što sam shvatila da me uništava, pre svega sopstveno saznanje da On ne želi mene u stvarnom obliku. On voli da se igra, u svom virtuelnom svetu. Moguće da sam igru prva započela pa ću je prva i završiti. Uznemirena sam, ali i apsolutno sita sebe. Umorila sam se. Znam da će biti teško, ali sigurna sam (čitajući povest o Telmi) da će moj um ponovo biti u mojoj vlasti. Kad On nije spreman da bude deo toga, ja ću se vratiti doživljavanju života u punom sjaju, u svoj svojoj lepoti, upravo sada, dok traje i dešava se. Bez njega.

GLADOVANJE

2009-09-13T22:47:00.005+02:00

Strogi diktat mršavosti koji mediji neštedimce serviraju decenijama unazad načinio je znatnu psihološku štetu generacijama žena. Veliki broj njih je odveo na stranputicu anoreksije, bulimije i depresije, a neke i u estetsku ordinaciju. Pritisak savršenog izgleda, naročito za žene, postao je isuviše velik.

Danas sam se opet vagala. Preporuka je da se merim svaki treći dan, no ja ne mogu izdržati ni jedno prepodne da se ne uspentram na vagu. Nova dijeta koju sam započela je, izgleda, ovog puta dobra.
M. moje „kipuće“ salce na stomaku smatra vrlo seksi, a meni se povraća ako kojim slučajem spustim pogled na sebe ili kada „prelijem“ višak preko prstiju palca i kažiprsta. Mrzim te meke, bele nabore oko pasa! Ne osećam se dobro u sopstvenoj koži. Preteška sam, preglomazna, u raskoraku sa samom sobom. Strije se kao mali potoćići survavaju niz moje butine. Jake, debele butine... I na grudima se svetlucaju kao mala koritanca, ti mali beličasto-modri tragovi ranijih perioda ubitačnih dijeta i perioda ždranja. Perioda svetlosti i doba tama.
Povremeno uhvatim sopstveni odraz u izlogu ili staklenim vratima u prolazu. Mislim da ti slučajni, zalutali pogledi iskosa daju mnogo realniju sliku od one sa ogledala iz predsoblja mog stana. Ogledalo se odomaćilo, naviklo na mene. A i ja na njega. Gledamo se kao stari znanci i prećutno, prijateljski, preletimo preko naših istina. Ljubomorno ih čuvamo kao male, slatke tajne.
Pitam M. što me ne opominje češće, svakodnevno, neprekidno...na te neprivlačne promene na meni. Ali, on se samo osmehne, uštine me za stomak i kaže:
„Ne brini, draga, sviđaš mi se i kad si stara i debela!“ Nema od njega neke vajde.
Neko vreme sam se zavaravala čudesnim preobražajem preko noći. Išla sam na neke glupe vežbe, skakutala na prašnjavim strunjačama po školskim fiskulturnim salama u kojima su preduzimljive nastavnice fizičkog vaspitavanja organizovale grupe frustriranih žena iz solitera oko škole. Kako kukanje, neraspoloženje i cupkanje ne daju neke naročite rezultate, rešila sam da se opet upustim u avanturu sa dijetom. Bolje rečeno - gladovanjem.
Razmišljam i sve sam bliže istini da jesti ne znači nužno i rešavati problem ishrane. Najveća se opasnost, čini se, krije u prekomernom uzimanju hrane. Ako uzimaš više no što treba, povećava se apetit za sledeći obrok i stoga je potrebno više hrane da ga zadovolji. Treba obrnuti proces: jesti što je manje moguće i na taj način odagnati glad! U najboljem slučaju, možda bih bila u stanju i da se približim apsolutnoj nuli, ali ne želim da budem preambiciozna. Više volim da apsolutni post sačuvam u mislima kao ideal, stanje savršenstva, kome mogu da stremim, ali nikako i da ga dosegnem. Ne želim da izgladnim do smrti, to nikako!
Pa, videćemo!

PRVI SUSRET njena priča

2009-08-24T10:11:00.005+02:00

Naš prvi susret i nije za neku priču. Pre bih trebala sakriti duboko, duboko u sebi sve one mizerne detalje. Pokriti slamom ili što pre zaboraviti. I to nije bio naš prvi izlazak, već prvi naš susret oči u oči, mnogo pre izlaska u klub.

A sve to zbog nesanice. Moje. Mojih noćnih mora! Meandara neobičnog niza zamišljenih slika! Mogla bih da priznam da me još nisu napustile. Odnosno, toliko su česte da bi se s pravom moglo očekivati da sam se na njih navikla. Jedno vreme probala sam sve moguće tablete. Prijateljica mi je apotekarka, nije bilo problema dobaviti. Prilično veliki spisak, sve to često uz čašu viskija ili džina. Sve to nije pomoglo. Čini se, sa priličnom sigurnošću mogu zaključiti, da ne postoji ta laboratorija koja bi smućkala onu hemiju koja bi meni pomogla.

Umorna sam. Osećam stalnu napetost u slepoočnicama i konstantnu, tupu bol. Oči su mi zastrašujuće krvave, podočnjaci se nikakvim korektorom ne mogu srediti. Avet. Ličim na avet. Više se ne sećam da se budim umorna. Sada se budim umorna i uplašena. Ponekad se zapitam odakle moja jutarnja promuklost. Da li je ona neposredna posledica spavanja ili mog neartikulisanog pokušaja da imenujem svoj strah? Jezikom sam pipala obraze iznutra. Bili su u ranama. Verovatno od mlevenja zubima, škrgutanja i besmislenog žvakanja: ružičasti komadići mesa koji vise u vlažnoj duplji. Moram se skinuti, pronaći način kako da napustim lavirint. Duboko u sebi, znala sam da je on uzrok moje nesanice.

Ni te noći nije bilo sna. Osećala sam kako bol narasta. Dobija nove dimenzije, širi se van glave, i raste, raste. Više se ničega ne sećam.

Obrise dana sam tek nejasno naslućivala i kada sam konačno izašla napolje, nisam znala gde se nalazim. Neka svetla su okolo gorela kao narandžaste sunčeve pege stvarajući čudne slike u mojoj glavi, dok su dole po kolovozu urlali i zavijali vukovi, ili je to bio saobraćaj? bez ikakvog osećaja za vreme. Odspoticala sam se do jednog ugla i tog trenutka su se jedna kola dovukla, bela kola? beli „kec“- beli „zec“, možda jeste – možda nije? Nisam mogla da se setim zašto sam izašla, ali to je sigurno trebalo da bude dobro. Dobro za mene. Razroko sam gledala u bela kola? – belog „zeca“ kola, dok se prozor spuštao i kroz prozor se videlo jedno lice. Divno lice, sa onim iskošenim smeškom. Pa kako baš on? Naginje se iz svojih kola, belih kola? namešta naočare , popravlja nestašni uvojak kose. Namignu mi i dok sam odmahivala glavom, ne znajući ni sama značenje tog pokreta, nesta. Značenje, možda, kako li je moguće pasti tako brzo i tako gadno? Jer, ja ću se sećati, o, i te kako sećati, što sam sebi ponavljala i ponavljala dok su se ta kola, bela kola? brzo udaljavala, pitajući se da li ću ga ikada sresti, osećajući da neću, nadajući se da su osećanja pogrešna ali još uvek ništa ne znajući. Da li je to ljubav na prvi pogled, ljubav mene slepice nad slepcima? Uprkos tome što nisam slepa, znala sam da ću otada da sanjam, nekog koga ranije nikad nisam srela, ili sam ga oduvek poznavala, nekog tako prisnog, tako neobičnog, tako maglovitog.

Uprkos njegovoj zaprepašćujućoj privlačnosti, sva čežnja koju sam osećala iščezla je kada sam uvidela, i prihvatila, koliko ja malo znam o njemu. Slika iz lavirinta u kojem smo boravili u mojoj glavi teško da je bila dovoljna. Jedan nezavršen portret. Portret, zapravo, nikad ni započet. Nikad ga nisam pitala za ime njegove kćerke. Čak ga nikada nisam pitala za njegovo pravo ime. Rešila sam da počnem postavljati pitanja, oba pitanja. Da istražim ko je zaista on. Da vidim je li moguće da mu nešto značim, da vidim da li je moguće da on meni nešto znači. Čitav jedan niz znakova pitanja koje sam bila spremna da postavim. Ali ne na chatu i lavirintu. Uživo. Mi se moramo videti.

