петак, 21. септембар 2018.

MALE LETEĆE LISICE

(kratka priča)




Kada je Milica prvi put zapalila cigaretu, krišom je izvukavši iz mamine kutije, bila je noć i svi su spavali. Stajala je na prozoru svoje sobe u nadi da se duvanski dim tako neće osetiti, poštujući pravilo koga su se i majka i otac, strasni pušači, držali da se u njenoj i bratovoj sobi ne puši. Svejedno, to je samo jedna cigareta, pomislila je. Noć je bila topla i s puno zvezda kojima se uskoro pridružio svetlucavi žar sa vrška njene upaljene cigarete. Milica je bila sigurna da nikada neće zaboraviti te trenutke, pre svega zbog ružnog osećaja koji ju je celu stresao. Mučnina i blaga vrtoglavica su se lagano smenjivali a brzo pojačavali kako je cigareta dogorevala, ali želja da ne odustane bila je jača. S njom i ljubopitljivost, znatiželja šesnaestogodišnjakinje da otkrije tajnu i zaviri u svet odraslih. U svom dnevniku, Milica je kasnije zapisala: Nikad više! A, ispod toga, nešto sitnijim slovima – Danas sam odrasla i Mislim da mi se ne dopada.


Dnevnik je uskoro prestala da piše, a i negde se izgubio dok je odista rasla. Tako Milica nije mogla da se podseti upisanog obećanja. Ali svoju prvu cigaretu pamti ne samo po opisanim nelagodnistima – na njih se brzo i lako navikla, paleći narednu cigaretu, pa sledeću i dalje ...Te noći je, opet je to bio prvi put, videla slepog miša.


Pamti kako je kružio ispred njenog prozora i svaki put kad bi uvukla dim cigarete, napravio bi oštar zaokret i ustremio bi se ka njoj. To se on obrušava na žar koji jače svetli u mraku kad uvlačim dim, pomislila je praveći jedan korak unazad, dublje u senku svoje sobe. Kad je Milica završila, ošamućena i klecavih kolena, oteturala se do kreveta i slepog miša nije više videla. Njegov izgled joj nije ostao u jasnoj uspomeni. U nekoj enciklopediji ga je kasnije prepoznala i saznala više o njemu. Dovoljno da, blago se stresavši, prestane misliti o tome. Ali, nastavila je da puši.


Prvi put se ponovo Milica setila slepog miša mnogo kasnije, na svadbenom veselju svoje drugarice koja se poslednja udavala. Preciznije rečeno, Milica je bila ta koja se računala poslednjom. Sedela je za šankom, obavijena dimom, pijuckala i gledala u prozore niz koje se slivala kiša. Iza nje cela sala je ludovala i podvriskivala. A do nje, njoj nepoznat čovek u kišnoj kabanici bez rukava, pelerini, tek pristigavši od spolja, dugim je i precizno zašiljenim noktom malog prsta kuckao po taktu muzike o ploču šanka. Milica je, omađijana, gledala u njegov nokat. Kao kandžica na vrhu prvog prsta u šišmiša, pomisli. I skoro glasno reče: Aha! njime otvara paklicu, skida lakše celofan i foliju. Sad već znatiželjno zagleda se u stranca. Ovog puta, njegov nokat se zabavljao vađenjem nečega što mu je zapalo među zube. Sigurno ljuska kikirikija, pomisli Milica gledajući kako se zaostale kapi kiše slivaju niz njegovu kabanicu. Mokra mu krila, nastavi ona. Kao da je čuo njene misli, čovek ustade, skide kabanicu, i okači je o čiviluk. Sve ostalo, kao ostalo je, ustade i ona otišavši da se pozdravi sa mladencima.


