уторак, 15. мај 2018.

ČEP



(kratka priča)



-  Znači, suša? – čula je glas lokalca, Mila Čepa, koji je pokušavao da se smesti do nje u barsku stolicu za šankom.

-  Suša – suvo odvrati, ne gledajući u njega. Onda jednom, kratko pucnuvši prstima, naruči šankeru.

-  Kao obično? – ravnodušnim glasom se ovaj oglasi.

Klimnu mu, dok je pokušavala da ukloni Čepove blatnjave patike sa krajeva svoje dugačke suknje.

-  Miči se, budalo – procedi - vidiš da mi zagađuješ okolinu. Šetaj!

-  Opa! Ko je to nama danas dobro raspoložen?! – cereći se, Čep joj se primače, dovoljno blizu da oseti nalet njegovog teškog zadaha, zajedno sa mirisom ustajalosti i spečenog znoja.

-  Miodraže, tužiću te mami! – pripreti mu kažiprstom, nacerivši se i ona, pa cimnu kraj suknje iz njegovih kandži.

  Kad vraćaju ovog smora od čoveka u ustanovu, da ga otrezne i dovedu u neki red? I, šta  
bi sa Noletom noćas? – okrete se šankeru. 

-  Opet puk’o, k’o oblanda – uzdahnu ovaj, žustro brišući već suvu čašu. Ma, treba mu samo jedna pobeda! Samo jedna velika igra i jedan od onih velikih igrača, da ga zgazi k’o crva i – hopla! Opet onaj stari, dobri Nole. Kažem ja – mudruje šankersko-teniski znalac.

-  Znači, kažeš ti, samo treba loptica da preskoči psiho-modo-pop-mrežu i hop! – sve bude kao pre? - pridružuje mu se, sad već umornim glasom, pokušavajući da skine sa sebe Čepov teg.

A ovaj, videći da se neće tek-tako ogrebati za piće, oprezno siđe sa stolice i uputi se izlaznim vratima.

-  Vala, dosadnijih ljudi ne videh u kraju. Tenis, tenis!!! Šta tenis, foliranti jedni? Fuca je zakon, JA kažem – dreknu i teatralno odvuče dupe prema lokalnoj prodavnici, gde je mlada prodavačica sklanjala iz gajbica sa spoljne tezge trulo voće, dodavajući novo – I većih stipsi od vas - mahnu im na vratima, s podignutim srednjim prstom, onom celom, levom rukom.

Zažmurila je sa olakšanjem, ispijajući piće u malim srkutima. Šanker joj gurnu tacnu sa užeglim kikirikijem. Klimnu mu, kratko i sa zahvalnošću: od juče nije ništa stavila u usta. Tako stiskajući čvrsto kapke, vide Čepa, u veličanstvenom, panterskom skoku među fudbalskim stativama. Kiša se slivala niz njegovo ozareno lice, čelo, niz telo, tiho i neumoljivo praveći oveću kaljugu ispred gola, na mestu gde je golman najćešće bio, gde su se odvijali grubi, muški susreti dva protivnika: napadača i branioca, mestu sa koga se ugažena ili bolje rečeno – uništena trava povukla, sasvim poražena, prepuštajući ga drugima. Dečak je, sad ležeći u bari, u položaju fetusa, čvrsto stezao loptu između leve, i druge ruke, patrljka. I, počeo je ispuštati neartikulisane zvuke. Drugi, onaj koji je pucao na go, zgranuto je gledao u njega, ne pomerajući se sa mesta. Čep je, divljajući, sad skakao između stativa, vrištao, urlao ne ispuštajući loptu. Na teren su, u trku stizali ostali dečaci iz kluba, prolaznici i – tu se zatekla i njena majka. Zastrašena slikom pomahnitalog dečaka pitala je usput o čemu je reč.

- Mile ciknuo - reče drugi dečak, slegnuvši ramenima.

- Idi u svlačionicu, brzo neka neko pozove Hitnu – zapovedi mu.

Čep se sve vreme tresao, u groznici, a oči kao da su mu htele iskočiti iz duplji. Nije više galamio, sad je cvileo kao ranjeni pas, povremeno grcajući u suzama. Majka skide svoju bluzu iako vlažnu i obavi ga njom. Čvrsto ga je držala, mokrog i blatnjavog, pričajući mu nešto što ostali nisu mogli čuti, sve dok ih ne razdvojiše ljudi iz Hitne.

- Šizofrenija – kratko, značajno klimnuvši glavom, reče vozač.

- Šta? Ti si, kanda, neki stručnjak? Mani ga se – jetko se obrecnu na njega majka. Reče glasno, navlačeći blatnjavu bluzu. U sebi, znala je da je vozač, verovatno, u pravu.

Ispričala joj je celu zgodu, jednom, kad se smejala Čepovim budalaštinama.

- Molim te, nemoj ga ismevati ili šikanirati. Neću dozvoliti da se iživljavaš nad nesrećnim momkom. Zamisli samo, takvo detinjstvo! Po raznim ustanovama, bolnicama, prihvatilištima! Uostalom, mi svi snosimo deo odgovornosti što je Mile baš takav, znaš? Posebno vi, deca. Koliko ste puta izbegavali da se igrate s njim? Niste ga primali u tim, ovaj – onaj? Podsmevali se, izopštavali, ostavljali na cedilu?


-        -  Šta, ti si sad kao neki psiholog? Mama Tereza ili šta? Uostalom – on je pijanac! Sam je birao...

- Pa? Pusti ga, nek’ nosi svoj krst. Ako ne možeš pomoći, ne odmaži! – tu je majka završavala.

Otvori širom oči, u neprepoznatom strahu. Kola su milela zaleđenim drumom, zanoseći se povremeno što zbog leda što zbog vetra koji je brijao sa istoka, na suvo, uvlačeći se u hladan auto. Valjda je to ona čuvena košava. Ili ne? Moram popraviti ovu prokletu klimu, još jednom sebi obeća. Pomisli, da je ipak preterala, kad je sa sebe skinula zimsku jaknu, ostavljajući je komšiji. Onu toplu, perjanu koju još nije otplatila. Još jedan ček je ostao da se realizuje, a šta sad da radi, bez nje? Kako da se ugreje? Možda, svrati u neku seosku kafanu, valjda su nešto podložili, pobogu – pa zima je! Pred očima joj velika, kaljava peć u krčmi. Ma, može i bubnjara, samo neka pucketa... i tanjir tople supice, možda neki vinjačić. Što da ne? Treba se brzo zgrejati... Eh, ta moja luda majka – večito brižna i samilosna, ona je kriva! Ta poseta dalekoj bolnici, ovo mučenje - njena je ideja. Tako mi i treba, kad je još slušam. Nije ona ostala bez nove jakne. A, opet – nije mi ona šapnula: podaj je, skini! I, taj nemi, zahvalni pogled Čepa dok sam mu navlačila jaknu! To neću zaboraviti, nikad! Bože, smiluj se onim jadnicima oko njega, bosim i golim. Gladnim. Zaboravljenim. Kako su samo gledali u paket! Kako je Mile trpao, sumanuto, njegov sadržaj u svoja usta!

- Ukrašće, reče - rastrgnuće i mene...

Šanker se primirio, ne čuje zveckanje čašama. Napolju, Čep blaženo zavaljen ispred prodavnice, nateže „unuče“. Uspeo je nekog da prevari, misli, dok se sprema za odlazak kući.

-  Recni i ovo u tefter, sutra je penzija - reče šankeru.


Нема коментара:

Постави коментар