A onda me je pozvao.

PRVI SUSRET njegova priča

2009-08-20T21:52:00.001+02:00

Mir sam osećao bez obzira što su me njene krvave oči osvetljavale kao farovi ispod sve one šminke, tužne? pijane? suve? ili jednostavno, večito crvene? Da li smo to mogli nazvati razgovorom? To isprekidano, nasumično, nategnuto blebetanje, prekidano čestim intervalima duge ćutnje. Bože, a koliko sam imao reči spremljenih za nju! Stalno sam očekivao da će se izvinuti, okrenuti i otići, a ja nisam imao spremljen scenario: kako nastaviti. Lagano smo koračali mokrim ulicama. I dalje smo slabo pričali i osećala se nelagoda u vazduhu. Hodali smo jedno pored drugog, skoro se dodirujući. Na svaki taj lagani dodir, uzdrhtao bih i stresao se, stežući krajeve jakne.
„Jesi li gladan?“ - zapitala me.
Bio sam iznenađen ali sam spremno odgovorio.
“Da, jesam, umirem od gladi.“
I da nisam umirao od gladi, pojeo bih i oblak samo da budem sa njom. Sve je oko nje svetlucalo. Onako, dok je gledam kako pije vodu, način na koji je krckala kockicu leda u zubima. Od svega toga sam šašavio. Pa i od onog kako je okretala čašu u rukama, a imala je lepe ruke. Iskosa sam osmatrao kako je prekrstila noge. Duge, mišićave. Imala je jake listove, kao da se bavila sportom, gimnastikom možda ili pre ritmikom. Pitanja mi se rojila u glavi. Čeznuo sam da saznam sve o njoj, ovoga trenutka, odmah. A istovremeno, voleo sam sve trenutke u kojima gotovo ništa o njoj nisam znao. Samo sam slutio. Ili maštao.

Pošto su nas poslužili, okuražio sam se da je zapitam zašto mi nije nikad odgovorila na mail. Ne znam zašto ju je to pitanje nateralo na smeh. Prešao sam ćutke preko svega. Isplanirao sam da se isključivo držim samo smešne strane priče, da je nateram da se još malo smeje.

Klub se zatvarao i krenuli smo niz ulicu. Rekao sam da ću je otpratiti. Na izlazu iz kluba, uz samu ivicu trotoara, naišli smo na jednog crnog mešanca, sa buljavim očima i bez povoca. Bio je prljav, uplašen i bez vlasnika. Iz njuškice su mu curile sline, drhturao je celim telom, onako šćućuren, nepokretan, usamljen. On , siguran sam, nije znao kuda bi krenuo.

„O, lepa kuco!“ - zagrgorila je, i svi oni hladni, ravnodušni, prazni prostori u našem razgovoru najednom se ispuniše ljubavlju i brigom.
„Ja sam majka za sve skitnice“ - rekla je i zagonetno se nasmešila.
Poželeo sam ove noći da budem skitnica.

VRTOGLAVICA

2009-08-09T22:22:00.002+02:00

Nešto u meni me je nateralo da se okrenem prema njoj. Gledao sam kao opčinjen u nežno udubljenje iznad njene ključne kosti. Ovo maleno koritance, na delu bliže vratu dublje, a pri ramenu pliće, domalim prstom sam mogao ispuniti. Preplivati. Preveslati. Zamišljao sam kako ga dodirujem dok mu prilazim nečujno, kao mačak predući. Naga, vlažna vlat njene kose me dodirnu. Žacnu. Kroz vertigo ugledah svoju senku kako je zbunjeno hvata za vrat. Usplahireno me okrznu pogledom. Čini se da sam se zagubio, nestao kao avet u ogledalu.
Iako nisam to očekivao, čuo sam glas. Zapravo, svoj užasan krik, iščupan iz mene samog. Glas koji joj se razlivao po licu, dovoljno moćan da je zaledi na mestu, oduzeo joj istog časa svaku želju da završi s onim na šta je možda sada pomislila. Njoj nije bilo preostalo snage ni da se okrene. Nije čak ni oči zatvorila. Bila je potpuno bela u licu. Usne su joj dobile modru boju, bez trunke krvi. Trebalo je da je poštedim, ako ništa zbog ovih nežnih udubljenja iznad klavikula. Trebalo je da skrenem pogled. Umesto toga, dopustio sam joj da pročita u mojim očima sve ono što ću joj uraditi. Što ću joj učiniti sada, ovde. Kako ću je imati. Kako sam je već imao. Kuda ću da je odvedem. Kuda sam je već bio odveo. U sobu, jednu mračnu sobu. Mesto, gde je niko neće videti, niko čuti. Mesto gde ću uplesti svoje ruke oko njenog vrata, gušeći život u njoj, čak i dok je uzimam na silu, razlažem je, komad po komad, vrteći se u krugu. Jednom, pa drugom, pa dalje... Jer, ovi krugovi zapravo nikad ne prestaju da se vrte, u velikoj praznini. U ovoj praznini u kojoj sada živim, u kojoj sam uvek živeo. Ni trunka nade, ni tračak svetlosti nije mogao da se probije do nje. Do mene.
Znam da nisam spavao. Ali, sećanje mi je u ritama. Mučnina me goni i sada kada sam, čini se, budan. Da li sam budan? Da li su ovo sati ili minuti? Kakvi su ovo prizori u magli moje svesti? Grozote. Neopisive, ali moje. Krv nije samo moja. Izgubio sam smisao o tome šta jeste, a šta nije stvarno. Šta sam ja učinio, šta je mene načinilo. Sećanja nisu moja. Nemam pojma čija su niti odakle dolaze. Stiskam nešto meko pored sebe. A onda za trenutak, osećajući se razotkrivenim i golim, vidim sebe kako hodam trepereći, kao po nevidljivoj žici razapetoj između nečeg strašnog i nečeg strašno tužnog. Srećom, pre nego padnem, čujem nešto. Resko zvono. Popuštam stisak kojim sam zadržavao vreme. Ustajem potpuno mokar, i sada apsolutno siguran da sam budan.
Okrećem glavu ka krevetu.
Ona mirno spava, sa poluotvorenim ustima, blago šišteći na nos.

FRAGMENTI

2009-08-04T11:10:00.001+02:00

No 1.
…stojiš tako preliven tajnom kao čokoladom mašeš nehajno uz nos nećeš ništa da znaš a ja se borim da utešim noć i zvezdama vratim sjaj skidajući sa tvojih zenica titravi znak i ko zna kako i kad započinješ govoriti mojim jezikom otvaraš usta dalekog kosmosa odjednom, gle! sva okna blistaju tvojim suncem kao da se poslednji put otimaju tami i vidim sunce i vidim nas vidim sve jer samo malo treba da se promeniš…

No 2.
…Ponekad me neobjašnjiva tuga u sitne jutarnje sate prene.
Ošine nenadano i nenajavljeno, bez posebnog i smislenog razloga. Pa me digne iz postelje, jer više ne mogu da spavam.
Zbog nečeg i nekog...
I onda vrati u sopstveni mentalni živi pesak.
Da iscurim načisto…

No 3.
...Gledam kao opčinjen u nežno udubljenje iznad njene ključne kosti.Ono maleno koritance, na delu bliže vratu dublje, a pri ramenu pliće, domalim prstom mogu ispuniti. Preplivati. Preveslati.
Zamišljam kako ga dodirujem dok mu prilazim nečujno, kao mačak predući. Naga, vlažna vlat njene kose dodirnu me. Žacnu. Kroz vertigo ugledah svoju senku kako je zbunjeno hvata za struk.
Krišom skliznu pogledom preko ramena. Pogleda me...

