среда, 16. мај 2018.

PARKING

(kratka priča)




Žena pokušava da parkira auto ispred zgrade u kojoj stanuje. Radi to s mukom i posle nekoliko neuspelih manervarskih zahvata na malom prostoru između parkiranih automobila, uspeva joj. Gasi motor i izlazi iz kola. Zastaje pored velikog, crnog automobila koji zauzima dva parking mesta, ostavljaći slobodan prostor, napred i pozadi svog auta, nedovoljan da se bilo ko parkira. Žena diže metlice brisača, kao upozorenje, ali se predomišlja i vraća ih u prvobitan položaj. Ide nazad ka svom autu, otvara ga, saginje da nešto uzme i vraća se. Ostavlja listić ispod brisača i ulazi u zgradu.


Čvrsto priklješten gumom sa brisača, listić samo krajevima maše. Kad vlasnik automobila priđe, potpuno je umiren. Čovek ga ne primećuje, startuje auto. Listić se otrgne i pod naletom vetra uleće kroz otvoren prozor u auto. Smiruje se na sedištu suvozača. Auto je sad na pola pešačkog prelaza, ali ga vozač zaustavlja. Čitajući poruku ne primećuje da mu se približava biciklista. Naglo kreće unazad, kao da se vraća na tek napušteno parking-mesto, izbacujući zgužvani listić kroz prozor. Biciklista ne uspeva da izbegne auto i čuje se tresak, pa jauk bicikliste.


Žena prilazi parkiranom autu, osvrćući se na gužvu, oboren bicikl i vozača koji je dohvatio biciklistu za trenerku i uvlači ga u auto. Saginje se da podigne papirić, primećujući krajičkom oka komšinicu, dementnu staricu na redovnom dežurstvu na prozoru koja se obično igra sa golubovima ili im glasno peva, tapšući. Starica se, da bi videla događaj na parkingu, pošto ga tek olistalo granje ispred zaklanja, opasno nagnula napred. Žena se uspravlja i, snažno joj gestikulirajući, pokazuje da se skloni sa prozora. Onda joj viče: „Pazi!“ ali kasno. Baka se strmoglavljuje s prozora prvog sprata.


Čovek ostavlja biciklistu, napola uguranog u auto, i trči prema baki. Sa terase bakinog stana čuje se vika mlađeg čoveka sa psom u rukama. Pas žestoko laje i čovek, ne ispuštajući ga iz ruku, istrčava pred zgradu. Žena za to vreme telefonira, čuje se kako glasnije nekom govori „Ali, požurite, molim vas!“ Iz obližnje prodavnice istrčava mlada prodavačica sa plastičnom bocom vode, pravo prema baki oko koje je već okupljena manja grupa prolaznika, svi dovikujući u isti glas mlađem čoveku koji pušta psa i pokušava da podigne baku. Čuje se zvuk policijskog auta, uskoro i sirena kola hitne pomoći. Žena diže papirić sa pešačkog prelaza i gura ga u džep jakne. Onda prolazi pored bicikliste koji, nagnut nad biciklom, meri stepen oštećenja. Biciklista ne primećuje čoveka koji startuje veliki, crni auto i odlazi, niti vidi ženu koja se pažljivo i u više pokušaja isparkivava, te brzo zamiče iza zgrade. Uz zaglušujuće zvuke sirene, udaljavaju se i kola hitne pomoći sa bakom i mlađim čovekom bez psa. Policajac naginje bocu vode što ju je donela prodavačica, briše usta, stavlja papire u fasciklu i seda pored kolege. Prodavačica se vraća u radnju, razgovarajući telefonom. Pre nego uđe, čuje se "..laka je, ni pedeset s krevetom. Ništa strašno, samo se malo ugruvala i puno uplašila!" Odoše i posmatrači, svi svojim poslom, a biciklista svojom rutom, gurajući bicikl. Ostade samo pas sa povocem, koji mu se svako-toliko upletao među noge dok se šunjao između parkiranih automobila, na putu prema kantama za smeće.

Šta li mu je napisala? - pitam se, dok zatvaram prozor.

уторак, 15. мај 2018.

ČEP



(kratka priča)



-  Znači, suša? – čula je glas lokalca, Mila Čepa, koji je pokušavao da se smesti do nje u barsku stolicu za šankom.