Drugi ga je put, nešto kasnije, tražeći svoj dnevnik iz detinjstva, još slaba od dugih, iscrpljujućih terapija i s mukom se popevši na tavan roditeljske kuće, zatekla između prašnjavih i paučinom obavijenih stvari, sa jednim polomljenim krilom. Ostali su, prestrašeni dolaskom stranca, pronalazeći, njoj nevidljive rupe i prolaze - prhnuli s krova. A, tako, tu se kriješ! – položi pažljivo ranjenika na dlan. Nije se branio, niti otimao. Milica ga je gledala pravo u oči, koje su, bila je sasvim sigurna, odavale očaj i strah. Prešla je rukom preko njegovih leđa. Baršun. Dugo su ostali tako. Sada ga je videla u potpunosti i izbliza: pa to je jedno nežno, plaho i osetljivo stvorenjce! - skoro da je uzviknula. Samo nije razumela zašto ga zovu letećom lisicom. Dobro, razume ono leteća, ali lisica? Niko nije uzimao reč i noć je već stigla, topla, blaga i zvezdana. Napokon, uputila se ka uskom tavanskom prozoru, čvrsto ga stežući šakama. Onda reče glasno: Jedno moje i jedno tvoje krilo. Sad ćemo mi, očas.

понедељак, 17. септембар 2018.

PERA


(iz ciklusa priča DNEVNI ZAPISI BEZ DNEVNOG REDA)


Prvo je jutro počelo isto kao u Beogradu: ranim buđenjem koje ovog puta nisam mogla pripisati buci saobraćajnice u neposrednoj blizini svog stana. Niti sporadičnim lavežima pasa koje su izveli u prvu šetnju još pospani vlasnici, uglavnom žene u dobrim, srednjim godinama što su uz kućne mezimce prihvatile bez roptanja i jednu dužnost više. Niti zvuku kamiona za snadbevanje koji pokušava da se namesti tik uz prodavnicu, između gusto parkiranih automobila radi istovara friškog hleba i peciva, čiji su mirisi, čini se, dopirali visoko, sve do mene. I tako, napola razbuđenoj, zaličili na mirise svežeg brioša. I bele kafe (ne prave kafe, jer nona je koristila staru, dobru Frankovu zamenu od nauta). Uz to je išao debeo, tek skinut, i pomalo tečan sloj kajmaka. A odozgo kašičica meda, pride. Niti je to bio glas fazanke sa Bežanijskog brda (nisam sigurna da li se ovde, zapravo, radi o nekom zaljubljenom fazanu i njegovom, čini se, očajnom zovu partnerke. Moraću da pogledam na guglu nešto više o tome ko tu koga doziva).
Ništa nalik. To je bila pisaća mašina. Da, da - stari, gotovo zaboravljeni zvuci ravnomernog tapkanja po pisaćoj mašini. Očarana saznanjem da je još neko koristi, nisam se mogla maknuti s prozora. To je sigurno neki zaljubljenik u pisanje. Noćne snove, ili možda more, evo – revnosno pretače u slova. Ne, možda nije to – kakav je to, uostalom, pisac, a da nije prešao na laptop, ili makar desktop? Pa se odmah umreži i ceo svet mu pod rukom ili pred nosem.... Ili je to, recimo, neki advokat – razvijam dalje. Juče završio važan proces ili komplikovan slučaj i, evo sad prenosi na papir. Možda slaže prigovor? Daljim i višim sudskim instancama? Ili, sprema obračun klijentu čiji je slučaj upravo okončao? Na nečiju sreću. Ili nečiju žalost? Uporno i jednolično slaže i slaže one male, kvrgave znake koji na nekim mestima znaju da se ne vide dobro (kad je traka istrošena ili udarac bude nedovoljno jak). A na nekim mestima, tamo gde napraviš slovnu grešku, ništa lakše - pređeš četkicom. Pobeliš. Prekrečiš. Pa je ispravno slovo koje naknadno ukucaš, malo drugačije. I ti onda vraćaš mašinu i udaraš još jednom. Pa se onda dobro vidi. Šta više, vidi se ...paaa, vidi se da si pogrešio. Ali, zašto nema onog zvuka kad dođeš do kraja reda i moraš da pređeš u naredni, da kreneš dole i dalje? Onaj zvuk srozavanja. Spuštanja, ali i obećavajućeg nastavka?
Ništa. Samo udarci.
Onda sve naglo prestane. Možda i ne prestaje, ali sad već čuješ uobičajene zvuke jutra. Nešto udaljeniju nego u Beogradu saobraćajnicu. Pa zvuke koje proizvode kamioni za snadbevanje ili odnošenja smeća. Pa laveže pasa koji ovde šetaju sami. Pa neke ptice čije te oglašavanje ostavlja ravnodušnom. Pa glasove dece. I, onda ti sevne: Pa to je bio detlić! Neki Pera...