ADIO

2009-07-10T07:59:00.002+02:00

Dragi moji prijatelji,
pozdravljam vas u nadi da ćemo se u istom broju, raspoloženi i zdravi sresti ponovo početkom avgusta. Odlazim na odmor, punim baterije i spremam za vas nove pričice.
Srdačno,
vaša emo_serpica

NOĆ PRED JUTRO KOJE ĆE PROMENITI SVE

2009-07-05T21:35:00.001+02:00

Može li samo jedna mala, malecka grudva njegove gorčine da pokrene takvu i toliku lavinu besa koju je Žana sručila na njega? Još oseća na sebi i u sebi težinu Žaninih malih pesnica i njenu jučerašnju histeriju, bes i plač. Razmrljana šminka s njenih očiju još mu se ispod noktiju nazire. Mora biti oprezniji. Čemu, trže se, pa sutra je kraj! I novi početak! Sutra će sve biti drugačije. Mora taj teret skinuti s pleća i krenuti dalje. Žana ima pravo na svoje parče sreće. A da li će on, misli se, ovakav kakav je, pritisnut godinama kao vrelim žaračem, znati da to parče zajedno sa njom i kusa? Mora, obećao joj je sinoć.
Ali kako, kako otići, a ne pogledati njih tri u oči? Stresa sa sebe nelagodnost i zapitanost, jer on zna, sad je siguran. Sutra će Vanji reći istinu. Konačno će se osloboditi tereta. Bodri sebe, glasno ponavljajući: Sutra! Sutra!
Stoji kraj otvorenog prozora i bulji u mrak grada, u samo srce tame. Svetla solitera unaokolo su uglavnom odavno pogašena, i tek kroz neki udaljeni, slabim svetlom osvetljeni prozor, naslućuje titranje upaljenog TV ekrana – ostavljenog, zaboravljenog ili možda nesanicom okupiranog.
Cigareta mu prlji prste. Jekne poluglasno i brzo otrese čik kroz prozor. Širokim lukom svitac neugašenog opuška strmoglavljuje se niz soliter. Prati ga pogledom sve dok se ne zaustavi na nekoj grani drveta iz dvorišta. I onda, odlazi sporo, skoro se teturajući, u kupatilo. Siguran je da će mu prijati hladna voda. Oseća mučninu i gorka, zelena tečnost mu puni usta. Zabezeknut tim lošim znakom sopstvene nemoći, seda, grčevito stežući vlažan peškir. Slabost mu mlitavi noge, ali se ipak diže i trošnim, umornim korakom kreće prozoru: vazduha, vazduha treba! I opet pali cigaretu. Gorak, bljutav okus prlji nepca i usne. Ne odustaje, sad treba potporu. Lakše misli pakuje dok uvlači neprijatni, skoro odurni miris.
Prolazi tiho kroz ostatak stana zapitan da li je, kojim slučajem, svojim šumnim boravkom u kupatilu, probudio nekog. Snove im nije pomerio. Devojčice su duboko zaronjene u perjane šuške, obgrlile jastuke. Zajahale jorgane. Lepe su, misli, ali im ne prilazi, plašeći se da ga vrtlog emocija ne uvuče. Njima u jastuke.
Žurno hita iz dečje sobe.
Čuje Vanjino neujednačeno, šumno, disanje. Leži na leđima. Ruke drži prekrštene na grudima, anđeoski čedno. Spušta polako glavu ka njenom obrazu. Šišteći, topli nosni izdisaj mu okrznu vlažnu bradu. U trenutku je, mahinalno, po dobro znanom ljubavnom scenariju, krenuo rukom ka njenoj rasutoj kosi. Trgao se, kao oparen. Rutina. Srdit na sebe, okreće se. Izlazi sporo, korak mu težak. Umor koji oseća u svakom damaru, uz svaki novi udah i pokret, stvara utisak poraza. Skrhan je do same granice osećaja. Seda na ležaj, glava mu pada na grudi.
A napolju, jutro se svilenim korakom prikrada i krade odlučnost noći, sigurnost tame u kojoj se krio. Jutro mu nije saveznik. Jutro koje je trebalo da promeni sve. Ne oseća više ništa, jer ničega i nema. Ostaje samo bezuslovna predaja. San je stigao iznenađujuće lako i brzo, ne mareći za njegovu skorašnju besanost, njegove teške more.
Jutro nije uspelo da promeni ništa.

HOD PO ŽICI

2009-06-17T21:34:00.001+02:00

Ovde nije reč o cirkusu. Iako će neko, sigurna sam, uočiti i poneki takav detalj. Možda se i složiti sa mnom, da je potrebna dobra doza umeća balansiranja, kao kod hodanja po žici.
***
Glas koji me doziva mi je tako poznat. Draga osoba! Osvrćem se, i uspevam da je vidim kako , propinjući se na prste, pokušava da se uhvati za sims prozora. Oko mene sivilo bolničke sobe, žene koje su zabavljene sobom ili bebama u svom naručju. Pokušavam da se pridignem da bi joj se približila što više. Da je dotaknem. Da joj osetim topli dah. Znam da je celu noć sama obigravala oko bolnice. Da je, zajedno sa mnom, trpela trudove prvorotkinje. Da me u mislima držala za ruku. Da mi je, tada, jedina i prava podrška bila.
***
Poznajete li, barem jednu, osobu kojoj nije ništa potaman i nikada ništa po volji? Koja se stalno na nešto žali, stalno se oseća zbog nečega uskraćenom, nečim povređenom, u nečemu zakinutom. Koja gorkim, stalnim žalopojkama truje život svima oko sebe. Žalopojke su oružje, kojim poput razmaženog deteta, pokušava da iznudi ispunjenje svojih beskonačnih zahteva. Ukoliko ljudi oko takvih osoba nemaju vremena ili želje da slušaju njihova beskonačna vajkanja i kuknjavu, bivaju proglašeni neosetljivim i okrutnim. Spisak njihovih pritužbi je beskonačan, a njihov bol zbog neispunjenja stalnih zahteva preuveličan. Uvek sumnjičavi, hronično nezadovoljni svim i svačim, zagorčavaju život i sebi i drugima, zaboravljajući pritom da i drugi ljudi imaju svoje probleme i nevolje. Ne samo da su takvima zahtevi preveliki nego su često i protivrečni.
***
Sedimo već dugo jedna naspram druge, ćuteći. Pušimo, nervoznim udisajima skupljajući tišinu između nas, duboko je uvlačeći u sebe. Trebalo bi da prekinem muk, ali ne dok da joj se moja priča ne slegne. Da može da progovori normalno. Da joj bar glas ne treperi kao što nutrina poigrava. "Razumela sam te, u potpunosti" - kaže.
"Tati ću ja saopštiti" - rekla je - "Ne brini. Pa, nisi ni prva ni poslednja" – teši me.
"Važno je da znaš šta dalje" - dodala je - "I ja te podržavam, što god odlučila" – zaključuje i mirno se pakuje za put natrag kući.
***
Oni šire svoje loše raspoloženje i svoj jed, tako da drugima mute duševni mir i kvare dobro raspoloženje. Budno motre povod, bilo koji, da se za nešto zakače i najteže im pada kada je sve u redu. Takvi ne trpe prigovore, još teže im padaju protivrečja, a suprostavljanja smatraju smrtnom uvredom. Njihovo mišljenje i saveti se moraju prihvatati bezuslovno, bespogovorno. Sve se mora odvijati u saglasju sa njihovim zamislima. Njihov je svet crno-beli i deli se one koji ne greše nikad i one koji uvek greše. Naravno, takvi su u prvoj grupi, dok su svi ostali u drugoj.
***
Posmatram je kroz polumrak sobe. Na čelu istanjena, nežna koža. Kao magijom privučena, ne skidam pogled s plavog spleta vena sa strane. Kako pusliraju u taktu mojih misli. Sa desne strane lica male, staračke pegice. Ispod očiju tamni kolutovi, a oči upale, bez sjaja i živosti. Ruke joj, s vremena na vreme lagano zadrhture. Pitam se, da li je to od besa koji je malopre sručila na mene ili je i to znak starosti. Sedi pognuta, pogrbljena - deformisana kičma je čini sićušnom. Odavno je nestala lepa figura lavice, bujne biste i ponosnog držanja. Nežnost me preplavljuje i milujem je po bolnim leđima i drhtavim rukama. Trza se, iznenađena, i u uglu oka skuplja joj se suza. Gestom milovanja vraćam je, negde daleko. Osmehuje se kroz suze. Najzad, vidim je. Kao nekad.
***
Uzgred, vrlo često takve osobe žive u jednom zatvorenom svetu, zaokupljeni nepostojećim bolestima, hvatajući se svakog žiganja, ma i najmanjeg bola, samo da bi dokazali da su teško, a najverovatnije i neizlečivo bolesni. Vreme ispunjavaju baveći se svojim bolestima, postavljajući sebe u položaj koji im omogućava da mrcvare, kinje i optužuju druge. Zahvaljujući izmišljenim bolestima, sebe proglašavaju žrtvom drugih, najćešće bliskih ljudi. A bolesti su stvorene i kao dobra, nepresušna tema za razgovor.
***
Pomažem joj da se smesti u krevet. Spuštam glavu da je ne gledam u oči, zabavljena peglanjem krevetskih nabora, ali skoro da mogu da osetim njen ispitivački pogled na licu:Nije mi ništa, zar ne?
"Nego, nešto razmišljam, mogla bi da mi kupiš jedan „topić“ – kaže mi, osmehujući se.
"Topić?" – pitam je začuđena – "Misliš na bodi-top?" – dodajem.
"Ma, hajde, ne blesavi se! Šta će to meni! Mislim na Lap-top!"
Sad sam već totalno zbunjena – žali se da ne vidi da čita, zamara je gledanje TV programa, a hoće kompjuter!
"Da se dopisujem s tobom, kad već ne možeš da mi dođeš" – objašnjava mi.
E, sad sam već besna – pa ja sam svaki dan kod nje, nekad duže, nekad kraće, ali ama baš svaki dan!
***

Ja poznam takvu osobu.
Da mi je bliska malo je reći.
Ona mi je najrođenija.
I volim je do neba.