-  Suša – suvo odvrati, ne gledajući u njega. Onda jednom, kratko pucnuvši prstima, naruči šankeru.

-  Kao obično? – ravnodušnim glasom se ovaj oglasi.

Klimnu mu, dok je pokušavala da ukloni Čepove blatnjave patike sa krajeva svoje dugačke suknje.

-  Miči se, budalo – procedi - vidiš da mi zagađuješ okolinu. Šetaj!

-  Opa! Ko je to nama danas dobro raspoložen?! – cereći se, Čep joj se primače, dovoljno blizu da oseti nalet njegovog teškog zadaha, zajedno sa mirisom ustajalosti i spečenog znoja.

-  Miodraže, tužiću te mami! – pripreti mu kažiprstom, nacerivši se i ona, pa cimnu kraj suknje iz njegovih kandži.

  Kad vraćaju ovog smora od čoveka u ustanovu, da ga otrezne i dovedu u neki red? I, šta  
bi sa Noletom noćas? – okrete se šankeru. 

-  Opet puk’o, k’o oblanda – uzdahnu ovaj, žustro brišući već suvu čašu. Ma, treba mu samo jedna pobeda! Samo jedna velika igra i jedan od onih velikih igrača, da ga zgazi k’o crva i – hopla! Opet onaj stari, dobri Nole. Kažem ja – mudruje šankersko-teniski znalac.

-  Znači, kažeš ti, samo treba loptica da preskoči psiho-modo-pop-mrežu i hop! – sve bude kao pre? - pridružuje mu se, sad već umornim glasom, pokušavajući da skine sa sebe Čepov teg.

A ovaj, videći da se neće tek-tako ogrebati za piće, oprezno siđe sa stolice i uputi se izlaznim vratima.

-  Vala, dosadnijih ljudi ne videh u kraju. Tenis, tenis!!! Šta tenis, foliranti jedni? Fuca je zakon, JA kažem – dreknu i teatralno odvuče dupe prema lokalnoj prodavnici, gde je mlada prodavačica sklanjala iz gajbica sa spoljne tezge trulo voće, dodavajući novo – I većih stipsi od vas - mahnu im na vratima, s podignutim srednjim prstom, onom celom, levom rukom.

Zažmurila je sa olakšanjem, ispijajući piće u malim srkutima. Šanker joj gurnu tacnu sa užeglim kikirikijem. Klimnu mu, kratko i sa zahvalnošću: od juče nije ništa stavila u usta. Tako stiskajući čvrsto kapke, vide Čepa, u veličanstvenom, panterskom skoku među fudbalskim stativama. Kiša se slivala niz njegovo ozareno lice, čelo, niz telo, tiho i neumoljivo praveći oveću kaljugu ispred gola, na mestu gde je golman najćešće bio, gde su se odvijali grubi, muški susreti dva protivnika: napadača i branioca, mestu sa koga se ugažena ili bolje rečeno – uništena trava povukla, sasvim poražena, prepuštajući ga drugima. Dečak je, sad ležeći u bari, u položaju fetusa, čvrsto stezao loptu između leve, i druge ruke, patrljka. I, počeo je ispuštati neartikulisane zvuke. Drugi, onaj koji je pucao na go, zgranuto je gledao u njega, ne pomerajući se sa mesta. Čep je, divljajući, sad skakao između stativa, vrištao, urlao ne ispuštajući loptu. Na teren su, u trku stizali ostali dečaci iz kluba, prolaznici i – tu se zatekla i njena majka. Zastrašena slikom pomahnitalog dečaka pitala je usput o čemu je reč.

- Mile ciknuo - reče drugi dečak, slegnuvši ramenima.

- Idi u svlačionicu, brzo neka neko pozove Hitnu – zapovedi mu.

Čep se sve vreme tresao, u groznici, a oči kao da su mu htele iskočiti iz duplji. Nije više galamio, sad je cvileo kao ranjeni pas, povremeno grcajući u suzama. Majka skide svoju bluzu iako vlažnu i obavi ga njom. Čvrsto ga je držala, mokrog i blatnjavog, pričajući mu nešto što ostali nisu mogli čuti, sve dok ih ne razdvojiše ljudi iz Hitne.

- Šizofrenija – kratko, značajno klimnuvši glavom, reče vozač.