среда, 12. септембар 2018.

DRESS CODE

(kratka priča)


Uobičajeno jutro, rekao bi ako bi ga neko zapitao. Spremao se za posao rutinski, ali nešto sporije nego obično. Zna po tome, što se žena već dva puta oglasila sirenom automobila. Gde se žuri, dođavola?! Pomislio je i, da ne bi čuo treći put sirenu, istrčao iz stana sa nevezanom kravatom.
Šta je s tobom? – dočekuje ga žena, ne odveć mrzovoljno ili ljutito.
Ništa, dobro sam – reče - Kao obično. Do posla, vozio je ćuteći.
Dobro je, ni ona nije raspoložena za priču, pomislio je.
Na parkingu, pre ulaza u poslovnu zgradu, namestio je kravatu, pogledao u besprekorno izvučenu liniju pantalona, šakom po sakou otresao nepostojeću perut i oglednuo se u savršenom ogledalu novih cipela. A onda se, u strahu, ukočio: ispod nogavica su se videle crvene čarape.
Kako je to moguće?! – ja nosim samo crne i tamnosive čarape! Retko, doduše, i teget, uz prigodno odelo. Zapravo, crvene čarape nikad nisam ni kupio. Mora da sanjam – zadigao je nogavice još jednom, malo više, okrenuvši se da vidi da li ga neko posmatra. I dalje, njegove skerletno-kardinalske dokolenice, pričvršćene tregerčićima za kolena su vrištale. Kao da se krv tek zaklane svinje slila niz njegove listove. Osetio je laku vrtoglavicu i znoj kako počinje da se cedi proćelavim temenom i vratom. Olabavio je kravatu i krenuo ka liftu. Ispred je bio oveći red, strpljivih i nezainteresovanih ljudi. Činjenica da nije pobudio ničije interesovanje ili znateželjne poglede, donekle ga je umirila. Sad već nije smeo da zadiže nogavice. Nadao se da njegovi pokreti ili hod neće obelodaniti njegovu sramotu. Lift kao da je bio zaglavljen na trećem spratu, na što je ukazivala lampica koja je neprekidno sijala na broju 3. Izvukao je maramicu i pokupio znoj koji se sve više slivao niz teme. Koliko već čeka lift? – baca pogled na sat, a onda se okreće: red iza njega biva duži. Ispred, još jedno proćelavo teme, ali bez znoja: besprekorno utegnut u sivo odelo, pedesetogodišnjak koji povremeno cupne, na neku samo njemu čujnu melodiju. I onda to vešto prikrije, kašljucnuvši i glasno vukući potpeticama po podu. Blago njemu, pomisli i zatvori oči: na trećem je spratu. Tu mu je kancelarija. I dvojica pomoćnih radnika koji iz kancelarije iznose sto. Tu je i službenik obezbeđenja, pridržava vrata lifta. Onda se skameni – pa to iznose njegov sto! Opet znoj, znoj – sad je otvorio širom oči. Lampica stoji na trećem, ni makac dalje. Ni dole ni gore. Na trećem, gde sto pokušavaju da uguraju u lift, sve je više posmatrača koji dele uputstva i savete. Uniformisani radnik što drži vrata lifta, sve nervozniji. Njegova sekretarica, koja šmrca i ide haotično levo-desno, od kancelarije do lifta, pa nazad. I, najzad – lampica se gasi. Lift stiže, potpuno prazan. On se uvlači, nečujno, sa svojim purpurom, u lift i isto tako otvara vrata kancelarije. Sekretarica je tu, kao obično. Na njegov pozdrav, hitro gura ogledalce i karmin u fioku. Kao obično. I sto je tu, ne oglašava se. Rukom sekretarici daje znak da donese kafu, onda podiže nogavice. Vidi tamnosive dokolenice, kao obično, odlično uparene sa odelom. Ni traga vrisku niti krvi.


понедељак, 27. август 2018.