Danas, 17.06.2009.god.sam bila posle posla kod nje, u bolnici. Pripremaju je za sutrašnju operaciju i pomagala sam joj da se spremi, i fizički i psihički.
Sutra ću biti pored nje, kad se probudi.

POLJUBAC ZA DOBRO JUTRO

2009-06-09T16:13:00.001+02:00

Spremao se za počinak, kao svako veče. Ritual je bio jednostavan i brz. Sa prozora svoje sobe na mansardi ( mora priznati, ovaj termin mu se mnogo više dopadao od hladnog "potkrovlja"! ) bacio je poslednji laki, neobavezni pogled na susednu zgradu. Naravno, da nije očekivao ništa posebno da vidi, kao uostalom i bilo koje predhodne večeri. Pogled je bio samo deo njegovog rituala. Preko lica mu se lakrdijaški poigravao zrak svetlosti od ulične svetiljke obešene o ivicu susedne zgrade. Na momenat se činilo da se i njegove usne razvlače u laki osmejak. Pomislio je, kako mansarde imaju jednu prednost – svetlost se mogla lako i brzo ugušiti pod krovovima. Ipak, ove večeri je nešto drugačije izgledala zgrada preko puta njegove: na jednom prozoru, na trećem spratu, stajala je uredno poslagana posteljina. U ovo doba dana, posteljina treba da se nalazi na drugom mestu, pomislio je. Pokušao je u sećanje da dozove lik osobe koja stanuje iza tog prozora. Da, to je prozor na kome je u par navrata video lik neke devojke. Maglovito, doduše, pošto je pogled sa njegovog prozora bio nejasan i iskrivljen. Misao o devojci koja nije sklonila posteljinu ga nije napuštala ni kada je lagano aterirao na svoj oblak, svoje mirisne perjane dunjice, kao uvek miran i spokojan, ušuškan i obmotan čestitim, ugodnim mislima i predan molitvama.
Iznenađen, ujutro je primetio da posteljina nije sklanjana, ostala je celu noć tako sramno izložena pogledima prolaznika i golubova. Iako se žurio na posao, ostao je desetak minuta duže u stanu, gledajući na susetkin prozor. Iza te slike posteljine na dasci usamljenog prozora, čini se, ništa se nije dešavalo. Osetio je čudan drhtaj u stomaku. Koliko se tu samoće skupilo, u toj gomilici pedantno posložene posteljine! Koliko je, tek, zaborava smešteno u nju, tako tužno ostavljenu da se belasa i ponekad tek, zavijori kao neka zastava očaja i patnje! Nešto joj se dogodilo, toj devojci iz susedstva! Ne bi mu tek-tako njena intima mahala dva dana, izvrgnuta ruglu i bezosećajnim pogledima ostalih prolaznika i suseda. Mora da je to neka cura iz provincije. Devojke iz ovog grada ne ostavljaju posteljinu na prozorima, misli se dok zaključava vrata svoga stana. Setno se maša za vrata lifta koji ga bučno i silovito, kao svakog jutra, spušta u duboku tamu nižih spratova stare zgrade u kojoj živi pet punih, samotnih godina. Silazeći niz poslednje stepenike ulaznag hola svoje zgrade, pokušava da ubaci svoju dušu tamo, gde se na spoljnom vazduhu, tako laka i prhka, inače ne može stići: usamljeni prozor trećeg sprata. Osmeh koji mu prelazi preko lica, govori o emocijama koje se u njemu, kao plima razlivaju. Baca poslednji pogled na gore i zastade u hodu: sa prozora stana njegove, sada već dobro poznate devojke iz provincije, uklonjena je posteljina. Dirnut i očaran, svojoj dragani šalje nevidljivi poljubac, slatki sočni poljubac za dobro jutro.

KRATKI REZOVI

2009-06-05T02:04:00.001+02:00

1
Budim se. Oko mene mrkli mrak, usred sam neke noći. U goloj sam vodi od znoja. Ne, ne mislim na znoj ispod pazuha, na čelu ili dlanovima. Mislim na mokru kosu, svu u bičevima. Mislim na vlažnu posteljinu na kojoj je moje nezgrapno telo napravilo tamnu, na dodir hladnu mrlju. Mislim na potoke koji mi se slivaju niz leđa – sve drhteći od studeni. Hladno mi je. Toliko mi je hladno da me od te studeni užasno boli glava. Ustajem iz postelje, znam da moram pre nego izmerim tu ledenu vatru, setiti se sna do poslednjeg detalja. Znam da ga moram odmah i zapisati. Svoj prvi san moram upamtiti. Tumaram po mračnoj sobi, uključujem ringlu, stavljam lonče za kafu i konačno, palim lampu. Ne veliko, centralno svetlo, jer znam da bi me dokusurilo, već malu, diskretnu lampu sa abažurom od kanapa: štraftaste senke na zidu pružaju mi sigurnost. Poneku misao mogu uplesti u te štrafte, bez obaveza. Tek sada se mogu, smireno i razumno, posvetiti svojoj ledenoj glavi i vrelom dahu što pali ivice usana. Navlačim vunenu kapu na glavu, bol je manja. Pijuckam kafu, palim prvu cigaretu. Pokušavam da se setim početka sna, mada mi ovako neposredno iščupan iz korena deluje stran. Sedam za računar. Krećem.

2
Mogla bih da priznam da me još nisu napustile. Odnosno, toliko su česte da bi se s pravom moglo očekivati da sam se na njih navikla. Moje noćne more! Meandri neobičnog niza zamišljenih slika! Jedno vreme probala sam sve moguće tablete. Prijateljica mi je apotekarka, nije bilo problema dobaviti čak ni Trodon. Prilično veliki spisak, sve to često uz čašu viskija ili džina. Ponekad čak i uz crtu. Sve to nije pomoglo. Čini se, sa priličnom sigurnošću mogu zaključiti, da ne postoji ta laboratorija koja bi smućkala onu hemiju koja bi meni pomogla. Umorna sam. Osećam stalnu napetost u slepoočnicama i konstantnu, tupu bol. Ni noćas nema sna, znači – lavirint! Sedam za računar. Krećem.

3
Nastavili smo da koračamo mokrom ulicom. Nismo ništa pričali i osećala se nelagoda u vazduhu. Hodali smo jedno pored drugog, skoro se dodirujući. Na svaki taj lagani dodir, uzdrhtao bih i stresao se, stežući krajeve jakne.
„Jesi li gladan?“ - zapitala me.
Bio sam iznenađen ali sam spremno odgovorio.
“Da, jesam, umirem od gladi.“
I da nisam umirao od gladi, pojeo bih i oblak samo da budem sa njom. Sve je oko nje svetlucalo. Onako, dok je gledam kako pije vodu, način na koji je krckala kockicu leda u zubima. Od svega toga sam šašavio. Pa i od onog kako je okretala čašu u rukama, a imala je lepe ruke. Pošto su nas poslužili, okuražio sam se da je zapitam zašto mi nije nikad odgovorila na mail. Ne znam zašto ju je to pitanje nateralo na smeh. Prešao sam ćutke preko svega. Isplanirao sam da se isključivo držim samo smešne strane priče, da je nateram da se još malo smeje. To je bilo mnogo dobro i fino sve dok, zbog nečega, čega se sada više ne sećam, onako iz čista mira, nisam promenio plan i počeo da joj pričam o mom snu. Onom zapisanom.