- Šta? Ti si, kanda, neki stručnjak? Mani ga se – jetko se obrecnu na njega majka. Reče glasno, navlačeći blatnjavu bluzu. U sebi, znala je da je vozač, verovatno, u pravu.

Ispričala joj je celu zgodu, jednom, kad se smejala Čepovim budalaštinama.

- Molim te, nemoj ga ismevati ili šikanirati. Neću dozvoliti da se iživljavaš nad nesrećnim momkom. Zamisli samo, takvo detinjstvo! Po raznim ustanovama, bolnicama, prihvatilištima! Uostalom, mi svi snosimo deo odgovornosti što je Mile baš takav, znaš? Posebno vi, deca. Koliko ste puta izbegavali da se igrate s njim? Niste ga primali u tim, ovaj – onaj? Podsmevali se, izopštavali, ostavljali na cedilu?


-        -  Šta, ti si sad kao neki psiholog? Mama Tereza ili šta? Uostalom – on je pijanac! Sam je birao...

- Pa? Pusti ga, nek’ nosi svoj krst. Ako ne možeš pomoći, ne odmaži! – tu je majka završavala.

Otvori širom oči, u neprepoznatom strahu. Kola su milela zaleđenim drumom, zanoseći se povremeno što zbog leda što zbog vetra koji je brijao sa istoka, na suvo, uvlačeći se u hladan auto. Valjda je to ona čuvena košava. Ili ne? Moram popraviti ovu prokletu klimu, još jednom sebi obeća. Pomisli, da je ipak preterala, kad je sa sebe skinula zimsku jaknu, ostavljajući je komšiji. Onu toplu, perjanu koju još nije otplatila. Još jedan ček je ostao da se realizuje, a šta sad da radi, bez nje? Kako da se ugreje? Možda, svrati u neku seosku kafanu, valjda su nešto podložili, pobogu – pa zima je! Pred očima joj velika, kaljava peć u krčmi. Ma, može i bubnjara, samo neka pucketa... i tanjir tople supice, možda neki vinjačić. Što da ne? Treba se brzo zgrejati... Eh, ta moja luda majka – večito brižna i samilosna, ona je kriva! Ta poseta dalekoj bolnici, ovo mučenje - njena je ideja. Tako mi i treba, kad je još slušam. Nije ona ostala bez nove jakne. A, opet – nije mi ona šapnula: podaj je, skini! I, taj nemi, zahvalni pogled Čepa dok sam mu navlačila jaknu! To neću zaboraviti, nikad! Bože, smiluj se onim jadnicima oko njega, bosim i golim. Gladnim. Zaboravljenim. Kako su samo gledali u paket! Kako je Mile trpao, sumanuto, njegov sadržaj u svoja usta!

- Ukrašće, reče - rastrgnuće i mene...

Šanker se primirio, ne čuje zveckanje čašama. Napolju, Čep blaženo zavaljen ispred prodavnice, nateže „unuče“. Uspeo je nekog da prevari, misli, dok se sprema za odlazak kući.

-  Recni i ovo u tefter, sutra je penzija - reče šankeru.


субота, 05. мај 2018.

NEVEN U ŠKOLI

(kratka priča)