GARA

(kratka priča)

Kad je žena ušla u dvorište prazne roditeljske kuće, dočekao ju je čopor mačaka, svih boja i raznih fela. Nije uspela ni da ih prebroji jer su se raspršile u svim pravcima, u strahu od nepoznate osobe i zvuka točkića sa putne torbe, koji su parali betonsku stazu. Ostala je samo jedna, potpuno crna - radoznalo žmirkajući krmeljivim očima. Dopustila je ženi da je pogladi po glavi, izvijajući istovremeno vrat, mazno i podatno, onda razvlačeći jednu pa drugu prednju šapu. Zvuk kandži po betonu  zaličio je na fini picikato.

"Tako, reče žena u sebi, uz smešak - ima ko i da me dočeka ovde! Mislim da će ti odgovarati ime - okrete se mački i glasno reče - Gara".

Mačka se nemo složila s njom, mada joj uskoro okrete leđa i, čini se važno i dostojanstveno, pridruži se čoporu van ograde.

Sledećeg jutra, kad je žena pustila Sunce u kuću, ispod prozora sobe u kojoj je spavala, sedela je Gara, netremice gledajući u nju.

"Ah, gladna je!" - pomisli žena i napuni mlekom činijicu. Gara ga samo ovlaš onjuši i bez osvrtanja se udalji.

"Znači, mleko smo prevazišli. Aha! mi smo velike mace" - šapnu za njom žena i krete u prodavnicu. Za Garu je izabrala veliku kesu najskupljih mačjih granula. Gara ju je čekala, pored nedodirnute činije mleka, s frktanjem na čopor koji je kružio oko nje i hrane.

Pravo iznenađenje je bilo kad je žena videla da Gara ni granule nije okusila. Samo je omirisala i, čini se ljutito, ali s dostojanstvom - napustila dvorište.

"Šta je sad to? Hoćeš hotelski doručak da ti serviram?! - ljutnu se žena - Onda ga sama potraži!" - frknu sad ona i okrete se svom doručku.

Na šuštanje masnog papira iz koga je virila pogačica iz pekare, Gara se opet pojavila. Leđima je, umiljavavši se, dodirivala ženine listove.

"Aaaa, to je - želiš moj doručak! Ili, bolje rečeno: voliš zajedno da doručkujemo" - nasmeja se ona, odlomivši parče pogačice za Garu.

среда, 16. мај 2018.

PARKING

(kratka priča)




Žena pokušava da parkira auto ispred zgrade u kojoj stanuje. Radi to s mukom i posle nekoliko neuspelih manervarskih zahvata na malom prostoru između parkiranih automobila, uspeva joj. Gasi motor i izlazi iz kola. Zastaje pored velikog, crnog automobila koji zauzima dva parking mesta, ostavljajući slobodan prostor, napred i pozadi svog auta, nedovoljan da se bilo ko parkira. Žena diže metlice brisača, kao upozorenje, ali se predomišlja i vraća ih u prvobitan položaj. Ide nazad ka svom autu, otvara ga, saginje da nešto uzme i vraća se. Ostavlja listić ispod brisača i ulazi u zgradu.


Čvrsto priklješten gumom sa brisača, listić samo krajevima maše. Kad vlasnik automobila priđe, potpuno je umiren. Čovek ga ne primećuje, startuje auto. Listić se otrgne i pod naletom vetra uleće kroz otvoren prozor u auto. Smiruje se na sedištu suvozača. Auto je sad na pola pešačkog prelaza, ali ga vozač zaustavlja. Čitajući poruku ne primećuje da mu se približava biciklista. Naglo kreće unazad, kao da se vraća na tek napušteno parking-mesto, izbacujući zgužvani listić kroz prozor. Biciklista ne uspeva da izbegne auto i čuje se tresak, pa jauk bicikliste.


Žena prilazi parkiranom autu, osvrćući se na gužvu, oboren bicikl i vozača koji je dohvatio biciklistu za trenerku i uvlači ga u auto. Saginje se da podigne papirić, primećujući krajičkom oka komšinicu, dementnu staricu na redovnom dežurstvu na prozoru koja se obično igra sa golubovima ili im glasno peva, tapšući. Starica se, da bi videla događaj na parkingu, pošto ga tek olistalo granje ispred zaklanja, opasno nagnula napred. Žena se uspravlja i, snažno joj gestikulirajući, pokazuje da se skloni sa prozora. Onda joj viče: „Pazi!“ ali kasno. Baka se strmoglavljuje s prozora prvog sprata.