4
Zapisano je: ljudi često govore o praznini usputnih ljubavi, ali praznina je ovde oduvek bila druga reč za mrak. Ćoravi susreti pišu sonete koje niko nikada čitati neće: čežnja i bol saopšteni širokim jezikom seksa, tek senke ljubavi koje ni obrisa nemaju.

5
Obrise dana sam tek nejasno naslućivala i kada sam konačno izašla napolje, nisam znala gde se nalazim. Neka svetla su okolo gorela kao narandžaste sunčeve pege stvarajući čudne slike u mojoj glavi, dok su dole po kolovozu urlali vukovi, ili je to bio saobraćaj? bez ikakvog osećaja za vreme. Odspoticala sam se do jednog ugla i tog trenutka su se jedna kola dovukla, bela kola? beli „kec“- beli „zec“, možda jeste – možda nije? Nisam mogla da se setim zašto sam izašla, ali to je sigurno trebalo da bude dobro. Dobro za mene. Razroko sam gledala u bela kola? – belog „zeca“ kola, dok se prozor spuštao i kroz prozor se videlo jedno lice. Divno lice, sa onim iskošenim smeškom. Pa kako baš on? Naginje se iz svojih kola, belih kola? namešta naočare , popravlja nestašni uvojak kose. Namignu mi i dok sam odmahivala glavom, ne znajući ni sama značenje tog pokreta, nesta. Značenje, možda, kako li je moguće pasti tako brzo i tako gadno? Jer, ja ću se sećati, o, i te kako sećati, što sam sebi ponavljala i ponavljala dok su se ta kola, bela kola? brzo udaljavala, pitajući se da li ću ga ikada sresti, osećajući da neću, nadajući se da su osećanja pogrešna ali još uvek ništa ne znajući. Da li je to ljubav na prvi pogled, ljubav mene slepice nad slepcima? Uprkos tome što nisam slepa, znala sam da ću otada da sanjam, nekog koga ranije nikad nisam srela, ili sam ga oduvek poznavala, nekog tako prisnog, tako neobičnog, tako maglovitog.
Osećam da bol narasta. Dobija nove dimenzije, širi se van glave, i raste, raste. Više se ničega ne sećam.

6
Više se ne sećam da se budim umoran. Sada se budim umoran i uplašen. Ponekad se zapitam odakle moja jutarnja promuklost. Da li je ona neposredna posledica spavanja ili mog neartikulisanog pokušaja da imenujem svoj strah? Jezikom sam pipao obraze iznutra. Bili su u ranama. Verovatno od mlevenja zubima, škrgutanja i besmislenog žvakanja: ružičasti komadići mesa koji vise u vlažnoj duplji. Moram da napustim lavirint.

7
Napustila sam lavirint. Računar sam iznela na pijacu, sa ceduljom na njemu „ Na prodaju“. Prodala sam i radio-CD aparat. I diskove.
Nisam imala izbora. Potreban mi je novac. Osim toga, potreban mi je i mir.

8
Mir sam osećao bez obzira što su me njene krvave oči osvetljavale kao farovi ispod sve one šminke, tužne? pijane? suve? ili jednostavno, večito crvene? Da li smo to mogli nazvati razgovorom? To isprekidano, nasumično, nategnuto blebetanje, prekidano čestim intervalima duge ćutnje. Bože, a koliko sam imao reči spremljenih za nju! Stalno sam očekivao da će se izvinuti, ustati i otići, a ja nisam imao spremljen scenario: kako nastaviti. Klub se zatvarao i krenuli smo niz ulicu. Rekao sam da ću je otpratiti. Na izlazu iz kluba, uz samu ivicu trotoara, naišli smo na jednog crnog pekinezera, sa buljavim očima i bez povoca. Bio je prljav, uplašen i bez vlasnika. Iz njuškice su mu curile sline, drhturao je celim telom, onako šćućuren, nepokretan, usamljen. On , siguran sam, nije znao kuda bi krenuo. Premda, svakako, svi putevi vode na isto mesto: svome kraju.
„O, lepa kuco!“ - zagrgorila je, i svi oni hladni, ravnodušni, prazni prostori u našem razgovoru najednom se ispuniše ljubavlju i brigom.
„Ja sam majka za sve skitnice“ - rekla je i zagonetno se nasmešila.
Poželeo sam ove noći da budem skitnica.

9
Uprkos njegovoj zaprepašćujućoj privlačnosti, sva čežnja koju sam osećala iščezla je kada sam uvidela, i prihvatila, koliko ja malo znam o njemu. Slika u mojoj glavi teško da je bila dovoljna. Jedan nezavršen portret. Portret, zapravo, nikad ni započet. Nikad ga nisam pitala za ime njegove kćerke. Čak ga nikada nisam pitala za njegovo pravo ime. Rešila sam da počnem postavljati pitanja, oba pitanja. Da istražim ko je zaista on. Da vidim je li moguće da mu nešto značim, da vidim da li je moguće da on meni nešto znači. Čitav jedan niz znakova pitanja koje sam bila spremna da postavim. To se zbilo upravo u trenutku kada se prekinula internet veza. Prodala sam računar.

NAGRADA

2009-06-01T08:54:00.001+02:00

Dobila sam pre neki dan od Vere sa http://vojvodjanskakuhinja.blogspot.com award za kreativnost, poklon kome sam se veoma obradovala. Obavezno posetite njen blog jer ćete uživati. Došao je red da sada ja dodelim ovaj award kreativcima koji se meni dopadaju. Pratim dosta sjajnih blogova i izdvojiti samo tri bloga je bilo baš teško. Dakle, izdvajam tri od mnogih koji zaslužuju ovu nagradu:

1. Miroslav http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/

2. Sandra http://aleksandra-muzika-maestro.blogspot.com/
3. sajkaca http://sajkaca.blogspot.com/

Sigurna sam da ćete uživati u ovim blogovima, a kad ih prvi put posetite, shvatićete zašto sam ih izabrala. Sve su ovo kreativni i veoma inspirativni blogovi.

Dragi moji prijatelji i čitaoci, svi koje ste na spisku treba da uradite ovo:
1. Preuzmete award za svoj blog
2. U tekstu vašeg bloga ukucate link blogerke koja vam ga je dodelila tj. moj
3. Izaberete tri bloga koji vas najviše inspirišu i unesete linkove.

Hvala i srećno!

ZAHVALNOST

2009-05-28T11:15:00.001+02:00

Od drage blogerke Vere danas sam primila divnu nagradu. Očarana sam! Hvala, draga Vera.