Na kapiji školskog dvorišta dečak stoji okrenut leđima školi. Po njegovoj proceni, mama samo što nije, i kao da mu ušima prolazi poznati zvuk motora. No, ulicom pored škole nema saobraćaja, ni ljudi. A i deca su otišla. Možda iz nekog razloga mama ne može pokrenuti auto, kao pre neki dan kad je izlazila u grad? Možda još uvek ne zna gde je tata ostavio ona velika klešta koja imaju duge repove? Možda ih je tata zauvek odneo sa sobom jer on je uvek znao samo da  petlja oko auta, kako je mama umela  da kaže, a ona je samo za kujnu kako je tata uvek govorio? Možda je mama zaboravila da isključi ringlu dok je spremala večeru, kako se znalo nekad desiti. Pa bi  tata onda vikao da nije ni za to ili bolje rečeno ni za šta? Dečak pretrnu i strese se na zvuk vatrogasne sirene u blizini. A možda je samo malo, malčice zagoreo današnji grašak, što mu je mama obećala. Dečak mnogo voli grašak i to ne kako baka sprema. Mama to ume najbolje i on skoro glasno reče da ne smeta ako malo gorči. A šta ako mama ne dođe i on ostane ovde zauvek? Dečaku zadrhtaše kolena i morao je da se spusti na zidić. Na pomisao da će opet ići onim dugim hodnikom do učionice i da će morati da sluša, opet i opet, zadirkivanja dečaka i šaputanja devojčica iza leđa, ono sramotno i ponižavajuće „Debeli, debeli“, hitro se diže na noge. Ne, on neće više ulaziti u ovu ružnu, veliku zgradu. Ali, kako uopšte da ode odavde? Mama je rekla da nikako ne kreće kući sam i da će doći po njega. Možda se mama malo uspavala? Mamu uvek prevari san i dečak je siguran da je to neki jako glup san jer mama kaže da je program na teveu čisto zaglupljivanje. Ali, ako nije upalila auto, mama može doći taksijem, skoro se obradova ovoj misli dečak. Pa da, taksijem će doći mama, uzviknu razdragano. Možda je saobraćajna gužva zadržala mamin taksi? A i vozač zna da oteže i kruži bezveze ulicama. Seća se dečak kad su tata, on i jedna teta koju je tata zvao Mila, a dečak je znao da se nije tako zvala jer mu je ona sama rekla kad je pružala ruku:“ Dana“ kružili i kružili na putu do ZOO vrta i da je otac rekao taksisti da je đubre neopevano i prevarant i da će se svakako pozabaviti njime. I još, da ima sreće jer sad je u društvu jedne dame. Dečaka nije pominjao, kao da je zaboravio da pripada istom društvu. A i mama me je zaboravila, zaplaka mališan.
„Nevene, Nevene! Stigla sam“ začu bakin glas. „Idemo, idemo brzo, da nam se ne ohladi večera. Pogodi šta sam spremila!“

понедељак, 30. април 2018.

MALENINO OKO


Svakog radnog dana Malena bi ustajala između šest i pola sedam, odradila predviđen broj Tibetanaca, popila pola šolje tople limunade, obavila toaletu koja je podrazumevala 10-to minutno tuširanje gotovo vrelom  pa onda gotovo ledenom  vodom, obukla najstariju trenerku i izlazila iz zgrade, praćena pogledom mešanke koja se nastanila ispod ulaznih stepenica. Nekoliko puta kuja je pokušala da je prati, ali je Malena bila rešena da se ne vezuje ni sa kim. Posebno ne sa odomaćenom vrstom lutalice kojoj je narav, u paketu sa vernošću, bila klimava kao šupalj zub. Kratkim i odlučnim pokretom ruke ju je vraćala na mesto koje je sama izabrala sve dok kuja nije shvatila da je suvišna u Maleninom životu. Povremeno bi joj Malena donosila hranu, obično kosti od nedeljnih ručkova te menjala vodu i tu se završavala njena briga o skitnici. 
"Sasvim dovoljno  da sebi ne delujem kao skot i više nego dovoljno da mi ne ukrade srce", mrmljala bi sebi u bradu dok bi se ubrzanim korakom udaljavala od zgrade.
Malena je bila od one žilave, robusne i istrajne sorte, dinarskog tipa žena koja je rad smatrala svetim. Njen nedeljni raspored rmbačenja po tuđim kućama bio joj je zakucan u glavi, bez da je morala negde pribeležiti. Odlasci kod gradskih gospođa i onih naprasno stvorenih gospođa odraslih pored pratećih objekata seoskih domaćinstava sa pogledom na pitomine i divljine njihovog lepog kraja ili iz nekih ljupkih  ili manje ljupkih, ali svakako zabitih palanki, a kojih su se odrekle na uštrb mračnih salonaca sa pogledom na nekadašnje sobice za poslugu sličnih stanova, zadržavši od nekadašnje lepote samo manje lepe naglaske koje je Malena znala, neprogrešivošću jezičkih znalaca, već kod prvih susreta sa dotičnima prepoznati: južnomoravski, šumadijski, bosanski, kosovski itd. itd. O samom radu, desetočasovnom, iscrpljujućem i mučnom, Malena ne bi nikom pričala. Čak ni komšinici sa petog sprata s kojom je uz subotnju kafu prevrtala nedeljne, komšijske novosti. Šta se tu imalo i reći, mislila je, sklupčana u sebi.
Ali zato su, ne računajući te kratke trenutke površnog i neobavezujućeg  druženja  i ćaskanja sa brbljivom komšinicom – Malenini vikendi bili pravi, carski. Iz stana bi izlazila u isto vreme kad i radnim danima, stiskajući malo koferče uz sebe. Vraćala se kasno i uvek ozarena. Niko, osim komšinice  s kojom se družila i kojoj se jednom, bila je posle sigurna da je to bio trenutak njene slabosti i nadolazeće starosti, poverila, nije znao ko ili što čini Malenu srećnom.
Njen prerano preminuli Slavko, u naletu neke inspiracije i para od neke mršave šestice na Državnoj lutriji, kupio joj je profesionalni foto-aparat.
„Moj Nikončić“ – znala je Malena da mu tepa.
Samo je Slavko znao za njeno sjajno oko, koje je nepogrešivom, fotografskom umešnošnoću izvlačilo na videlo savršene detalje iz njihove okoline. Znala je, naglo se zaustavivši u šetnji sa njim, dugo gledati dve bubamare u zagrljaju, ili treptaje vilinog konjica, ili prvi otvoreni cvet na dženeriki koja je divljala pred ulazom u njihovu zgradu. Još bolje, umela je Slavku skrenuti pozornost na detalj iz gradskog parka, zaustavivši gradsku vrevu ili pokrete u samo jednom trenu, jednim pogledom.
„Znam ja da ćeš ti to sve zapamtiti, ali je šteta da i drugi ne vide“ – rekao joj je Slavko, pružajući joj poklon.
„Ko ne ume sam da gleda, moje fotke mu neće mnogo pomoći“ – odbrusila je Malena. Ali je poklon primila sa radošću i zahvalnošću. Sve fotografije bi, uredno klasifikovane po vremenu i mestu, slagala u veliki, drveni sanduk u njihovoj spavaćoj sobi. Samo jednom je Slavku rekla :
„Ako odem pre tebe, mene i sanduk spali zajedno, kako znaš i umeš“.