Čovek ostavlja biciklistu, napola uguranog u auto, i trči prema baki. Sa terase bakinog stana čuje se vika mlađeg čoveka sa psom u rukama. Pas žestoko laje i čovek, ne ispuštajući ga iz ruku, istrčava pred zgradu. Žena za to vreme telefonira, čuje se kako glasnije nekom govori „Ali, požurite, molim vas!“ Iz obližnje prodavnice istrčava mlada prodavačica sa plastičnom bocom vode, pravo prema baki oko koje je već okupljena manja grupa prolaznika, svi dovikujući u isti glas mlađem čoveku koji pušta psa i pokušava da podigne baku. Čuje se zvuk policijskog auta, uskoro i sirena kola hitne pomoći. Žena diže papirić sa pešačkog prelaza i gura ga u džep jakne. Onda prolazi pored bicikliste koji, nagnut nad biciklom, meri stepen oštećenja. Biciklista ne primećuje čoveka koji startuje veliki, crni auto i odlazi, niti vidi ženu koja se pažljivo i u više pokušaja isparkirava, te brzo zamiče iza zgrade. Uz zaglušujuće zvuke sirene, udaljavaju se i kola hitne pomoći sa bakom i mlađim čovekom bez psa. Policajac naginje bocu vode što ju je donela prodavačica, briše usta, stavlja papire u fasciklu i seda pored kolege. Prodavačica se vraća u radnju, razgovarajući telefonom. Pre nego uđe, čuje se "..laka je, ni pedeset s krevetom. Ništa strašno, samo se malo ugruvala i puno uplašila!" Odoše i posmatrači, svi svojim poslom, a biciklista svojom rutom, gurajući bicikl. Ostade samo pas sa povocem, koji mu se svako-toliko upletao među noge dok se šunjao između parkiranih automobila, na putu prema kantama za smeće.

Šta li mu je napisala? - pitam se, dok zatvaram prozor.

уторак, 15. мај 2018.

ČEP



(kratka priča)



-  Znači, suša? – čula je glas lokalca, Mila Čepa, koji je pokušavao da se smesti do nje u barsku stolicu za šankom.

-  Suša – suvo odvrati, ne gledajući u njega. Onda jednom, kratko pucnuvši prstima, naruči šankeru.

-  Kao obično? – ravnodušnim glasom se ovaj oglasi.

Klimnu mu, dok je pokušavala da ukloni Čepove blatnjave patike sa krajeva svoje dugačke suknje.

-  Miči se, budalo – procedi - vidiš da mi zagađuješ okolinu. Šetaj!

-  Opa! Ko je to nama danas dobro raspoložen?! – cereći se, Čep joj se primače, dovoljno blizu da oseti nalet njegovog teškog zadaha, zajedno sa mirisom ustajalosti i spečenog znoja.

-  Miodraže, tužiću te mami! – pripreti mu kažiprstom, nacerivši se i ona, pa cimnu kraj suknje iz njegovih kandži.

  Kad vraćaju ovog smora od čoveka u ustanovu, da ga otrezne i dovedu u neki red? I, šta  
bi sa Noletom noćas? – okrete se šankeru. 

-  Opet puk’o, k’o oblanda – uzdahnu ovaj, žustro brišući već suvu čašu. Ma, treba mu samo jedna pobeda! Samo jedna velika igra i jedan od onih velikih igrača, da ga zgazi k’o crva i – hopla! Opet onaj stari, dobri Nole. Kažem ja – mudruje šankersko-teniski znalac.

-  Znači, kažeš ti, samo treba loptica da preskoči psiho-modo-pop-mrežu i hop! – sve bude kao pre? - pridružuje mu se, sad već umornim glasom, pokušavajući da skine sa sebe Čepov teg.

A ovaj, videći da se neće tek-tako ogrebati za piće, oprezno siđe sa stolice i uputi se izlaznim vratima.