MOJ BRAT II deo

2009-05-27T00:34:00.001+02:00

Pred to leto roditelji su nam najavili svoje duže odsustvo iz Grada, na opštu zgroženost celokupne familije i prijatelja nad tom njihovom odlukom da dvoje maloletnika ostave bez nadzora starijih. Različito smo primili vest: brat sa bezgraničnom radošću, ja sa ograničenom uzdržanošću. Znala sam da su roditelji računali na mene, moju poslušnost i dokazanu brižnost. Ja sam, međutim, imala nešto drugačije planove za to leto. Oni su uključivali vanredne časove klavira i puno, puno vežbanja. Moj plan je bio da u avgustu pokušam da položim prijemni ispit na Muzičkoj akademiji, iako sam bila tek u trećem razredu gimnazije. Položenim prijemnim ispitom bih osujetila želje i planove roditelja da studiram mrsku mi tehniku.
Roditelji su otputovali, ostavivši hrpu uputstava, naredbi, podsetnika...Moj je zadatak bio da pišem dnevne izveštaje ( mama ga je nazvala „Kućnim dnevnikom“ ) i četvrtkom ih šaljem poštom. Ona bi ih dobijala u petak, a već u ponedeljak bi stizali njeni odgovori, saveti i nova uputstva. To je, odista, funkcionisalo. I nije mi predstavljalo problem, jer sam volela da pišem, a i mogla sam sebi ponešto da olakšam, tako „bacajući probleme na papir“. Jer, bila sam usamljena i zabrinuta. Naročito sam bila uzrujana činjenicom da, usled nametnutih obaveza, ne mogu postići savršenstvo u sviranju, cilj kome sam težila.
Milan i brat su gotovo neprekidno provodili dane zajedno. Milan bi dolazio po brata ujutro, a vraćali bi se kasno uveče. Jedva bih uspela brata da uteram u kuću. Klaviru nije ni prilazio: niti je vežbao, niti je komponovao. Naslućivala sam da ponešto kriju od mene, ali zaneta svojim časovima, nisam imala ni volje ni snage da se upuštam u detalje. Njihov belosvetski drugar je nestao. Predpostavljala sam da se po završetku škole pridružio roditeljima. A onda se pojavio jednog dana, potpuno drugačiji. Bio je bled, vidno omršaveo, unezveren, krio je pogled i, uopšte, slabo je i retko govorio. Njemu se nešto ružno desilo, razmišljala sam. Kako se on pojavio, odnosi između Milana i brata su opet zahladili. Milan nije dolazio po njega ujutro. Retko se pojavljivao, ali sam ga viđala kako se mota sa čudakom oko uklete kuće. Šuškalo se da je mladić iz prestonice duboko zagazio u drogu. Moj mali brat je bio nesrećan i ljut, znala sam. Nerado se vraćao kući, na moja pitanja nije odgovarao. Dnevni izveštaji mami nisu bili od pomoći. U mene se uvukao strah. Tih se godina nije znalo nešto naročito o drogama i pošastima koje su harale, kako su ga tada zvali - trulim zapadom. Ja sam u to vreme rado čitala knjige Perl Baka tako da sam imala barem neko osnovno predznanje. Nemir, strah i nemoć su me ophrvali. Grozničavo sam razmišljala šta da preduzmem i kako da se postavim. Odlučila sam da krišom uđem u tu ukletu kuću i konačno, saznam šta se tamo zbiva.
Tog jutra brata nisam ispraćala, kao obično, s pripremljenim doručkom i hrpom majčinskih saveta šta da radi i kako da se ponaša. Ostala sam u svojoj sobi sve dok se zvuk njegovih hitrih koraka nije izgubio iza susedove kuće. A onda sam ga videla kako odlazi ka napuštenoj kući. Kao kučence savijenog repa, klimao je za Milanom i njegovim pajtašem, na par koraka iza njih. Brzo sam istrčala i putem iza kuće, kroz bašte, uputila se pravo ka sporednom ulazu u ukletu kuću. Kroz rastinje i zapušteni vrt lako sam se probila. Ulaz u kuću je bio još lakši – nisu postojala ni vrata ni prozori. Ušla sam u dugački, prljavi hodnik, pažljivo preskačući smeće, prazne flaše i kojekave gadosti. A onda sam se ukopala u mestu, zapanjena. Do mene su dopirali zvuci klavira, odnosno klavijature. Mogla sam da čujem jedva primetne note nekoga ko vežba da svira. Na korak od mene, u mraku smrdljivog hodnika, stajao je moj brat. Slušao je neko vreme, a zatim se okrenuo prema meni sa spokojnim, zadovoljnim izrazom na licu.
„ To je moja Sonata za klavir br.3“ - rekao je mirnim glasom - „Sada je dobro, korektno odsvirao. I brzo me je shvatio. Mislim da ostatak ne bi trebao da bude težak. Nikako.“
Tihi klavirski akordi dopirali su do moje svesti, pojačavajući se, bivajući sve jači i jači, rastući u divlji krešendo, do pucanja. Za organom je sedeo bledi mladić, zanet i ushićen. Na staroj, rasklimanoj stolici do njega sedeo je Milan, s violinom u ruci, šarajući gudalom po podu. Pogledao je u mene, onim svojim bledim, ispranim pogledom. Mislim da se osmehnuo. Skoro neprimetno, kao da je uglovima njegovih usana prošao blagi drhtaj.
Shvatila sam sve. Moj nemir je kao rukom bio odnet. Mojim srcem lahorilo je zadovoljstvo i beskrajan, beskrajan mir. Naravno, znala sam da će biti novih briga, ali koliki je bio njihov značaj prema onom nemiru koji je upravo tu, na ovom čudnom mestu nestao zauvek?
Tada sam shvatila: moj brat i ja više nikad nećemo igrati stare igre. Jer, moj brat je odrastao. Postala sam svesna činjenice da je moj brat genijalac i da ja hitno trebam započeti pripreme za prijemni ispit na katedri za fizičku hemiju.

PRIČA IDIOTA III

2009-05-25T10:16:00.002+02:00

O mojoj dragoj baki sam ponešto ispričao, ali izgleda da sam deku posve zanemario. Nikako se ne bi smelo pomisliti da je on bio nezanimljiv i neinteresantan kao ličnost, daleko od toga. Dapače! Stvar je u tome što se nije mnogo mešao u moj život. A ni ja u njegov. On se, zapravo, ni-u-šta nije mešao. Uglavnom je voleo da posmatra, stojeći po strani, i da uskoči na scenu tek kada bi trebalo nešto mudro reći ili uraditi.

Deda je voleo sve ono što baka nije: pušio je kao „Turčin“, pio kao smuk, voleo dobru hranu i jeo uglavnom van kuće. Jurio je mlade snajke ( kako ih je baka zvala ), kockao se do iznurenja, a imao je i mnogo drugih zanimacija o kojima ništa nisam znao, a baka ih svrstavala pod „razno“. Deka je živeo život punim plućima. Naravno da o tome nisam imao pojma, sve dok taj život nisam i sam počeo da kušam. Onda smo se deka i ja zaticali, nimalo iznenađeni, u isto vreme, na istom mestu. To ga je slomilo: prestao je sa svojim noćnim izletima i dnevno-noćnim zanimacijama. Jednog jutra, posle jedne od onih njegovih čuvenih, besanih kockarskih noći, podbuo, krvavih očiju, sa zadahom teških isparenja alkohola i duvanskog dima, ali i nekih od mirisa koje još nisam upoznao, zvao me u svoju sobu i svečano posadio pored sebe. Održao je kratak, ali efektan govor. Predao mi štafetu. Jedino čega se jasno i bez ikakve dileme sećam: da je njega trebala da „nasledi“ moja majka, ali je život napravio drugi scenario. Zapravo, ja sam jedini pravi naslednik ludog dede i otkačene majke. Na mog pametnog ujaka i njegove dosadne, fine dečake nije, reče, nikad ni računao. I još nešto je rekao, čega se sećam: svojoj prirodi se ne treba suprostavljati. Treba joj pomoći da napravi što je namislila. Tako će biti najbolje za sve. Eto, otprilike je to bio njegov monolog. Razumeo sam.

Priču o tome kako je stekao imetak mi nije tada ispričao. Ispričao mi je kada je baka, ne mnogo posle toga, sklopila oči i ostavila nas dvojicu da „divljamo“, kako je volela da kaže. Rekao mi da se baka uvek mrštila i negodovala zbog te priče. Ćutke je prihvatala kada bi je on pričao nekom ko za nju nije znao. Sve dok jednog dana nije, sikteći, rekla:

„Čega se pametan stidi, budala se ponosi! Prestani, barem preda mnom, da pričaš o tome.“

Priča je išla, otprilike, ovako. Sa nekog od svojih ludih noćnih bančenja , u sitne sate, deda se vraćao domu. Ulice su tada bile mračne, sa tek retkim svetiljkama. Deka se teško kretao, s teretom burnog života na vratu, otrovan velikom količinom ispušenog duvana i ispijenog žestokog alkohola, teturajući se i pljuckajući usput, po ćoškovima zgrada za koje se počesto hvatao. Obično bi se iz noćnih divljanja vraćao u društvu komšije Dragog, oca mog najboljeg druga Čede Dronjka. Dragi je za koplje bio žešći od mog dede, barem kada su u pitanju bili ljubavni život i pijančenje. Nije se znalo broja njegovoj vanbračnoj deci. Koliko se sećam, on je znao samo za petoro jadnika, koji su u ovoj mračnoj, maloj sredini, odmah po rođenju, baš kao i ja i Čeda, dobili svoj krst: žigosano detinjstvo i mladost bez perspektive. No, odoh u širinu, izgubih se ( a to mi se u ovim godinama počesto dešava ). Deka je često zastajkivao, hvatajući vazduh i izbacujući šlajm. U jednom trenutku je osetio kako ga neke ruke hvataju i uvlače u dublju tamu. Neki glas mu je nerazgovetno, isuviše tiho za njegov, pićem sjeban mozak, govorio da odmah nastavi, po dogovoru, na železničku stanicu. Tu ga čeka Momir, s kojim će se, prvim narednim vozom, prebaciti u Beograd. Za dalje ne treba da brine, tu je Momir koji sve rešava. U ruke mu je tutnuo torbu, veliku platnenu, putnu torbu sa malim katancem na sebi. I brzo se odvojio od dede. Koliko god bio smočen od pića, deda se u tom trenutku osvestio i dok je gledao kako nepoznati zamiče u mrak, setio se da poviče za njim:

„A ključ? Gde je ključ?“

"Jebo me ključ - reče deda meni - "Macola otključava, kakav ključ!"