четвртак, 26. април 2018.

IZVOR



Izvoru prilazimo kradom, ogrnuti noćnim plaštom i u tišini koju povremeno prekida glas neke nepoznate ptice, čini se u očaju jer je zalutala i daleko od gnezda. Trudimo se da budemo što tiši i gotovo nevidljivi, zahvaljujući se mesecu koji se potrudio ove noći da bude dobro sakriven. Naš golobradi vodič nam se retko obraća, povremeno tek se izdrlji svojim krupnim očima na nas ili promrmlja nešto sebi u bradu. Da, da razumeli smo: ćutimo. Najzad, stigosmo. Videsmo po pokretu njegove ruke koja nam naredi da stanemo.

A voda sada spava. U ovom noćnom satu, posle ponoći, ona miruje. Ne čuje se. Kako nam momak reče, nešto pred ponoć na pojilo dolaze vile, da se okrepe i okupaju. "To svakako nije zgodno vreme za posetu", razmišljam. Kad one odu, za sobom ostavljaju vilinski prah. Izvor tad ozlati i postaje čudotvoran. Onda, kad ostane sam, on zaspi čvrstim, zdravim snom. I ko je tu, ako je žedan, treba nežno rukom da ga dodirne i probudi. Ako je grub, ražestiće vodu i ona će mu odneti svu pamet, nizvodno. I daleko.

Sedam na, najbliži izvoru, vlažan kamen. Tražim tragove praha. "Mora ga biti, tek je prošla ponoć", razmišljam. Ali, osim nezrelih, tek zametnutih bobica divlje kupine koja se u širokom luku nagnula nad izvor, štiteći ga i, čini se pre - mazeći, znajući da ne voli grubost i silu, ničeg više ne videh.

Dodirnuh vodu, kad na mene stiže red. "Vreme je za povratak", mislim. Izvor je već budan, tiho i zadovoljno grgolja. Prede poput mačke. Osećam kako se magija trenutka gubi nepovratno, aIi se zato mesec vratio, pomalo načet, stežući vrhove bukvi danteovskom čežnjom.

уторак, 17. април 2018.