-  Vala, dosadnijih ljudi ne videh u kraju. Tenis, tenis!!! Šta tenis, foliranti jedni? Fuca je zakon, JA kažem – dreknu i teatralno odvuče dupe prema lokalnoj prodavnici, gde je mlada prodavačica sklanjala iz gajbica sa spoljne tezge trulo voće, dodavajući novo – I većih stipsi od vas - mahnu im na vratima, s podignutim srednjim prstom, onom celom, levom rukom.

Zažmurila je sa olakšanjem, ispijajući piće u malim srkutima. Šanker joj gurnu tacnu sa užeglim kikirikijem. Klimnu mu, kratko i sa zahvalnošću: od juče nije ništa stavila u usta. Tako stiskajući čvrsto kapke, vide Čepa, u veličanstvenom, panterskom skoku među fudbalskim stativama. Kiša se slivala niz njegovo ozareno lice, čelo, niz telo, tiho i neumoljivo praveći oveću kaljugu ispred gola, na mestu gde je golman najćešće bio, gde su se odvijali grubi, muški susreti dva protivnika: napadača i branioca, mestu sa koga se ugažena ili bolje rečeno – uništena trava povukla, sasvim poražena, prepuštajući ga drugima. Dečak je, sad ležeći u bari, u položaju fetusa, čvrsto stezao loptu između leve, i druge ruke, patrljka. I, počeo je ispuštati neartikulisane zvuke. Drugi, onaj koji je pucao na go, zgranuto je gledao u njega, ne pomerajući se sa mesta. Čep je, divljajući, sad skakao između stativa, vrištao, urlao ne ispuštajući loptu. Na teren su, u trku stizali ostali dečaci iz kluba, prolaznici i – tu se zatekla i njena majka. Zastrašena slikom pomahnitalog dečaka pitala je usput o čemu je reč.

- Mile ciknuo - reče drugi dečak, slegnuvši ramenima.

- Idi u svlačionicu, brzo neka neko pozove Hitnu – zapovedi mu.

Čep se sve vreme tresao, u groznici, a oči kao da su mu htele iskočiti iz duplji. Nije više galamio, sad je cvileo kao ranjeni pas, povremeno grcajući u suzama. Majka skide svoju bluzu iako vlažnu i obavi ga njom. Čvrsto ga je držala, mokrog i blatnjavog, pričajući mu nešto što ostali nisu mogli čuti, sve dok ih ne razdvojiše ljudi iz Hitne.

- Šizofrenija – kratko, značajno klimnuvši glavom, reče vozač.

- Šta? Ti si, kanda, neki stručnjak? Mani ga se – jetko se obrecnu na njega majka. Reče glasno, navlačeći blatnjavu bluzu. U sebi, znala je da je vozač, verovatno, u pravu.

Ispričala joj je celu zgodu, jednom, kad se smejala Čepovim budalaštinama.

- Molim te, nemoj ga ismevati ili šikanirati. Neću dozvoliti da se iživljavaš nad nesrećnim momkom. Zamisli samo, takvo detinjstvo! Po raznim ustanovama, bolnicama, prihvatilištima! Uostalom, mi svi snosimo deo odgovornosti što je Mile baš takav, znaš? Posebno vi, deca. Koliko ste puta izbegavali da se igrate s njim? Niste ga primali u tim, ovaj – onaj? Podsmevali se, izopštavali, ostavljali na cedilu?


-        -  Šta, ti si sad kao neki psiholog? Mama Tereza ili šta? Uostalom – on je pijanac! Sam je birao...

- Pa? Pusti ga, nek’ nosi svoj krst. Ako ne možeš pomoći, ne odmaži! – tu je majka završavala.