Potpuno otrežnjen u tom momentu, zastade tako zbunjen ispod noćne svetiljke sa velikom torbom u ruci. ( Slika za pamćenje – ostala zauvek u mom mozgu! ) Naravno, ovo izgleda kao bajka, ali nije. Istina je, dakako, bila da se u toj torbi nalazio veliki novac. Čiji, deda nije nikad otkrio, a nije imao ni želje da to otkriva. Rano ujutro, nakon što se potpuno otreznio i okupao, nalickan i doteran, uputio se pravo na put, u zaborav! Molio je Boga samo da što pre i što dalje, zamakne. Sa novcem, naravno. Da ga, kojim slučajem, ne poseti onaj noćni vampir što mu predade torbu napamet i da ga ne prepozna, ne daj Bože! Njegova krajnja destinacija je bila Pešta: veliki, nepoznati grad u kome je živelo par ljudi koji su mogli da se nazovu njegovim prijateljima. U Pešti je ostao dve godine. Tu se počeo baviti trgovinom, i to veoma uspešno. U Grad se vratio trijumfalno, vodeći sa sobom „ratni plen“ – moju dragu baku. Vratio se, sad kao ugledni, oženjeni trgovac i odmah kupio dućan sa kućom u centru Grada, i kafanu, na kraju Grada. Za dućan je rekao da mora biti na udarnom mestu kako bi donosio novac, a za kafanu nije bitno gde je – ona će novac i ovako i onako samo odnositi. Izgleda kao da je kafanu za sebe gradio: nije izbijao iz nje. Vodeći ovakav raspusan, divlji život, imetak nije dugo trajao. Naravno, kad se dućanom nije ni bavio kako treba. Vođenje dućana je bilo prepušteno baki. Ona je morala, htela to ili ne, uz svu brigu oko dečjeg odrastanja, uz rad u velikoj bašti, brigu oko trgovačkih kalfi i kafanskih konobara ( ostale obaveze da ne nabrajam ) još i dućan da vodi. Deka se nije mnogo uzbuđivao. Posle par godina je javno počeo da priča kako je došao do imovine, na bakinu veliku žalost i muku. A na njeno zvocanje da će izgubiti sve zbog nerada, kocke i raspusnosti, deda je jetko odgovarao:

„Kako došlo, tako o’šlo!“

PRIČA IDIOTA II

2009-05-25T10:04:00.002+02:00

Prvi put sam ukrao sa 9 godina. Predmet koji sam prisvojio mi nije trebao ama baš uopšte i baš nizašta: jedna zlatna minđuša sa dijamantom. Ukrao sam iz ćefa, ili bolje rečeno, besa i odmah je bacio u bunar, u dnu dvorišta naše kuće. Vlasnica minđuše je bila naša prva suseda, teta Matilda. Ova žena me je svojom pojavom užasno nervirala, a svojom izveštačenošću izluđivala. Nisam mogao da razumem kako je baka, tako mila i nežna, mogla naći zajednički jezik sa ovom ženom-zmajem. Matilda je tim dijamantskim minđušama mahala kao matador plaštom: te starinske, te fine predratne izrade, te specijalno brušen dijamant, te jedina uspomena od bake, te…. blablabla. U njenu sam sobu ušao kroz prozor ( naše su kuće bile prizemne i uglavnom smo mi deca ulazili u njih kroz prozore, što je moju baku jako nerviralo ). Naravno da sam znao gde ih drži, mi smo jedni o drugima sve znali. Tu tajni nije bilo. Negovala su se non-stop druženja i sve vrste non-stop ogovaranja - lepi običaji provincije. Minđuše je Matilda držala skrivene u kartonskoj kutijici od drvenih šibica, stavljenoj među njen intimni veš. Bio sam mali, pa nisam znao da uživam u njenom vešu i mirisu lavande što se širio iz ladice. Još pamtim taj miris uz strah koji me je držao za sve vreme te lude akcije. O krađi nisam nikome govorio: ulog je bio veliki i obična dečja poveravanja ovde nisu mogla doći u obzir. Imao sam 9 godina, zvali su me idiotom, ali tolika budala nisam bio. Matilda je imala dva sina, blizance Predraga i Nenada. Bili su nešto stariji od mene. Družili smo se danonoćno, poznavali navike i karaktere jednih - drugih do detalja i savršenstva, ali o minđušama njihove mame nisam smeo ni reč da im kažem. Matilda je odmah po saznanju da je jedna ( Bože, kako si znao da me prosvetliš! ) i samo jedna minđuša dobila noge iz njenog mirisnog bunkera, dotrčala do bake, sve kukajući usput, čupajući kosu i gubeći patofne u trku kroz naše dvorište popločano neravnim kamenim pločama. Baka je dočekala kao i obično, smirena i ljubazna. Ponudila šećerom i vodom, pristavila džezvu s kafom. Matilda je, grcajući, pokušala da joj, više gestikulirajući, opiše svoju tragediju. Ja sam, skriven iza stabla velikog bakinog limuna koga je deka predhodne jeseni presadio u najveću plastičnu kantu koju smo mogli pribaviti, mirno posmatrao užinajući. Baka mi je, tik pred Matildin dolazak odsekla veliki komad domaćeg hleba, što ga je svaki drugi dan sama mesila i u šporetu na drva u letnjoj kujni, pekla. Na hleb je nabacila debeli sloj masti i pošećerila ga. Slatka užina, kojoj je znala da predhodi slana varijanta: isti taj hleb, ista domaća mast , malo soli i potrušnjena aleva paprika. Užine naših detinjstava i sirotinjskih odrastanja! Gledao sam u Matildu netremice, sve dok i ona nije postala svesna tog pogleda te se, onako glomazna i uzdrhtala, nije okrenula licem ka meni. Gledali smo se: kao dve divlje zveri. Ona mačka, a ja pas. Da budem iskren, pomalo sam se i osećao tako, pseći. Ne mogu baš reći da me je grizla savest ( pa Matilda je dobila šta je tražila! ) ali me je bakin pogled, kojim me ošurila, shvatajući vrlo brzo situaciju, dobro opekao po omašćenim obrazima. Ispratila je Matildu, ništa ne rekavši o svom saznanju, umirujući je da će se minđuša, izgubljena u nehatu, sigurno naći. Nije krađa u pitanju, jer ko bi ukrao samo jednu minđušu? Nastavak i nije baš interesantan, ali je za mene bio važan: prvi i jedini put sam dobio batine od drage bake. Ništa, ama baš ništa nije rekla. Znala je ona da bi to bilo uzaludno rasipanje moždane energije, od mene ništa ne bi dobila: ni minđušu, ni priznanje. Fokusirala se na fizičko rasipanje, tj. lupanje po meni: lupala je i lupala…sve dok se u zlo doba nije pojavio deka i grubo je hvatajući za ramena, svukao sa mene. Mislim da je sa njenih usana izbijala jara i pena od ljutine; punđa joj se rasplela; oči zakrvavile…Sušta slika besa!
I tako, komšinica Matilda ostala bez jedne minđuše, s nejasnom, neartikulisanom spoznajom da je istu izgubila neznano kako i neznano kada. Otada je Predragu i Nenadu branila da se igraju sa mnom, a kod bake proredila dolaske i druženja, na moju veliku radost. Baki nisam nikad priznao lopovluk. Nije ni trebalo, ona je i sama znala sve.
Batine me nisu naučile pameti: kad god bih mogao, krao sam.

MOJ BRAT I deo

2009-05-25T00:04:00.002+02:00

Volim zvuk klavira. Volim da dodirujem dirke, da pod prstima osetim taj glatki crno-beli svet, koji u meni stvara živu sliku u punom koloru. Dok slušam njegov zvuk, prolazim kroz sebe kao lahor koji me ispunjava celu – čudesnim, blagim trncima što slute ljubav u tišini. Tad se rado ušunjam u sebe , tražeći da pozajmim suštinu svog bića, verujući da jesam to što želim da budem: mali, pasionirani gutač vatre iz crno-belog sveta dirki klavira.