NEMOGUĆA PRIČA


Iz Velikog Čira stiže preporuka: Ako mislite da postanete deo Zajednice, moraćete se rešiti svih svojih svinja. Ne trebaju nam, već je hiperprodukcija istih – sva prasad  Spalonije i Nelandije ispunjavaju zadate norme. Osim toga, vaše svinje nisu konkurentne ovim, spalonskim i nelandskim. Em skuplje, em masne, brate, preko mere.  Zato, basta!
I, gle sad muke: kako objasniti Slivovancu, našem vrlom seljaku, da se svojih guda reši?!Kako on sina da oženi, bez velike glave na stolu? Ili, kako da slavu slavi bez ijednog  rebarca u tanjiru? Ko će sada proricati vreme za setve i žetve, ako se odrekne svinjske, slatke plećke? Šta glođati tokom zime, ako pečenice više nema? S čim sad pasulj zamastiti? Kakve su to pihtije ako nema svinjskog repića i ušesa? Stvarno muke, i ne da slivovanac da mrski stranac udara na vekovnog prijatelja, njegovu svinju.
Videše zvaničnici velikog bratstva, da je naš seljak tvrd orah i da ga je teško odvratiti od navike svinjske, pa smisle drugu taktiku: za svaku ubijenu svinju, našem junaku daju po noja - životinju mirnu i milu, a usput i nesmrdljivu. Pride, daju i svotu, jako finu.
A naš bratac gadljiv nije: evo sad njive priprema – umesto semena, pesak seje. Čuo, noj tu voli glavu da krije.

понедељак, 16. април 2018.

PČELA



(kratka priča)


Na mestu do prozora autobusa, žena premešta buketić poljskog cveća (nije sigurna da je sve cvetove ubrala na proplancima – biće da je, ipak, reč o šumskom) iz jedne u drugu ruku, uvek kad oseti da se papirna maramica, nakvašena vodom iz plastične bočice, zagrejala među njenim dlanovima. Mada, razmišlja, i ta voda nije više sveža i reskavo hladna kakvu je natočila na izvoru iznad manastira koga su upravo obišli. Samo da potraju, misli na nežne cvetiće. Vode ima dovoljno. Odmah ću na gugl, razmišlja – valjda će izdržati da mogu da ih prepoznam. „Čudno, ali meni uopšte ne miriše“ - izgledalo je da se obraća saputnici do sebe. Ova skida slušalice i ljubazno će „Molim?“ Žena dalje razmišlja o filmu „Miris poljskog cveća“. Kakav miris je vodio Karanovića ili je za naslov bio odgovoran Grlić? Mora da se miris javlja kasnije, pa tek je april – razvija svoj monolog i smeška se ovoj besmislici. Smešak nestaje kad primeti da se u dnu prozora šetka pčela. Ovu ubrah s cvećem, pomisli žena. Zamahnu rukom, onom slobodnom i ništa – pčela ni da mrdne. Onda drugom, kojom je stezala buketić i opet ništa. Pomisli da otvori prozor, sneveseljeno, jer za to bi trebalo poprilično gimnastičko umeće, ovako zaglavljena između saputnice koja je klimala, gotovo u transu, glavom, planinarskih štapova koje je jedva uspela da zaglavi između sedišta i, naravno, poprilično glomaznog ranca koga nije uspela smestiti u pregradak iznad sedišta, te ga je držala na kolenima. A onda primeti da se prozori i ne otvaraju (ah! ti novi modeli hermetički zatvorenih – pre bi rekla blindiranih, autobusa! Te nove tehnologije i slično...) Šta sa pčelom sad? I...i...kako izaći u slučaju opasnosti kad si u pretposlednjem redu autobusa i do vrata – čitava večnost se mora preći? Pa, nema ni onog gumenog batića pored prozora, iznad koga piše: „Koristiti samo u slučaju opasnosti“. Zar pčela nije opasnost, ovako sama, odvojena od svojih drugarica, svog doma, svojih proplanka i šuma, svoje matice, svog saća....što je svakako, nervira i plaši? Nije li time opasnija, po sve koji su kao žena, stešnjeni u pedesetak cm sedišnog prostora jednog ogromnog, blindiranog autobusa? Uz to, i vozač je, čini se nervozan i nagario je autobus: mora stići do 21h na naplatnu rampu. Zašto, žena ne razume, ali nema koga da pita. Pa se autobus cima i trese, dahće uz Begaljičko brdo i, žena misli – opasan je za putnike koliko i za ostale učesnike u saobraćaju. Već je htela da zove vodiča da on preuzme slučaj pčele, i slučaj vozača, dakako, kad primeti – nema je više.