Otvori širom oči, u neprepoznatom strahu. Kola su milela zaleđenim drumom, zanoseći se povremeno što zbog leda što zbog vetra koji je brijao sa istoka, na suvo, uvlačeći se u hladan auto. Valjda je to ona čuvena košava. Ili ne? Moram popraviti ovu prokletu klimu, još jednom sebi obeća. Pomisli, da je ipak preterala, kad je sa sebe skinula zimsku jaknu, ostavljajući je komšiji. Onu toplu, perjanu koju još nije otplatila. Još jedan ček je ostao da se realizuje, a šta sad da radi, bez nje? Kako da se ugreje? Možda, svrati u neku seosku kafanu, valjda su nešto podložili, pobogu – pa zima je! Pred očima joj velika, kaljava peć u krčmi. Ma, može i bubnjara, samo neka pucketa... i tanjir tople supice, možda neki vinjačić. Što da ne? Treba se brzo zgrejati... Eh, ta moja luda majka – večito brižna i samilosna, ona je kriva! Ta poseta dalekoj bolnici, ovo mučenje - njena je ideja. Tako mi i treba, kad je još slušam. Nije ona ostala bez nove jakne. A, opet – nije mi ona šapnula: podaj je, skini! I, taj nemi, zahvalni pogled Čepa dok sam mu navlačila jaknu! To neću zaboraviti, nikad! Bože, smiluj se onim jadnicima oko njega, bosim i golim. Gladnim. Zaboravljenim. Kako su samo gledali u paket! Kako je Mile trpao, sumanuto, njegov sadržaj u svoja usta!

- Ukrašće, reče - rastrgnuće i mene...

Šanker se primirio, ne čuje zveckanje čašama. Napolju, Čep blaženo zavaljen ispred prodavnice, nateže „unuče“. Uspeo je nekog da prevari, misli, dok se sprema za odlazak kući.

-  Recni i ovo u tefter, sutra je penzija - reče šankeru.


субота, 05. мај 2018.

NEVEN U ŠKOLI

(kratka priča)

Na kapiji školskog dvorišta dečak stoji okrenut leđima školi. Po njegovoj proceni, mama samo što nije, i kao da mu ušima prolazi poznati zvuk motora. No, ulicom pored škole nema saobraćaja, ni ljudi. A i deca su otišla. Možda iz nekog razloga mama ne može pokrenuti auto, kao pre neki dan kad je izlazila u grad? Možda još uvek ne zna gde je tata ostavio ona velika klešta koja imaju duge repove? Možda ih je tata zauvek odneo sa sobom jer on je uvek znao samo da  petlja oko auta, kako je mama umela  da kaže, a ona je samo za kujnu kako je tata uvek govorio? Možda je mama zaboravila da isključi ringlu dok je spremala večeru, kako se znalo nekad desiti. Pa bi  tata onda vikao da nije ni za to ili bolje rečeno ni za šta? Dečak pretrnu i strese se na zvuk vatrogasne sirene u blizini. A možda je samo malo, malčice zagoreo današnji grašak, što mu je mama obećala. Dečak mnogo voli grašak i to ne kako baka sprema. Mama to ume najbolje i on skoro glasno reče da ne smeta ako malo gorči. A šta ako mama ne dođe i on ostane ovde zauvek? Dečaku zadrhtaše kolena i morao je da se spusti na zidić. Na pomisao da će opet ići onim dugim hodnikom do učionice i da će morati da sluša, opet i opet, zadirkivanja dečaka i šaputanja devojčica iza leđa, ono sramotno i ponižavajuće „Debeli, debeli“, hitro se diže na noge. Ne, on neće više ulaziti u ovu ružnu, veliku zgradu. Ali, kako uopšte da ode odavde? Mama je rekla da nikako ne kreće kući sam i da će doći po njega. Možda se mama malo uspavala? Mamu uvek prevari san i dečak je siguran da je to neki jako glup san jer mama kaže da je program na teveu čisto zaglupljivanje. Ali, ako nije upalila auto, mama može doći taksijem, skoro se obradova ovoj misli dečak. Pa da, taksijem će doći mama, uzviknu razdragano. Možda je saobraćajna gužva zadržala mamin taksi? A i vozač zna da oteže i kruži bezveze ulicama. Seća se dečak kad su tata, on i jedna teta koju je tata zvao Mila, a dečak je znao da se nije tako zvala jer mu je ona sama rekla kad je pružala ruku:“ Dana“ kružili i kružili na putu do ZOO vrta i da je otac rekao taksisti da je đubre neopevano i prevarant i da će se svakako pozabaviti njime. I još, da ima sreće jer sad je u društvu jedne dame. Dečaka nije pominjao, kao da je zaboravio da pripada istom društvu. A i mama me je zaboravila, zaplaka mališan.
„Nevene, Nevene! Stigla sam“ začu bakin glas. „Idemo, idemo brzo, da nam se ne ohladi večera. Pogodi šta sam spremila!“