Razlika u godinama između nas nije bila velika, ali je zato, razlika u našim ponašanjima i poimanjima života bila jako, jako uočljiva: sada mi se ta razlika čini dubokom kao kanjon. Naravno, moj brat i ja nismo je tada takvom videli. Nama je, zapravo, i godilo to što smo, zbog neznatne razlike u godištima, mogli da se družimo i igramo, naročito onda kada bi ostajali bez svojih prijatelja, odnosno društva za igru.
Moje prijatelje , tj. moje društvo koje je bilo mnogo manje od njegovog, tata je pomalo posprdno zvao trio la kampanela i, kad bi o njemu govorio, rukama je mahao kao da izvodi neku živahnu perkusionističku tačku. Dobro, moglo bi se reći da ja i moje dve najbolje drugarice i nismo bile dobro uvežbani trio, ali tata je, kao uvek kada sam ja bila u pitanju, pomalo preterivao. Bratovo mnogoljudno društvo je zvao pleme Čiroki jer su gotovo svi članovi leti, iz praktičnih i razumljivih razloga, ostajali bez uobičajenih skalpova.
Moje i bratove zajedničke igre su, skoro uvek, bile igre mama i njen mali sin. Razmišljam sada, iz današnje perspektive: ko je te igre inicirao, ko ih osmišljavao, a ko u njima posebno uživao? Da li sam ja sama sebi dodelila tu ulogu, a brat se, eto, samo povinovao željama starije sestre? Jer, te igre su se vremenom, neprimetno, pretvorile u žive igrokaze, u našu zbilju, našu realnost.
Čini se da sam od strane naših strogih roditelja smatrana detetom od poverenja, moguće i da su me isuviše ozbiljnom shvatali. Mrzela sam tu svoju ozbiljnost i starmalost. Ali je zato brat od istih tih roditelja, dobijao uloge bezbrižnog, lakomislenog i neozbiljnog šereta i mangupa. Naročito me je nerviralo to što su mi roditelji, ne pitajući me ( dobro, moguće da su me i pitali, tek reda-radi, ali sam sigurna da moj odgovor nisu sačekali ) poslali na dalje školovanje, birajući za mene preteško tehničko usmerenje. A obrazloženje je bilo: biće ti lako, pa ti si oduvek samo čist ratio...Brata su mazili muzikom. Bila sam ogorčena njihovim očekivanjima da se bavim nekom tamo fizičkom hemijom, a da bratu bude namenjena budućnost kompozitora ili slavnog pijaniste. Doduše, već sa 13 godina su njegove kompozicije s ponosom izvođene na javnim koncertima naše muzičke škole, u koju smo oboje išli. Dugo sam bila u ubeđenju da je moj sluh i moje razumevanje muzike mnogo, mnogo suptilnije, pa čak da je i sama moja interpretacija muzike znatno bolja nego bratovljeva. Ali, u to nisam uspela ubediti niti roditelje, niti svoje nastavnike muzike. Išli smo u isti razred muzičke škole, s tim da je brat imao i dva privatna profesora muzike, jer on je obećavao. Brat je znao satima, uvlačeći se u sebe, da biva zatvoren u svom svetu : sa notnim sveskama i električnom klavijaturom sedeo je u svojoj sobi, svirao ili komponovao i to si bili jedini trenuci kada sam brata obožavala. A ja uživala. Jer, to njegovo izdvajanje je značilo: meni je ostajao koncertni klavir koji se ponosno kočoperio našim dnevnim boravkom.
Dobro, ovo poslednje je bilo podlo...Znam da budem zlobna ali i stroga, kako prema sebi tako i prema svojim najdražima. Ipak, ja sam te trenutke bratove stvaralačke lucidnosti volela pre svega zato što su bile dokaz njegove ozbiljnosti i predanosti muzici. Ali, šta vredi, kada bi se taj utisak brzo izgubio zbog nekog narednog njegovog glupiranja. A najviše me je nerviralo, u trenucima kada se glupirao, njegovo lice. Imalo je spokojan izraz, koji je u svakom trenutku mogao da se pretvori u osmeh. Drugim rečima, on je bio uvek dobro raspoložen.
Stanovali smo u starom delu Grada, tamo gde je svaka peta kuća, sklona padu, u jadnom i neopisivo trošnom stanju, bila napuštena. Na dve kuće od nas, uvučena u podivljalo rastinje, urušavala se velika kuća bivšeg, predratnog vlasnika ciglane kome je posleratna vlast uzela i crno ispod noktiju. Njegovi naslednici su, gonjeni besom i nerazumevanjem palanke, spakovali preostale stvari i neizbrisana sećanja u velike drvene sanduke i kockaste, platnene kofere, te napustili Grad. Otišli su upravo onog dana kada je naš uskotračni voz, popularno zvan Ćira vozio poslednji krug pred zasluženu penziju. Kuća je izgledala sablasno i razne priče su se ispredale o njoj i njenoj istoriji. Naravno, da je od tih priča i legendi malo što toga bilo istinito. Istina je bila samo jedna: ta kuća je bila stecište i skrovište ljudima sumnjivih zanimanja, preokupacija i morala. Nama su roditelji strogo branili da se kući približavamo. Ali, kakva bi deca bila kad ne bi pokušala da prekrše neku zabranu ili naredbu?
Moj brat i njegovo Čiroki-društvo je tog leta divljalo Gradom u potrazi za uzbuđenjima. Bratov najbolji drug ( nazvaću ga Milanom ) je te školske godine posebno izdžikljao i naglo se izmenio: što izgledom, što ponašanjem, potpuno je odskakao od ostalih malih indijanaca. Izrasli dečak, neveselog izraza lica, sa potištenim očima koje, jednog dana kad ste se najmanje nadali, uzurpiraju vaše najintimnije misli. I Milan je išao u muzičku školu. Za razliku od nas dvoje koji smo svirali klavir, on je svirao violinu i samostalno učio gitaru. To je bilo vreme kada su se u Gradu počele pojavljivati šarene, ručno pravljene plakate: po banderama, na vratima retkih kolonijal-prodavnica, u prljavim, od muva ispljuvanim izlozima krojačkih i saračkih radnji. I odzvanjati zvuci prvih električnih gitara: VIS Srebrne senke v.s. VIS Veseli dečaci ( prim.a. VIS = Vokalno Instrumentalni Sastav ). Zahvaljujući činjenici da je Grad imao muzičku školu i brojnu obdarenu decu, VIS-ovi su nicali kao ljubičice u šumi. Mi, devojčice, smo ludovale za dečacima koji su svirali u tim sastavima. Svaka škola je subotom priređivala igranke i VIS-ova je bilo taman dovoljno za svaku školu. Vođa jednog od tih grupa je bio mladić koji je došao u naš Grad da završi školovanje, pošto je bio izbačen iz škole u prestonici. Živeo je kod bake i govorilo se da su mu roditelji na visokim položajima. Osnovnu školu je završio u inostranstvu, koliko se sećam u Njujorku, gde su mu roditelji radili neko vreme. Otkako je taj dečak stigao u Grad, Milan se nije mogao prepoznati. Njegov tužan pogled, očima koje su zračile glaziranom otvorenošću, sada se još teže mogao podneti. Njih su dvojica postali nerazdvojni, na veliku žalost moga brata. On ih je pokušavao slediti, pokušavao je vratiti Milanovu naklonost, ali nije išlo. Osim toga, Milan i njegov novi drug najviše su vremena boravili u ciglarevoj napuštenoj kući. I ma koliko žudeo za društvom prevrtljivog drugara i harizmatičnog, mrskog stranca, moj se brat nije mogao oglušiti o naredbe naših strogih roditelja. Njegova žalost nije mogla proći nezapaženo, barem kod mene. Moj veseli, uvek nasmejani brat znao je biti odsutan i neraspoložen. Počela sam da primećujem kako sve kasnije stiže uveče kući, posle celodnevnih skitanja Gradom. Počela sam da primećujem kako sve manje svira. Počela sam da primećujem nagle promene njegovog raspoloženja u toku razgovora. Mnogo toga sam primećivala i nisam ništa rekla roditeljima.